Uspešna podela paketića u Aerodromskoj ulici

Pred samu Novu godinu smo nas nekoliko entuzijasta imali ogromnu podršku pri kupovini i raspodeli 90 paketića deci iz Aeorodromske ulice i nekih okolnih sela u kojima su se u međuvremenu njihovi roditelji nastanili. Naša akcija je bila spontana i zahvaljujući prijateljima i ljudima dobrog srca za samo dan i po smo sakupili 64 hiljade dinara i dobili nekoliko paketića ekstra, dovoljno da obradujemo svako dete u ovoj maloj izdvojenoj zajednici.

Ova deca su sva rođena u Kraljevu, njihove babe i dede su 99. došle s Kosova, plašeći se albanske odmazde, zajedno sa srpskom vojskom koja se tada povlačila. Njihovi roditelji su tada bili deca. Iako su imali mnogo poteškoća, zbog siromaštva, zdravlja, obrazovanja i jezičke barijere, uspeli su da se održe kao zajednica na samom rubu grada. Ipak, izbeglički život i diskriminacija koju su trpeli od strane svih sugrađana, čak i od svojih rosmkih sunarodnika koji su već bili ustaljeni u naseljima u Stadionskog, donela im je mnogo nevolja i loše uticala na njihove živote na duge staze. Zato su oni siromašni i dalje.

Prvo su, kad su došli, na goloj ledini pored poligona Žandarmerije osnovali su naselje od udžerica od lima, kartona i najlona, a onda im je posle 16 godina takvog života Grad napravio zgradu u kojoj se smestilo nekoliko porodica s mnogo dece. S jedne strane zgrade je gradska deponija, a s druge je pogon za reciklažu. Mnogi od njih se i bave selektovanjem sekundarnih sirovina, ali nisu svesni važnosti svog rada i njegove vrednosti za ceo grad jer to rade zbog pukog preživljanja, nemajući šanse za neki drugi posao. A, ruku na srce, ni šira zajednica se nikad nije potrudila, osim nekih pojednica, da to ne bude više tako i da im se da bolja šansa i pomogne da steknu bolje uslove za život.

Do njihove zgrade koja je sa svih strana zabačena i golim okom ukazuje na svesnu ili nesvesnu ideju da se drže podalje od ostatka gradskih naselja i ulica, vodi dugačka neasfaltirana ulica puna rupa, bara i kaljuga, kako s jedne strane prilaza, tako i s druge. Zato, pored primarne ideje da obradujemo decu, stoji i namera da im pomognemo da u perspektivi dobiju asfalt koji će olakšati deci put do škole i majkama da bi ovi mali đaci dolazili uredniji u školu, na šta su nam se mlade majke između ostalog žalile.

Neasfaltirani prilazi nisu ni približno jedini problemi s kojima se ovi ljudi susreću, ali moramo krenuti korak po korak jer njima svaka podrška puno znači. Za početak neka to bude dobra volja i svest kako za praznike svi treba da se radujemo i delimo ono što imamo.

.

.

Prenatalna magija

– Joj, šta te volim Bojana, kaže mi Kasandra i grli me oko struka spuštajući glavu na moje grudi.
– Volim i ja tebe, ali ne kaže se šta te volim, nego što te volim, još bolje al te volim ili koliko te volim, baš te volim, smejem se. Njeno malo talo nestaje u mom zagrljaju.
– Ako te ja volim puno, možda će moja beba da liči na tebe.
– Hvala ti, počastvovana sam, ali mislim da se osobine ne mogu na taj način, tj tim jedinstvenim putem, nasleđivati.

