Spisak MHE na teritoriji Kraljeva

Spisak napravljenih MHE, kao i onih predviđenih za gradnju možete pogledati na linku ispod:

Pregled MHE_Tabela 22.12.2018 11 (1) (1)

Причање мог ујака, вежба из дијалектологије

Ка̏д_сам има̏о че̏три го̏дине, до̏шо_сам у_Гра̏чац. Са̑ о̏цо̄м. О̏тац_ми би̏о до̏шо на̏ мира̑з, о́вде ко̏д ма̑јке мо́е. И̏ ту̑_сам и̏шо у̏ шко̑лу у̏ Отро̏це. Би̏о_сам и̏_у Грача̏цу го̏дину да̄на̑. Би̏о_сам у̏ Кра́љеву, четре̑сдеве̑те го̏дине у̏ Гимна̑зији. Педе̏сете_сам би̏о у̏ Вране̏шима, у̏ шко̑ли. И̑ касни̏је, по̏сле шко̑ле ра̄ди̏о_сам са_мо́јима. Ра̄ди̏о_сам по̏ шу̏ми са̏ де̏до̄м и̏ са̏ та̏то̄м.

По̏сле_сам кӯпи̏о хармони̏ку, па̏_сам ма̏ло свӣра̏о. Ма̏ло по̏ сва̏дбама, а̏ли то̏_је ма̏ло би́ло, кра̏тко би́ло. Па̏ са̏м по̏сле оти̏шо у̏ во́јску. У̏ во̏јски_сам би̏о на̏ Пре̏влаци.

Хоћеш ли да ми кажеш чега се сећаш из војске, како је то изгледало?

Ме̏ни_је би́ло све̏ ле̑по, мо̏гу да̏_ти ка̑жем.

Да ли си тада први пут видео море?

Је̏сам, пр̏ви пу̑т_сам ви̏део мо̑ре, и̏шли_смо во̑зо̄м. Ода̏вде_смо и̏з Кра̄ље̏ва кре̄ну̏ли… би́ли_смо… и̏шли на̏ Бе̏о̄град, по̏сен, не̏_знам та̏мо̄… Мо̀ста̄р, Са̏рајево, Моста̑р, Ча̏пљина […]. Се̏ћам_се то̏га, ни̏з Нѐретву | смо̏ и̏шли. И̏ оти̏шли_смо – та̏д_сам пр̏ви пу̑т ви̏део мо̑ре.

Да ли се тада дуже путовало него сада?

Па̏, ду̏го_смо пу̏товали. То̏_је тра̏нспорт би̏ло, на̑с_је би̏ло ко̑ј зна̑ ко̏лко, чи̏тав во̑з во̄јске̑. То̏_је и́шло… и̏ са̏ Ко̾сова јо̏ш кре̄ну̏о во̑з, па̏ о̏нда ми̑ ту̑, па̏ за̏ Бе̄о̏град, и̏з Бео̀града по̏се Са̀рајево и̏, шта̑ ја̑ зна̑м, по̏се до̏ле до̏ мо̑ра. Чини̑_ми_се да̏_смо пу̑товали два̄_да̏на̄.

И̑ би̏о_сам на̏ Пре̏влаци три̑ ме̏сеца, по̏сле то̏га био_сам у̏ Ку̏манову. Се̏ћам_се дру̏гова̄ и̏з а̄рми̏је. Се̏ћам_се не̏ког Та̏ћи Мо̑ља. Те̏рао_ме да̏_се побра̏тимимо, да̏_ми бу̏де бра̏т.

А зашто?

Па̏ ја̑_сам_га заштӣти̏о, о̏ни_су… би̏ли_су_га напа̏ли да̏_је о̑н покра̏о не̏ке па̏ре. Ја̏_сам ре̏ко да̏ ни̏је, то̑ ни̏је та̏чно. Ка̏ко зна̑ш? Ре̏ко: о̑н_је… би̏ли_смо за̑јно, кре̏вет до̏ креве̏та, спа̏вали_смо за̑јно у̏ спавао́ни и̏ све̏_смо покази̏вали је̏дан дру̏гоме шта̑ и̏мамо. И̏ па̏ра̄ и̏ све̏. И̏ до̏бар_је чо̏век би̏о, воле̏о би̏ да̏_га не̏где сре̏тнем у̏ живо̏ту.

Он је Албанац?

