Obnova i izgradnja

 

„… Od drveta, pa malo šira daska, malo šira od ovog (pokazuje na tablet koji stoji na stolu), tako smo nosili, kroz grad išli. Na miting.“
„Kakav je to miting bio? Ko ga je oraganizovao?“
„Moraš d’ideš. Idemo svi. Idemo i pevamo.“
„Šta ste pevali?“
„Druže Tito mi ti se kunemo, da za tebe mladi poginemo.“
„Ajoj, pa zašto? Hahaha, ni manje ni više nego da poginete! Da li ste u svemu tako preterivali tada?”
„Jes’, ni manje ni više, smeje se i baba, tako ti je tad bilo.“
„Hahaha, sad imam potvrdu da je ovaj narod uvek voleo da preteruje. Šta ste još pevali?“
„Zaboravila sam sad šta smo pevali, uglavnom smo išli kroz grad, po jedno trijestak nas. I pevali, išli, nosili one… onog đavola, malo šire nego ovo (opet pokazuje na tablet), one štafete i to…“
„Dobro, a da li se sećaš jesi li bila srećna tada?“
„Šta sam bila!?“
„Srećna, mislim da li se sećaš kako si se osećala?“
„Pa bili smo mi omladina, ondak je tako bilo. Mi smo morali ondak svakog da slušamo i uvek starije. Mi smo nosili… nisu dale majke ondak da žensko nosi pantalone, kak’i to,  kak’e crne pantalone!“
“ A kada si ti obukla pantalone prvi put?“
„Ondak su prvo bile suknja-pantalone, obučeš i niko ne zna da l’ su pantalone, ista suknja.“
„A jesi li ti volela da nosiš pantalone?“
„Ja jesam! Al’ majka to ne da. Nisu… ranije su bile te žene starinske glupe. Glupe… Posle su popustile i one.“
„A jesi li nosila maramu?“
„Jesam, nosilo se i tako i tako“, pokazuje.
„A  kad si išla u grad na miting jesi li išla s maramom ili bez?“
„Bez marame. Pletenice sam imala. Vežemo onako… pusti se kosa malo niže i vežemo ovako“, pokazuje.
“ Lepo, sigurno su vam bile lepe frizure. A po selu? Jesi li i po selu išla bez marame, ništa ti majka nije rekla?“
„Nismo baš uvek slušali roditelje”,  smeje se.
„Dobro, i ja mislim da si ispravno postupila što nisi uvek slušala, ali malopre si pričala kako ste uvek slušali, meni je sad drago što ipak niije tako, ja sam protiv slepog slušanja.“
„Ma muka je bila… Majka mi je bila opasna! A tata, jadni, njemu je to bilo svejedno…”

“Lako je njemu da mu bude svejedno kad su na nju verovatno svi navalili odgovornost da vaspitava i čuva decu. Možda malo da probaš da razumeš njene razloge.”

„Ono jeste, ali opasna je bila. Da ti pričam ovo drugo… posle smo išli po… to se zvalo kuluk. Kuluk, ideš da radiš danas, da kopaš ‘endek. Muškarci kopaju ‘endeke, mi izbacujemo zemlju. Radilo se…“
„A zašto ste to zvali kuluk?“
„Pa kuluk se zvao.“
„Zato jer vam nisu plaćali?“
„Pa ja (da)!“
„To je bila obnova i izgradnja.“
„Mmm”, klima glavom.
„Niste voleli da idete to da radite?“
„Morali smo. Ko te pita voliš il’ ne voliš.“
„Znam, ali opet… gradili ste svoju zemlju. To ste radili i za nas i za vas. Hvala vam od srca.“
„Pa ono jesmo.“
„Koliko je dugo trajao taj kuluk, kako kažeš?“
„Trajalo je… išli smo… Šta znam, ne sećam se više. Išla je omladina, većinom sve omladina. Nisu stariji išli. Jao, beše neki Ljubiša Samardžić. Živ je i sad. On je bio nama kao starešina. Mi smo morali njega da slušamo. A dobar je bio čovek, samo se šalio…“

„Ljubiša Samardžić kažeš“, smejem se, da li si sigurna ili to kažeš zbog onog glumca, pomešali su ti se likovi s filma i iz života.“

„E sad me zabuni. Al’ jeste, tako se zvao.“