Kasandra veruje u prenatalnu magiju. Ako nešto želi ili radi dok je beba u stomaku to će se kasnije odraziti na njen karakter i život. Zato me i grli snažno i dugo da moje osobine, najpoželjnije – visina i boja tena pređu na bebu. Kaže da bude bela i dugačka (tako ona kaže visoka). Na prvi pogled smešno i naivno, naravno sasvim nemoguće, ali njeno verovanje ustvari nije neobično, samo malo pooštreno. Magijsko mišljenje je najstarije mišljenje na svetu. Ljudi su od pamtiveka crtali životinje, urezivali u stene, često iz obrednih pobuda, da bi prizvali bogatu lovinu ili nisu spominjali ono čega su se plašili i što ne bi voleli da se pojavi. Koliko su samo jaki tabui vezani za trudnoću u kolektivnoj svesti većinske zajednice, a kamoli romske. Anatomija, fiziologija, genetika, nutricionistika Kasandri ne znače mnogo. Kasandra će se poroditi u septembru, ali ona kaže „po zimi“ pa nisam ni shvatila koliko je već trudna dok mi nije dala da joj pogledam nalaz ginekologa.

(Kasandra se ne razume najbolje u godišnja doba. U martu je čula na radiju kako 22. počinje proleće pa je spremila majicu s kratkim rukavima, mini suknju i sandale da ih obuče i obuje čim kalendar otkuca taj datum, verujući kako će se vreme volšebno prolepšati. Svi su joj se stariji ukućani smejali kad je proleće zvanično stiglo, a od temperature za kratke rukave ni traga ni glasa. Zato joj septembar i zvuči zimski jer se rimuje sa novembar i decembar.)

Nisu joj radili ultra-zvuk i ne zna kojeg je pola beba, ali ona misli da će roditi dečaka. Takođe svima priča kako će ga doneti kod mene u Heroja Maričića, pa me prijatelji zavitlavaju kako ću morati da čuvam bebu, mimo svih mojih želja i navika.

– Ccc, dobacuje njena sestra, vidiš kako ona ništa ne zna, a sa’će da rodi bebu, koluta očima. Ti si malo… vrti šaku koju joj unosi u lice. E, dete da rodi dete! Kako može da liči na Bojanu tvoja beba kad je Bojana gadži, a ti si Ciganka? Je l’ vidiš šta lupa ona, okreće se ka meni.
– Pa dobro, možda će ličiti malo, branim je. Mada, najbolje da liči na tebe, Kasandra, kao što i hoće! Ja ću tome baš radovati. Ozbiljno mislim. Šta će ti da ima roza kožu kao prase, tvoja koža je lepša od moje sto puta. Ja bih volela da ličim na tebe!
– Haha Bojana, taman da ličiš na nju, pa da imaš ludu glavu, ubacuje se njena sestra.

Epilog. Kasandra je rodila dečaka i dala mu ime Antonio. Mališa zaista ne liči na mene. Kasandru poznajem godinama, od njenog nižeg školskog uzrasta. Prvi put kad smo se upoznale pratila me je svuda po naselju i radovala se druženju, ali onog trenutka kad nisam više htela da idem tamo gde ona hoće, naljutila se i prskala me vodom i gađala kamenjem i prašinom. Tako je naše prijateljestvo utvrđeno elementima: kamen, voda, zemlja.Kad je Kasandra napustila školu i udala se, ja sam negodovala i nervirala se. Kasandra se smejala. Danas kad sam došla kod nje i pokazla mi Antonija bila je naponosnija ikada. Odmah mi ga je dala da ga držim i ja sam samo sedela kao kip s bebom u naručju, pa mi ga je ona uzela iz ruku smejući se i komentarišući koliko sam smotana. Posle sam mu nešto pričala i on se smejao! Kad su me pitali na koga liči rekla sam na Meksikanca i malog čoveka što je izazvalo salve smeha. Zaista je najčovekolikija beba koju sam videla, na sekund su mi je pošla suzica od ponosa, jedna mala.

• 

Име(обавезно)

Е-пошта(обавезно)

Веб место

Порука

Пошаљи

Δ

Dukal ani bul

Behara je ležala u bolnici. Sama u sobi. Kad sam došla da joj pomognem pri otpustu iz bolnice, bila je nerspoložena. I ja bih. Naročito da sam nepismena i da nemam nikakvo društvo, po ceo dan sama. Bilo mi je žao što nisam ranije išla da je obiđem, ali joj ništa nisam rekla.