Та̏ћи Мо̑љ, зна̑м да̏_је са̏ Ко̏сова. И̑ о̑н_ме по̏с^ле те̏ро: А̏јде, Сӣмо̏вић, да̏_се побра̏тимо. Ка̏ко, ре̏ко. Да̏ се̑ћемо о̑вде ру̑ка. И̏ ти̑ мо̑ј кр̑в да̏ у̏змеш, а̏ ја̑ тво̑ј и̏ да̏ бу̏дем бр̏аћа. И́, ••••̑•_ти… то̏га… Ства̑рно_се се̏ћам то̑г чове̏ка, ја̑_би… са̏д не̏где_га тра̄жи̏о да̏ да̏ да̏ при̑чам са̏ њи̑м. […]

И јесте ли се побратимили на крају?

Ни́смо_се побра̏тимили.

Ниси смео да се сецнеш.

[…]

Добро, колико је војска тада трајала?

Две̑ го̏дине, та̏чно две̑ го̏дине_сам би̏о у̏ во́јски. Педе̏сет о̑сме, два̄на̏естог ју̑на_сам оти̏шо, а ше̄се̑те, два̄на̏естог ју̑на_сам до̏шо ку̏ћи.

Јеси ли долазио на одсуство у међувремену?

Па̑, до̏шо_сам на̑ одсу̏ство би̏о са̏мо ку̏ћи. Јѐдно̄м_сам до̏шо за̑ армони̏ку, у̏зео, пу̏стили_ме, па̏_сам о̏дно по̏сле та̏мо, те̏_сам ма̏ло свӣра̏о, и̏ тако̑, ле̏пше_нам вре́ме прола̏зило. Пу̏стио_ме капета̑н се̏дам да̄на̑. А̑ ова̑ј… и̏ по̏сле_сам редо̑вно би̏о на̏ о̏дсуству и̏ то̑_је то̑.

Јеси ли се био ужелео куће?

Ка̏ко ни́сам, проме̄ни̏ло_се… Ве̏лико две̑ го̏дине, ка̏д не_ви̏диш чове̏ка, го̏дину-две̑ да̄на̑ и̏ по̏сле ка̏д_га ви̏диш. Наро̏чито стари̏ји љу̑ди. Мно̏го… мло̏го про̏мена и̏ма на̏ чове̏ку. Ви̏ди_се. Ка̏д н́иси са̑ њи̑м, разу̏меш. Го̏дину да̄на̑… И̏ не̏ка мо̏ја у̑јна_је би̏ла о́вде, ни̏је би́ла, чини̑_ми_се, се́да. Ја̑ по̏сле го̏дину и̏_по да̄на̑, ка̏д_сам до̏шо на̏ одсу̏ство, о̏на осе̄де̏ла. […]

Добро, али ти си био млад, цео свет је био твој, је л тако? Волео си да свираш, да идеш на игранке, да се дружиш. Живот је тек био пред тобом.

Ѝгра̄нке, пре́ла.

Хоћеш ли да ми причаш нешто о томе?

Ми̑… ску̏пимо_се, ре̏цимо, ка̏д_је пре́ло, тре̏ба да̏ напра̏вимо пре́ло… шта̏ ја̑ зна̑м де̑. То̏_је би̏ло на̑… ра̄скр̏ницама. И̏ли на̏ бре̏кчићима, да̏_се ви̏ди ва̏тра и̏ да̑… до̑ђу мо̑мци и̏ дево̏јке ту̑. Ми̑ о̏демо у̏вече, па̏ наба̏вимо гра̑ња, да̑… и̏ доне̏смо ту̑ и̏ нало̏жимо ва̏тру и̏ дево̑јке до̑ђу: ту̑ плету̑, пре̄ду̑… И̏ то̑_ти_је то̑ би́ло. […]

Да ли је с девојкама увек неко био у пратњи да их чува или није баш?

О̏бавезно роди̏тељи. Ре́тко ка̏д да̏_је би́ла не̏ка дево̑јка бе̏з роди̏теља, не̏, не̑, не̏. Ни́је, ни̏је би́ло ба̏ш, не_вре̄ди̑… Ма̑јке о̄ба̏везно дола̏зе, са̏ ће̄рка̏ма погото̏ву, ма̏ ка̏ки. Мо̑мци је̏сӯ, мушкарци, а девојке – мајке обавезно.

А како су игранке изгледале? Вероватно углавном зими.