– Vidiš kako su ovo sestre fine prema tebi, kaže mi ona nakon što izlazimo iz bolničkog kruga i pali cigaretu, a mene su stavile samu u sobu… – Možda nije to što misliš, možda stvarno nije bilo mesta, tešim i nju i sebe.
– Ma bilo je, nego je neka baba s belu kosu njoj nešto rekla i ona mi onda kaže: ajde ti ovde, ovde ti je lepo. A doktor mi kaže: devojko, zašto si sama u sobi? al si lepa, al si fina, zašto si sama, kaže mi još.
– Zašto dama leži sama, o bože. Hej, lako je doktoru, on samo prođe kao neki bog-otac, a sestre moraju da brinu o svemu, o željama i potrebama svakakvih pacijenta i da pumpaju ego doktorima pride. Nije sestrama lako, ne branim ih, ali da znaš…
– Šta mu pumpaju, hahaha, što si luda Bojana.
– Hej, uozbilji se, znam da si srećna što si na slobodi, ali uozbilji se. Ego je ono u svakom čoveku što ga tera da misli za sebe da je lep, dobar i pametan. I mnogo važan.
– A gde mu je taj ego, afektirano podiže obrve, sve joj na licu titra i pretvara se u smeh.
– Šta misliš, gde je, hoho, prihvatam dvosmislene lascivne fore.
– Ne znam, ti reci Bojana, ti sve znaš, haha.
– Hajde da kuvaš kafu da častiš što si izašla iz bolnice.
– Hoću sestro moja. I sladoled da kupimo.

Ubrzavamo ka Heroja Maričića. Kad smo bili na kapiji okrene se ka meni iznenada sasvim ozbiljna.
– Znaš što sam bila sama u sobu!? Što sam Ciganka, eto!
– Pusti to, može da ti pljune pod prozor, sneveseilim se. Ej, pazi ovo: dukal ani bul, kažem joj.
– Šta si to rekla, upilji se u mene i prasne u smeh ponovo.
– Zabole te dupe!
– Pa je l’ se tako kaže, joj što si smešna, Bojana.
– Tako se isto gadžo (neromi) smeju Romima koji nepravilno govore srpski kao što ja govorim romski, tj natucam, sad vidim kako to izgleda.
– Jao Bojana, što si blesava, ne smem toliko da se smejam, opet ću da prokrvavim.

Daleko je Amerika

– Ti si sad nešto između Pokahontas i Demi Mur.
– Ko su ti te? Što je smešno to prvo ime.
– Prva je Indijanka, a druga glumica koja se slikala trudna za naslovnicu jednog poznatog časopisa. Ali nisu iz istog vremena. Zajedničko im je što su obe iz Amerike.
– Koliko ima da se ide do Amerike, je l to mnogo daleko?
– Prilično. Mora de se leti avionom nekoliko sati ili plovi okeanom još mnogo duže do tamo. Zašto pitaš, je l’ bi volela?
– Ne znam, nisam nikad bila.
– Haha, znam. Tojest, znala bih da jesi.
– A ti?
– Nisam ni ja. I ne mogu da verujem da nisam! To nam je svima kao neka, ne znam kako da kažem, rezervna zemlja. Mislim na svoju generaciju.
– Kako to?
– Pa lepo, svi smo prvo gledali crtane filmove odatle, slušali muziku i gledali filmove i serije. Odrasli smo uz taj jezik i tu kulturu. Mi znamo kako izgledaju njeni veliki gradovi, njena mala mesta, prerije, to su velike livade, reke, močvare, planine… I kako žive ljudi tamo. Bolje nego što znamo za bilo koju drugu zemlju. Odmah posle naše. Zbog svega toga što smo svakog dana gledali na televiziji i u biskopu ponekad. Ipak, sad je skoro svi mrze. I dalje slušaju muziku i gledaju filmove odatle, ali je mrze.
– Što je mrze?
– Duga priča. Ne mogu sad da pričam o politici i istoriji. Trebalo je samo da ti slikam stomak za uspomenu na trudnoću. Pusti Ameriku. Ko zna kad ćemo i da li ćemo uošte ići tamo.
– Pa dobro Bojana, nije ti ni ovde loše. Ti stalno ideš za Beograd i svuda ‘de voliš.
– Ćuti, rasplakaću se.
– Nemoj, ‘oćeš jednu kafu da ti stavim? Sedi malo, zapali cigaru.