Ма̏, би́ло_је и̏ ле̏тӣ. Неде̏ља̄ма, игра̑нка. Ѝдемо на̏ игра̑нку ка̏д бу̏де̄… [нејасно] нате̏рам мо̏ју ма̑јку… Пу̑стим о̑вце̄ рани̏је, сто̏ку начу̑вам, па̏ о̏нда ка̏д бу̏де Су̏нце не̏где на̑…, што̏ ка̑жу, на̑… на̏ је̏дан коно̏пац, ка̑же ма̑јка, та̏д доте̏рај о̑вце, па̏ мо̏ж д’ и̏јеш на̏ игра̑нку. И̏ ја̑ доте̏рам, и̑ о̏ва̄ј, нара̑ним то̑, пу̏стим ма̏ло рани̏је. И̏ли кра̏вама и̏сто мо̑рам да̏ на̏жњем тр̏ске, тра̄ве̑, ова̏мо-она̏мо, да̏_им поло̏жим, да̏ о̏не је̏ду. И̏ о̏нда, по̏сле у̏вече, чи̏м_се смр̏кне… Ни̏је… па̏ ни̏је има̏ло ни̏ све́тла. По̏сле ра̏та ми̑ ни́смо има̏ли све́тло о́вде.

Кад сте добили струју?

До̑м_је има̏о стру́ју, по̏сле_сӯ… До̏шла_је до̏ До̏ма стру́ја и̏ ту̏_је би́ла упа̑љена си̏јалица, па̏ пре̏ма си̏јалици | је̏ би́ла игра̑нка. И̏ ма̏ло_смо_се ду̏же задржа̄ва̏ли, зна̑ш, и̑ касни̏је_се и́шло… И̏ е̏во, та̀ко̄_је то̑ по̏чело да̏ бу̏де ма̏ло слободни̏је и̏ ма̏ло… Ка̏ко да̏ ка̑жем, ни́сам обра̏зован не̏ки чо̏век… Култу́ра, ма̏ло… ма̏ло_је кре̄ну̏ло, разу̏меш?

Пошто је овде близу Врњачка Бања, јеси ли си ти имао обичај да одеш тамо понекад и да се прошеташ? Како је изгледала Врњачка Бања кад си ти био момак?

Па̑, Вр̏њачка Ба̏ња, ка̏д_сам ја̑ би̏о мо̏мак, би́ла_је… за̏ ме̏не_је би́ло по́јам.

Иако је близу?

А̏ко_је ту̑! И̏шли_смо пе̏шке̄. Ја̑ неде̏љом о̏де̄м. Ѝмамо дево̑јке ту̑, ба̏ш оне̑ та̏мо, та̏мо_сам у̏познао (показује на старе фотографије и смеје се) са̏ једно̑м и̏з Но̏вог Се̏ла и̏ редо̑вно_сам и̏шо, збо̏г ње̑_сам и̏шо у̏ Ба̏њу. И̏ ше̄та̏ли_смо ма̏ло.

Сами сте се шетали, без пратње?

Са́ми, бе̏з пра́тње. Ни̏је би́ло пра́тње. Кре̄ну̏ло_је ма̏ло – култу́ра та̑, и̏ шта̏ ја̑ зна̑м , разуме̄ва̑ње̄ и̑…

Кад кажеш култура мислиш на слободу и слободу избора?

Слобо̏да, дабо̏ме, то̑ ти̑_је слобо̏да – обра́ди то̑. И̏ ма̏ло_је слободни̏је би́ло и̏ то̑.

Значи, та девојка је могла слободно да иде из Новог Села у Врњачку Бању и да се с тобом дружи и шета јавно и да јој нико због тога не замери?

Мо̏гло_’е. То̏_је не̏где би́ло педе̏сет о̏сме̄ го̏дине, педе̏сет… педе̏сет о̏сме̄ го̏дине пре̏д во́јску. Та̏д_сам ја̑ и̏шо у̏ Ба̏њу и̑… и̏ дрӯжи̏ли_смо_се и̏ и̏шли_смо за̏’едно у̏ Ба̏њу и̏ вра̏ћалӣ_се (шеретско смејање). И̏ на̏ игра̑нке̄.

Ви сте се уствари забављали…

Па̏, да̑.

… били сте момак и девојка? Али нисте остали заједно? Кад си ти отишао у восјку све се променило?

Па̑, зна̑ш шта̑, пӣса̏ла_ми… и̑ мо̏жда_ми пи́сма стоје̑ и̏з во̄јске̑… у̏ во́јски. Пӣса̏ле_су_ми дево̑јке у̏ во́јски, ја̑ има̑м пѝса̄ма̄… Чини̑_ми_се да̏_ми сто’е̑ пи́сма, ни́сам гле̏дао, ту̑ Рави’о̑јла (супруга) ни̏је би́ла… ни̏је ту̑ завӣри̏вела у̏ је̏дан мо̑ј ку̏фер, је̏дан војни̑чкӣ. У̏ те̑м војни̑чке̄м ку̏феру и̏ма пѝса̄ма̄. И̏ о̏д де̏де_ми сто̄је̑ пи́сма! Ко’е̑_ми пӣса̏о у̏ а̏рмију.