o seksipilu

– što imaš neku narukvicu!
– to mi dao besim, našo u kante (kontejneri).
– znaš li šta piše na njoj?
– ne, šta?
– seksi.
– au. al’ ako nek piše. oćeš da ti dam?
– ma kakvi, ne bi mi pristajala! dok ne povratim sekspil.
– pa kad ćeš?
– u oktobru, negde sredinom otrprilike, nadam se.
– tek tad da imaš seks?
– hahaha, ne, ne. nije isto seks i sekspil.
– pa šta je?
– uh, vidi… kako da ti objasnim…
– pa na srpski, slobodno reci, znam ja srpski, namiguje mi.

o muša sa mule

– kako si rek’o da se zove tvoj brat u fejzbuk? elvis legija? s belu majcu. bojaaaana, dođi ‘vamo da mi daš jedan blok! kucaj elvis legija!
– legia je napisao, bez j…
– ma šta me briga za njegovo ime. to on sve izmišlja da se pravi važan. i kakvo mu je to ime. ludak, ljuti se. vidiš, ovaj je, ovaj s naočare, upire prstom u ekran laptopa, daj mu blok.
zagledam prvo elvisovu sliku. neko mu je komentarisao ispod da je kao „muva zumzara“. a on bi da je opasan. kliberim se.
– što se smeješ, bojana?
– smešno mi šta mu pišu, šteta što ne znaš da čitaš i ti bi se zabavljala, ali ti nemaš vremena od silnih razgovora… a zašto hoćeš ga blokiraš?
– što me nervira! rek’o bratu da ga ja zovem u mesinđer na fejzbuk!
– a jesi li ga zvala?
– on je mene prvi zvao!
– ma što je ovaj ljubomoran, šta njega briga koga ti zoveš ili ko tebe zove?
– paaa…
– šta pa?
– saće da vidi tvoj brat kako leti u kantu! nastavlja brzo razgovor preko mobilnog, ne obazirući se na moje pitanje. a i ti, ‘oćeš i ti da me nerviraš!? što te više pustim, više mi skačeš u glavu! oćeš i ti da piješ blok? bojana, piši mi ovde… okreće se ka meni.
– aj oladi sad malo, molim te. pokušavam da radim nešto.. posle ću.
odmahuje rukom i u mom pravcu. ljuta je na ceo svet.
– e bojana, jel vidiš šta su ti muškarci, samo pet minuta te voli. znaš i što te voli!
– što!? začikavam je iako znam na šta misli.
-evo sad mi je ovaj jeo sve živce, nastavlja razgovor sa mnom nakon što prekida vezu, zanemarujući moja potpitanja.
– o muša sa mule (da nestanu muškarci), uzvraćam i nemigujem, šta bi onda, a!?
– jao bojana, da ne da bog, pomeri se s mesta, da crknemo od dosadu, smeje se.

Pet groša

– Bojana, nešto ću da te molim…
– Moli me! Haha, da čujem!
– E, Bojana, tebi je sve smešno, a ja moram sad po kiši da idem kući da spremem večeru.
– Malo te trolujem, drago mi je što te vidim.
– Šta mi radiš? Eee… Nemam 50 dinara, sve sam kupila za kuću, zaboravila sam hleb da kupim, da mi daš 50 dinara. 
Gledam u kese s dozrelim povrćem i nekoliko prezrelih narandži, pirinčem, flašom ulja, šećerom, velikom kesom neke anonimne vegete, jeftinom kafom na meru sa Zelene pijace i jednim glomaznim pakovanjem prostih napolitanki pakovanih u providni celofan. Grlo i nepce mi se stegnu kad pomislim na suvu koricu koja se drobi, šećer i masni krem u tim napolitankama.
– Daću ti naravno, baš fino, taman sam ti toliko dužna, kažem raspoloženo.
– Kad si mi dužna?
– Odavno, haha!
– Nisi ti meni dužna, gleda me zbunjeno.
– To je stari dug. Hoćeš da čuješ jednu priču. Možda je i znaš.
– Koju?
– Nekada davno Romi su napravili lepu veliku crkvu od kamena, a Srbi, pošto su imali puno sira, naprave crkvu od sira.
– Od sira crkvu? Svašta, ‘de to ima?
– Nema je više, nego da čuješ šta je dalje bilo… Onda Srbi vide kako je lepa crkva od kamena, pa se pogode sa Romima da razmene crkve. Romi se polakome i pristanu, ali pod uslovom da im Srbi doplate još pet groša. Srbi, budući da nisu imali još tih pet groša, ostanu dužni Romima. Romi pristanu da ih sačekaju za dug jer su već počeli da jedu svoju novu crkvu od sira. Malo pomalo, oni je celu pojedu. Tako Srbima ostane trajna crkva, a Romi ostanu bez svoje crkve. A za onih pet groša, što su im Srbi dužni, počnu da prose.
– Pojeli crkvu? Aiii, bre Bojana, pa kako to može? Još od sira crkvu, iiiiii, smeje se, cokće i krsti. Ko ti to rek’o? To nije istina.
– To je priča, ne kažem da je stvarno bilo tako, ali priča tako kaže. Je l’ ti se svidela? Sad možeš svima da tražiš 50 dinara, kad su ti već dužni. Pet banki, tako je govorio moj deda za 50 dinara, a 10 za sto…
– Nije meni niko ništa dužan, kaže, uozbiljeno i pomalo mrzovoljno. To su glupe priče!
– Nisu, ova je baš super. Pojeli crkvu, hahahha, nadrealizam. Pastoralni nadrealizam sam po sebi je ideja da neko napravi crkvu od sira, zabavljam samu sebe.
– Pih, svašta narod priča, mani me, nemam ja vremena za to, odmahne rukom.
– Dobro, evo da ti dam pet groša, hahaha, vidim da nisi danas za društvo, idi, spremaj večeru, kad već moraš.
Moje raspoloženje i dalje penuša i ljuljuška me. Divan topli talasić koji se malo umirio nakon onog smeha što ga je uzburkao, pa sam surfovala na njemu maločas.
– E, moja Bojana, tebi je samo do zajebancije, ja ne znam šta ću pre…
– Nije tačno da je meni samo do zajebancije! A i mislim da vam jesmo dužni, nezavisno od priče i nismo vam dužni novac… Aj sad, pričaćemo sledeći put…
– Važi, seko moja, daj mi i one patike za malog što si rekla da mi čuvaš.
– A da…
– I da te molim još nešto da pitaš, ako ima neko da mi da…

Došla mu pamet, spašena mu duša

–  Au, da znaš samo šta ti je sve bilo s njega! Moj tata ga zavijao u lanac. I noge i ruke. Nije mu dao ni leba da jede ni vodu da pije.
– Tvog brata? Zašto?
– Jeste, njega! Što je vuk’o travu.
– Šta je radio?
– Stavljao zelenu travu u papir i pušio. Ima i bela droga, to se vuče na nos. Al’ nije tu drogu uzijo, samo zelenu travu. Zvao ga iz školu nastavnik, mog tatu. Da čuješ šta radi tvoj sin! A on se šatirao, stavio žute kose, obuk’o farmerke reperske, one što viru gaće, patike duboke, pravio se mangup. Kaže moj tata: nećeš ti, boga mi, više u školu!
– Čekaj, misliš da se u školi pokvario?!
– Jeste!
– A kako se posle izbavio iz lanaca?
– Ja sam mu spasio dušu! Išla, zvala s’rica. Doš’o s’ric da se svađa s tatu. Da ga pusti ovaj. Pustili ga. Rekli mu prvo da će ga nose kod spihijatra i u zatvor, što vuče travu. Onda ga ženili. Doneli mu ženu iz Prištinu. Onaj moj ujko, onaj mršavi Muhamed, znaš ga, on mu doneo ženu. I tako se smirio, došla mu pamet.