Деда ти је писао?

Дабо̏ме.

Деда одавде или деда из Ратине?

О̄-да̏вде. Ова̑ј де̏да ода̏вде ви̏ше_ми пӣса̏о не̏го де̏да и̏з Ра̏тине.

А да ли је деда из Ратине био писмен?

Па̏, о̏н_је… Ова̑ј_је би̏о писмѐнији. Ова̑ј де̏да о́вде и̏з Грача̏ца, о̑н_је писме̏нији би̏о о̏д… о̏д де̏да-До́кса.

И шта ти је писао?

О̏бичне ства̑ри, да̏ л’_су, шта̏_су ра̄ди̏ли ко̏д ку̏ће, је̏су л’ по̏сeјали, јесу л’ по̏орали, је̏су л’… Шта̑ дру̏го да̏ при̑чамо о́нда? Ни̏шта ни̏је ни̏ би́ло о̏нда не̏што… шта̏ ја̑ зна̏м… пи̑шӯ шта̏_је… о̏ о̏бичном жи̏воту у̑… у̑… у̑… и̏ ра́ду у̏ ку̏ћи. Шта̏_се ра̑ди и̏ тако̑.

То је био једини начин да будете у контакту, нисте могли да су чујете телефоном, је л тако?

Ма̏, не̏ма по́јма то̑, ка̏ки телефо̑н!

И тако значи, деда теби пише писмо, ти њему.

И̏ ја̑ ње̏мӯ.

Јесу ли ти другови писали?

Је̏су, стоје̑_ми пи́сма и̏ о̏д дру̏гова.

Значи деда, другови и девојке?

Е̏, и̏ дево̑јке.

Чијем си се писму највише обрадовао? Дедином, од другова или од девојака?

Чија̑?! О̏д дево̏јака̄, но̏рмално.

А шта ти пишу девојке?

Па̏, пи̑шу у̏спомене не̏ке, ка̏о што̏_је и̏ она̑ о́нде напӣса̏ла би́ла (мисли на полеђину фотографије коју ми је показивао)… Ово̑-оно̑, ле́по… ко̏ с ки̑м и̏де, ва̏мо-на̏мо, а̄бро̏ве, ко̏ја̄ дево̑јка… (напланирано појављивање моје сестричине и прекидање тока мисли и концентрације)

(…)

Добро, ујко, кад си се вратио из војске јесу ли су те терали да се жениш? Ти си тада имао дваедесети две године, кад си дошао, је л тако?

Ка̏д_сам до̏шо, ни́сам ба̏ш ѝмао два̏ес две̑ го̏дине, два̏ес дру̏га_ми би́ла.

О̏нда_сам… Ни́сам мо̏го да̑… да̏ ку̑пим… Ни́сам би̏о у̏ могӯћно̏сти да̏ ку̑пим ’армо̏нику бо̏љу. Иза̏шле_су Дала̏пе, о̏нда. Ја̑_сам свӣра̏о у̏ о̏бичну кармони̏ку. А̑ о̑-ва̑ј… О̏нда_су иза̏шле оне̑ кармони̏ке… ску́пе би̏ле до̑… ја̑ ми̏слим, милио̑н ди̏нара. И̏ то̑ ни́смо мо̏гли, једи̑но да̏ прода́мо зе̏мљу. И̏ о̏нда ја̏ одлу̑чим: не̑ћемо… Де̏да ка̑же, зна̑ш шта̑, а̏ко прода̑ш – не̑маш. О̏нда_је би̏ла це̑њена зе̏мља сачу̏вај бо̏же. И̑ до̏бро, ја̑_се о̏нда опреде̑лим, д’и̑м, запо̏слим_се.

Medvedica

Moj debeli mekani đubretarac, sašiven od nekog ćebastog materijala kome ne mogu da zapamtim naziv, je udoban, ali je katkad u kombinaciji sa pojednim duksevima prepun elektriciteta. To valjda zavisi od sastava – udela pamuka i sintetike.
Uglavnom, ponekad taj elektricitet i osećaj težine i slojevitosti zimskih stvari izozove jedno od onih napetih stanja kože i nerava koje liči na svrab. Tako je bilo i danas kad sam izašla na ulicu punu sunca. Neću ga više nositi, šta mi je bilo i da ga obučem!, kajem se tako u sebi zaboravivši koliko mi je dobar kad je vetrovito. Da li da se vratim i presvučem se i kod kuće malo počešem leđa na miru, pitam se. Ne mogu da se drapam na ulici. Napravim još nekoliko koraka. Onda se dosetim kako da se „kulturno“ počešem. Čučnem kod jednog drveta da kao vežem pertlu, pa se naslonim na njega tražeći najbolji položaj i lagano ustajem trljajući pritom leđa o hrapavu koru. Onda me ponese osećaj olakšanja/zadovoljstva pa se malo meškoljim u tom ustajanju prelazeće plećkama sve brže i grublje preko stabla sa željom da urliknem kao Tarzan koliko mi je dobro. S druge strane ulice me za to vreme jedna žena gleda zapanjeno. Ne samo da se ponašam kao medvedica, nego verovatno tako i izgledam. Odvojim se brzo od drveta, izvadim telefon iz džepa čačkajući nešto po njemu i praveći se da nekog čekam dok žena ne prođe.
Zatim se setim kako jedan ugledan kraljevački dermatolog objašnjava svrab leđa nedostakom seksa. Čula  sam za tu njegovu dijagnostiku još odavno, ali sam pre neki dan potvrdila kad sam u prolazu zakačila deo razgovora u kome se komšinica jada u neverici mojim ukućanima da je mislila da je doktor zavitlava kad je otišla kod njega da se požali na nesnosan i uporan svrab leđa, a on joj rekao: „Žao mi je, ja ne mogu da vam pomognem, ali znam zbog čega vas svrbe leđa.“ A toliko je nade polagala u njegovu dijagnozu i terapiju jer je čula o njemu kao lekaru sve najbolje. Nisam ništa komentarisala, ali sam setila da je isto to rekao i mojoj prijateljici pre nekoliko godina. Ona se nije uvredila ni začudila, već je rekla kako je u pravu i da joj je rekao istinu.
Možda su već svi u Kraljevu čuli za tu čudnu simptomatiku, pa je ova prolaznica koja me je danas gledala preko ulice stekla pogrešan utisak, zbijam glupu i lascivnu šalu u sebi i sa sobom da odagnam neprijatnost. 

Neformalne, ali jednako važne aktivnosti u Heroja Maričića 80

 

Jedno od bitnih sedišta organizacija civilnog društva u Kraljevu je kuća u Heroja Maričića. Tu je u proteklih deset godina svoje kancelarije delilo nekoliko organizacija sa različitim poljem delovanja i ciljnim grupama, ali jednistveno u ideji razvoja zajednice i ljudskih prava.

Kako su se tendencije i teme na polju ljudskih prava menjale organizacije su se povukle u druge kancelarije, prostore i gradove, ostvorile nove teme u skladu sa dinamikom donatora ili afinitetima, ali je nekoliko aktivista i aktivistkinja u prostoru ostalo aktivn po pitanju alternativnih i volonterskih delatnosti.

Zahvaljujući demokratičnosti i otvorenosti organizacija za brojne korisnike i korisnice različitih programa, volontere i prijatelje, prostor je i ranije uvek bio živahan, mesto okupljanja i susreta i razmena ideja, ali tek sa slobodom koju nam je autonomija od prethodnih donatora donela, a ogromna nesebična podrška prijatelja koji žive van Srbije i koji su od početka upoznati s našim delovanjem i koji su nas podržali finansijski i na sve druge načine, prostor je dobio svoje pravo obličje.

Nakon nekoliko projekata Udruženja Fenomena koji su se ticali važnosti poznavanja i korišćenja IKT alata  za žene, obuka i radionica na te teme i poztivnog feed backa-a zadovoljnih brojinih polaznica, u kancelariji je, zahvaljujući dobronamernosti i strpljenju koordinatorke tih projekta i dva računara sa interent konekcijom, ostala povoljna klima za nastavak ovakvih i sličnih aktivnositi, kao i navika korisnica da dolaze, odavno nakon završetka projekta. Ovoga puta neprogramski zahvaljujući volnterizmu aktivstkinja u njemu.

Nekoliko devojaka iz romske zajednice je počelo redovno da dolazi i osim mogućnosti da koriste računare i internet, spontano i usput su dobijale pažnju prisustnih aktivista i aktivistkinja, prijateljsku pomoć u savladavanju uglavnom aplikacija na interentu, ali i jezičke barijere koje su imale (neke od njih su bile i sasvim nepismene) i ambijent bez predrasuda i diskriminacija.