Biti veseo

– Moramo da selimo baraku.
– Gde?
– Kod stanovi.
– Pa to je dobra vest.
– Moramo, trava porasla, zmije, gušteri, pacovi. Ajjj, što ćemo da imamo veliki pos’o. I skupo. Pedeset evri da damo za bužuder da ravni mesto. A poslen pedeset za drugi, za viljuškar. Onda vadimo grede, podovi, s’vari. Poslen tamo pravimo novo da bude. Da stavimo zavese. Čiste s’vari, vitrine pakovane, da kad dolazi narod bude lepo.
– Čekaj malo, kako kažeš, s čim će da poravnja?, smeškam se.
– Prvo sa bužuder. A kod nas se kaže na romski bageri.
– Pa i kod nas se kaže bager.
– Eto vidiš.
– Haha, šta vidim?
– Sad sam rek’o za Marijanu da dođe. Ja je zovem, kad sam je vid’o na ulicu, a njen brat joj kaže: ajde mori kući da ne dobiješ batine!
– Od koga da dobije batine, od njega?!, pridižem se instiktivno sa stolice i počinjem da koračam besciljno na uskom potezu između stola i šporeta.
– Od majku i oca. Da vidiš samo što su je zarobili u kuću. Preterano, ne sme da mrdne.
– A što su je zarobili? Hoće da je udaju možda uskoro?, nervozna sam još više.
– Ona mnogo se šara, da ti kažem. Bila je s jednog dečka pa je dobila batine.
– Od koga je dobila batine bre više?! Poludeću!
– Od njene majke. Ali ne sada. To je bilo davno.
– Jao. I šta ja sad da radim kad mi sve to pričaš?
– E, tako je kod nas.
– Kod kojih vas, dođavola, ko ste to vi, a ko smo mi?
– Al’ smo crkli bez soka danas. Iš’o sam u semafor da prosim da kupimo jedan ladni sok. Imam još sto dinara, ‘oćeš da kupim za tebe i mene sad u prodavnicu?
– Nemoj, hvala ti. Baš si zlatan. Nemam s čim da te poslužim danas, ali nema veze. Kupi sebi sladoled kad već imaš pare.
– ‘Oćeš tebi da kupim?
– Neću! Ne mogu. Nije mi do sladoleda. Vidiš da pijem kafu i pušim cigare.
– Blago tebi što znaš brzo da kucaš u laptop.
– Hočeš da ti pustim neku pesmu?
– Pusti Jelenu Karleušu.
– Joj, ne mogu. Može nešto drugo?
– Može Lepa Brena.
– Može, odlično. Ali stara, ustvari mlada.
– Pusti onu „robinja sam tvoja, ubi’ me…“
– Ne mogu tu.
– Pa to je stara Brena.
– Da, ali je loša poruka pesme, kako kaže tek tako „ubij me“? Nema ubijanja!
– Al’ ti zezaš Bojana, pa to je samo u pesmu, tako kaže onako.
– Dobro. Pustiću.
– Možeš i onu „Ja pripadam uvek tebi“.
– Mogu, smejem se i malo zaplačucnem, ali samo na tren, na milisekund.
On ne primeti. Čim se zvuk harmonike i klavijature s početka Brenine pesme protegnuo između nas dvoje sve do kuhinjskih vrata, on počinje da igra i uvija svojim gipkim kukovima. Što je dobro biti gay, pomislim. Nije slučajno gay stara engleska reč za veseo. Ja nisam vesela.

Florijin kofer

Nisam verovala da će se Florija tek tako udati i otići iz našeg grada.