Uporedo s njima, nekoliko romske dece iz najsiromašnijih romskih porodica doseljenih s Kosova, malih prosjaka ili sakupljača sekundarnih sirovina, su u Heroja Maričića 80 takođe pronašli mesto na kome su mogli da se ugreju, dobiju sok ili keks, odigraju poneku igricu ili odgledaju crtać ili jednostavno dobiju pažnju i naklonost.

I za romske devojke i romsku decu, prijatelji aktivivista i volonteri u prostoru, su redovno donosili garderobu, obuću, školski pribor, igračke… Uvek se bi se napravila i ad hoc akcija po potrebi, kad neko nema ranac za školu, kolica za bebu, suvu celu obuću koja je uvek deficitarna zbog prirode posla i mesta stanovanja sakupljača sekundarnih sirovina  ili zimsku jaknu. Sasvim spontano je uvedena takva praksa i funkcionisala je odlično, iako samoorganizovano, bez naročitog plana i programa. Deca su se osećala slobodno i dobrodošlo, a takvih samoorganizovanih sigrunih prostora, po našim saznanjima, osim ovog, nije više bilo u gradu. Razvila su se brojna prijteljstva i proslavilo nekoliko rođendana.

Dve devojke su bile ohrabrene da se suprostave zlostavljačima i zaštićene od bahatih članova rodbine koji su hteli da ih ponovo udaju nakon razvoda i odvoje ih od dece, a često se govorilo kritički o negativnim aspektima romske tradicije, kao što su napuštanje škole i maloletnički i ugovoreni brakovi. Postojanje ovakvog mesta je dragoceno za njihovu integraciju u širu zajednicu,  samopouzdanje i emancipaciju.

Često bih čula kako ljudi iz grada pričaju o prostoru u Heroja Maričića kao o sigurnoj kući. Ona to nije bila, jer u Kraljevu nažalost ne postoji regularna sigurna kuća, ali su je tako percipirali zbog akcija i vidljivosti aktivistkinja Fenomene i Sos telefona Kraljevo u lokalnim medijima, ali i zbog takođe spontane mogućnosti da žene koje su u akutnom problemu nasilja dođu po savet, ali češće po utehu i malo mira i razumevanja. Takva prakse se kosila sa strogim protokolarnim pravilima funkcionisanja Sos telefona, ali ju je bilo nemoguće izbeći u relanosti. Ljudi su bića koja imaju potrebe, a potreba za sigurnošću i razumevanjem je u samom vrhu prioriteta.

Nekoliko žena sa sela i jedna Ruskinja i jedna Ukrajinka su takođe imale potrebu povremeno  da dolaze budući da su se osećale pomalo izolovano u svom okruženju, a neke o njih su jednostavno samo imale potrebu da podoje ili presvuku bebu ili se odmore u prostoru kod predusretljivih i prijateljski raspoloženih ljudi.

Pored ljudi, sklonište su u Heroja Maričića pronašle su i životinje – one bolesne, ostavljene, prepuštene, mladunici za udomljavanje. Volonteri i entiuzijasti iz Društva za zaštitu životinja Spaske su nam se dva puta obraćali za pomoć kad nisu drugačije uspeli da zbrinu bolesne pse koje su smestili u dvorište do ozdravljenja i udomljavanja. O štencima, a još pre i znatno više, mačićima koje su nam ostavljali u dvorištu preko noći, ili koji bi zalutali privučeni hranom i prijateljskim ambijentom da ni je govorim. Udomili smo tako, takođe po ad hoc principu, na desetine mačića i nekoliko štenaca.

 

Život, biblioteka

Kada bi neko došao kod mene i pomogao mi da sredim knjige bila bih mu/joj zahvalna! Još bolje ili jedino moguće da obriše prašinu sa njih i složi ih dok sam ja u šetnji. Ali ne zbog toga što ja neću, već ne mogu. Vrtim se kao začarana oko nekoliko gomila knjiga, poređanih na podu i izdvajam pojedine, zagledam ih i premećem. I ne mogu da ih se nagledam koliko su lepe – nove i stare, bogato opremljene i polovne, raskupusane, beletristika i teorija, klasika i avangarda, razni žanrovi i oblasti. O kako su divne! Vidi ovu, vidi onu! A tek ova! Sednem da je prelistam i ostanem pola sata. Dođe mi da ih snimim, pa da montiram video na temu moja biblioteka. To bi stvarno bilo previše. Ili ne bi u odnosu na ono što sam želela kad sam bila dete – da ožive likovi iz knjiga, kao u poglavlju U pukotini iz knjige Meri Popins otvara vrata i dođu kod mene, još bolje povedu me sa sobom u avanturu. Čitanje je oduvek bilo čulni, telesni doživljaj, ne samo misaoni i imaginitivni.

I tako, vec drugi dan sređivanja bez ikakvog rezultata, a u pitanju je domaći poslić koji bi neko uradio za sat i po i kraće.

Jednom, pre više od petnaest godina je divna Mirjana Miočinović (koju Z. ima sreću da poznaje, a preko njega i M. i ja, njegovi tadašnji najbliži prijatelji), zamolila bibliotekarku iz SANU da dozvoli M. i meni da pogledamo knjige iz Kišovog legata koje stoje kod njih u okviru biblioteke. Bio je sunčan i prohladan dan. Unutra smo prvo, još u hodniku, videli neke starije ljude s kravatama i rožnatim velikim okvirima naočara, uglavnom. I nekoliko sličnih egzemplara u čitaonici. Jedan je bibliotekarki tražio Politiku iz 1936! To su bili akademici, ali nas oni nisu zanimali.

Pred nama je stajao smeđ kancelarijski ormarić do pola u staklu i u njemu su bile Kišove knjige! Bibliotekarka ga je otključala i rekla nam da slobodno pogledamo, ali da svaku vratimo odakle smo je uzeli. Sunce se sa debelim zrakom i česticama prašine probijalo kroz široki prozor.

„Vidi! Kestler, ali na francuskom!“ U to vreme je smo čitali prevode Kestlerovih eseja u rukopisima. Otkucane kopije sa tragom indiga. Davao nam je Z. koji ih je prevodio. Uglačan, doteran prevod. Što se mene tiče, važniji mi je bio sadržaj. A najdraži autobiografski delovi. Primetila sam da je Z. veoma uživao u prevođenju, ali koliko sam tek ja uživala u čitanju! To je bilo moje non plus ultra štivo sa 23 godine. Počinjem da razgle knjige, polako, pažljivo i skoro svečano. Ubrzo, u zbirci poezije Gumiljova ili Antologiji ruske poezije, ne sećam se više, nailazim na beleške na marginama. Užurban rukopis, crno mastilo. U nekim knjigama su zapisi na marginama grafitnom olovkom. Piljimo u slova koje je pisao Kiš. Pročital sam sve što je Kiš ikada napisao, a da je objavljeno. I posthumno. I ono što možda on i ne bi objavio. A sada imam priliku da čitim zapise sa margina njegovih knjiga. Možda on to ne bi voleo ustvari. Ne znam. Nemam vremena previše da se bavim time. Knjige su ipred nas. Književna kritika i književna teorija. I ne samo to. Jao, vidi ovo! A ovo tek! Zaboravljamo na vreme i na starog akademika koji nešto prepisuje iz još starije Politike i vadimo jednu po jednu iz police i vraćamo. Onda sedimo na podu sa po jednom u ruci od koje ne možemo da se odvojimo gledajući istovremeno nizove naslova na hrbatima. M. pokušava da nešto zabeleži u beležnicu koju je poneo. Odustaje. Ja umišljam da mi ne treba nikava beleška, da nema šanse da zaboravim šta sam videla. Doba je još uvek analogno. Nemamo fotoaparat, nemamo mobilni telfon, ništa čime bih sada fotografisala. Nije ni važno. Srećni smo. Prepoznajem naslove i autore referenci iz  Časa anatomije. Šapućemo sve glasnije i sa većim uzbuđenjem. Oboje obožavamo Čas anatomije. Smejemo se puno dok ga čitamo. Posle se zamislimo. Velika je sreća što postoji takva knjiga. Olakšava problem sa samonametnutim autoritetima. Ta kjnjiga je za nas značila potvrdu, preispitivanje, racionalizaciju i revidiranje. I humor, naravno. Akademici na drugom kraju čitaonice nas ni je primećuju koliko su zadubljeni svoje stare novine. Ne znamo koliko je vremena prošlo. Akademik s Politikom je već otišao. Dolazi tiha i ljubazna bibliotekarka i vreme je da zaključa ormarić ponovo. Zahvaljujemo se i pozdravljamo, pa izlazimo napolje ošamućeni. Smejemo se i pričamo glasno, hodamo široko i raspojasano, sa suncem u očima.

Mama

Majke su nepogrešive u dosađivanju. Niko to ne ume kao majka.