Florija je obožavala svoju slobodu. Njeno zadovoljstvo životom je bilo toliko snažno da je moglo fizički da se oseti. Imala je svoje rituale. Odlazila bi na pijacu pre podne, gde je od prodavaca na kvantašu dobijala nereprezentativne primerke voća i povrća i donosila ih u kesama kući. Onda je sledila pauza u Heroja Maričića. Internet je veliko zadovoljstvo, ali još bolje ako bi bilo i nekog društva. Obožavala je kad ljudi cirkulišu okolo. Sa svima bi razmenila par rečenica i po koju šalu. Ako ne bi bilo nikog u kući ili dvorištu i ako bih ja bila zauzeta nekim poslom žalila se da je dosadno i nije prestajala sve dok ne bi isprovocirala ma kakvu moju reakciju kojoj je mogla da se smeje. Obožavala je šale i smicalice. Katkad me je imitirala, na radost svih prisutnih. Odlično je to radila. Najsmešnije je imitirala kako igram i izgovaram značajno pojedine reči. Učila bi me romski, ali bi mi ponekad podvalila da umesto obične reči izgovorim psovku i grohotom bi se smejala, udarujući dlanom o koleno i njišući se u ritmu svog zaraznog smeha.
Onda bi se očešljala i zategla visok rep crne duge kose, zabacila njim par puta, otresla prašinu sa bluze i helanki i vodom sa česme ispravila nabore na odeći. Ponekad bi se našminkla, katkad prezula u sandale s visokim potpeticama. Florija je bila ponosna na svoje izboreno pravo da nosi ono što se njoj sviđa, mini-suknje i helanke, a kad bi je njeni saplemenici zadirikivali opaskama kako neće moći tako „da se modira kod muža i nosi kratko“ Florija se samo smejala. Taj famozni muž je bio nešto sasvim apstraktno i daleko. Onda bi otišla u šetnju, laganu i značajnu šetnju po gradu. Tamo bi upoznavala svoje vršnjake i ćaskala s njima na ulici. Zbog toga su je neki sunarodnici iz kampa ogovarali, kako je previše slobodna i još nešto bi ružno govorili. Ja bih se tada veoma ljutila. branila je od njihovih insinuacija i indiskrecije, što ih svejdno ne bi sprečavalo da u svakoj sledećoj prilici budu maliciozni na račun Florije. Njihovo mišljenje nije bilo važno nikom, ali sam se zabrinula da njihove glasine ne stignu do Florijinog oca koji bi mogao da joj zabrani ili ograniči slobodno kretanje, koje je za nju bilo nasušno.
Najviše je volela kad u grad stigne luna-park. Tada bi žicala novac po ulici i baštama kafića da bi imala za ringišpil i balerinu. Nedeljom je prosila taktičnije, pred crkvom ili opštinom odakle su izlazili tek venčani mladenci i njihovi svatovi. Volela je te „srpske svadbe“ kako ih je zvala. Najviše da posmatra fotografisanje pred opštinom, venčanicu, frizure i toalete, a naročito da sluša trubače i posmatra kako se igra kolo. Par puta me je pozvala da „gledamo svadbu“ ali sam ja izričito odbijala, pa je odustala. Nakon elegantnog nedeljnog prosjačnja bi došla s džepovima punim kovanica, pa je zveckala okolo dok pristavlja vodu za kafu i uključuje telefon u punjač. Smejala bi se radosno i pevušila jer je nedelja, jer je lep dan, jer već zna šta će da sluša na you tube i s kim će da ćaska na skype, samo da se ja pomerim konačno s laptopa
Leto je odmicalo, divno, dugo i toplo koje se produžllo duboko u septembar. Došao je i oktobar, a u dvorištu smo već nekoliko nedelja za užinu krcali orahe koji su svakodnevno opadali zajedno s lišćem. Florija je imala dečka Ferdija iz Kosovske Mitrovice i viđala se s njim na skype svakodnevno. Kada bi dolazio da je poseti izvodio bi je na pizzu, a zatim bi satima šetali. Da bi imala pokriće vodila je i mlađu sestru ili decu starije sestre sa sobom, a njen momak bi bio strpljiv s njima, što mu je davalo veliki značaj u njenim očima. Nikada nije zaboravila da pomene i najmanju stvar kao što je sladoled, koji bi njeni sestrići, ili cigarete koje bi njena sestra, dobili od njenog dečka