„Ispravi se“
„Nemoj da jedeš stojeći. Lepo sedi i jedi.“
„Zapiši broj računa, evo ti papir. Odmah zapiši.“
„Kako žvrljaš kad pišeš, neće moći u banci da pročitaju.“
„Mogla bi malo da skratiš kosu, sva si nešto čupava.“
„Kakva ti je to dronja, koliko si je platila?“
„Nemoj da jedeš smoki, to nije zdravo.“
„Uplati mi to do pola 4, do 4 radi banka.“
„Uplati mi to do pola 4, do 4 radi banka i pošalji mi poruku da si uplatila.“
„Kako nemaš kredita, nikad nemaš kredita.“
„Dobro, nije nikad, ali često nemaš.“
„Ne smeš nikako da piješ pivo, obećaj mi da nećeš da piješ pivo, od njega se goji.“
„Je l’ rade tvoji drugovi još nešto osim što te zovu da pijete pivo?“
„Uzmi čist peškir.“
„Kako ti nije žao da daš 200 dinara za cigarete, bolje kupi neko voće“
„Uvuci stomak“
„Izaći ćeš tako isflekana?“

Škiljim u milimetarsku mrlju na farmericama i pitam se jesam li ja toliko nespretna i nerazumna.

Prošlo je 20 minuta.
Stiže mi sms.
„Jesi li mi uplatila?“

Frančeska

Pre samo dva leta moja prijateljica Maja i ja smo sedele na tarasi kafane „Stari orač“ poznatiji po starom nazivu „Klub penzionera“ i ručale. Primetila nas je Frančeska, najpametnija ulična mačka i došla do nas, pa kao čovek lepo sela na praznu stolicu pored i netremice gledala u hranu na stolu. Malo smo je hranile, pazeći da se ne pojavi konobarica koja je srećom bila zamajana oko šanka, duboko unutra. Radnica koja seče pečenje u maloj staklenoj kabini pored je otišla s druge strane da puši, pa nas ni ona nije videla. Frančeska se ponašala uljudno, uzimala je polako male kombinovane zalogaje, ništa nije ispustila ni mrvila, niti se pomerala iz sedećeg položaja, kao neka stara mršava gospođa. Divile smo se i smejale njenom ljudskom ponašanju. Uljudnom ljudskom ponašanju.

Čudno je kako sećenje na tu običnu svakodnevnu situaciju iz života može da izazove nostalgiju. Ko bi rekao da je to ustvari bio savršen i bezbrižan, a običan, vruć i žmirkav letnji dan. Pre samo dva leta. Sad ništa više nije isto. Frančeske nema, poginula je glupo, udario je auto na ulici, baš u blizini mog dvorišta. Ne znam kako, samo sam je zatekla mrtvu i krvavu na pločniku, iako je moja sestra Natza pokušala diskretno da me zapriča i odvuče na drugu stranu, računajući na zimski suton koji se brzo spuštao na ulicu i poštedi me toga da je vidim takvu. Možda pomislim da je negde otišla ili je neko usvojio kad shvatim da je nema.

Nema ni terase na kojoj smo sedele tada. Komunalna policija je naložila da se terasa skloni odatle jer izgleda da nije imala dozvolu ni za postavljanja, a kamoli za rad. Vlasnici su ljuti sklanjali terasu, mašine su je obijale i odvajale od zgrade. Nova znatno manja i improvizovana terasa je sada ispred ulaza u kafanu, a ispod nje su ostaci stare: razrovana izgažena zemlja iz koje vire komadi okrunjenog betona, a preko koga vise ostaci posunovraćenog grubog zelenog ubuđalog itisona.

No upgrade, please

Parafrazila sam donekle Prustov trag – bila sam u potrazi za izgubljenim ukusima. Maločas sam kupila u pekari jedan pivčić (slatku kiflicu koja se pravi s pivom), veliki i obećavajući, posut mlevenim orasima. Istog trena kad sam ga zagrizla mi je količina šećera u njemu zapekla grlo i odustala sam. Bio je tvrd i suv, bezukusan pride. Onda sam se setila kiflica sa pivom koje je pravila moja baba. Mali, valjuškasti, mirisni i mekani sa punim ukusom, tope se nakon prvog zalogaja.

Suština tih pivčića je bila jednostavnost, a jednostavnost je poticala najpre iz babinog života, razmišljanja i svakodnevice. Njen recept za te proste kolačiće je bio takav kakav je i nikada se nije dovodio u sumnju, a ona ih je pravila decenijama, s vremena na vreme, kao i carsku pitu, polumesece sa orasima, rolat sa džemom od kajsija i razne druge jednostavne stvari. S razumevanjem i polako, bez žurbe, pritiska ili mrzovolje.

U vremenu u kome je imperativ neprestano menjanje, nadograđivanje, novi trendovi i standardi (update, upgrade i sl) nema mesta za takvu jednostavnost i nepromenjivost i to me donekle čini tužnom i malo gladnjikavom