Jednog dana je došla da se pozdravi sa mnom. Odlučila je da pobegne za Ferdija, neće da je udaju ugovoreno i za novac. Ne želi ni da Ferdiju traže novac, što bi bio važan i jedini zalog pomirenja i pristajanja njene porodice na taj brak. Nisam znala šta da joj kažem. Oprezno sam joj pomenula da je Kosovska Mitrovica daleko i da njena nova porodica možda bude očekivala od nje da nosi dugačke suknje i da sedi kod kuće i obavlja gomilu domaćeg posla. Rekla sam joj da se vrati ako je ne bude dobro. Neka ne obraća pažnji šta će ko reći i da ne mora ništa da trpi. I da mi se javlja na skype, da se malo vidimo ponekad. Rekla je da hoće.
Sa sobom je vukla veliki kofer, prljav i iskrzan, sa iskrivljanim točkićima. Taj kofer joj je neko dao na buvljaku jer nije mogao da ga proda. Nekada je to bio fin, pastelno-zelen kofer, a sad je samo prljava naduta koferčina na plastičnoj nosiljci i blatnjavim krivim točkićima. Ipak, u njemu je bila sva njena garderoba, šminka i obuća. Iz razdrljenog zadžepka je virio celofan u koji je umotala štos fotografija. Većinu sam ja fotografisala. Bilo je prekrasnih fotografija tu jer je ona bila prekrasna. I godišnja doba u dvorištu kao dekor. Rekla je da će neko od Ferdijeve braće, kada budu dolazili kombijem na kralejvačku pijacu automobila, doći po kofer, da ga trenutno nema gde, iako joj treba garderoba u njemu, pošto se dogovorila sa Ferdijem da sedne na bus inkognito bez prtljaga, a on da je čeka na stanici u Kosovskoj Mitrovici.
Kofer je stajao danima na uskom ispustu koji vodi u podrum, pored stepenica zadnjeg ulaza u kuću. Svakog jutra bi me dočekao. Nekoliko puta sam ga fotogradisala tako kabastog i prljavog, a onda fotografije izbrisala i naposletku ga pokrila čistim čaršavom.
U međuvremenu su stizale vesti o Floriji koje mi je njena sestra prenosila. Otac i najstariji brat su bili ljuti na nju, ali majka, starija sestra i mlađa braća i sestre nisu. Nedostajala im je. Sestrići su pitali za nju svakodnevno i tražili je. Jednog popodneva me je Florijina sestra pozvala na sok i druženje. Kaže da hoće da časte jer  je „Florija izašla na devojku“. Moji prijatelji nisu razumeli šta znači “izaći na devojku”  kad sam im pričala o svojoj mrzovolji povodom tog slučaja, ali ja jesam. Florija je bila nevina. Njeni novi ukućani su dobili očekivanu potvrdu u krvavoj mrlji na posteljini i glas o tome se ubrzo proširio, sve do kuće Florijinih roditelja. Niko nije mislio da su takve stvari intima i da o njima nije umesno govoriti uopšte, a kamoli proglašavati i razglašavati svima s ponosom. Negodovala sam, krv mi je udarila u lice. Želela sam da to razdevičavanje ostane Florijina stvar. A naročito sam bila razočarana što je njena sestra s kojom sam toliko puta pričala kako je nevinost perfidni društveni konstrukt i koliko je i zbog čega sve taj grozni nametnuti kult loš za žene, nasela na propaganda jer je “čast” njene porodice, njenog klana bila u pitanju. Nisam otišla i zamolila ih da mi ne govore o tome jer me ne zanima, a da ćemo se družiti i proslavljati nekom durogom prilikom nešto stvarno lepo i značajno. Smejali su začuđeni mojom ravnodošnošću.
Nakon dve nedelje su došla tri nasmejana momka u belim majicama i odneli kofer. Čula sam da je bilo onako kako sam pomislila, da je Florija počela da nosi dugačke suknje, druži se sa jetrvama i zaovama i ne koristi više interent. Da li će se kad joj stigne kofer s modernim haljinicama, raznobojnim helankama i mini-suknjama (neke od tih komada garderobe su pripadale i mojim drugaricama i poznanicama koje su ih velikodušno poklonile Floriji i njenim rođakama i drugaricama i radovale se zajedno sa mnom koliko im lepo pristaju) opet izboriti da ih nosi, pitala sam se dok su njeni deveri vukli Florijin kofer ka kapiji, niz stazu u dvorištu.