Epifanija u kafani „Pariz“

– Dobar dan!
– Ne kaže se danas dobar dan, nego Hristos se javi, još bolje – Bog se javi.
– Ma šta mi napriča! Ti ako to sve znaš zašto nisi iš’o jutros da plivaš za krst časni i k krasni, stišava glas, ali ga mi za susednim stolom čujemo.
– Sram te bilo, kako te nije sramota od te sede kose? Vidiš da nisi sam ovde! Nije ni čudo, kad si komunjara, ti ni ne znaš koliko je veliki praznik danas!

Obojica su gotovo prešli sedamdesetu. Uprkos psovkama i prozivkama, oseća se naklonost i poverenje među njima.

– Znam koji je praznik, nisam pao s Marsa.
– Ali ne znaš zašto se kaže – Bog se javi!
– Znam! Hristos je na današnji dan prvi put zaplakao, nije smeo pre jer su bili u štali, da ih ne oda.
– Ne lupaj molim te! Pa ti ništa ne znaš o veri! Ko ti je to rek’o?! To nema veze sa životom! Kad je sveti Jovan Krstitelj krstio Hrista, Bog se javio glasom, jer njega ne može i ne sme niko da vidi, samo sme da ga čuje i rekao: ovo je moj sin! Tu se pojavila i jedna golubica, bela, ona je sveti duh. Znaš li kome je još dolazila bela golubica?
– Ne znam, meškolji se ovaj, malo mu je dosadno.
– Nikoli Tesli. Nikola Tesla je hranio golubove, ali je naročito voleo jednu belu golubicu, a to je bio sveti duh. On ga je nadahnuo za sva ta otkrića. Ne može bez toga ništa. O tome je Meštrović pisao, baš o tome. Ja verujem u Boga, ali verujem i u nauku. Sve je to povezano…
– Jel’ znaš koji je najveći vrh Stolova, prekida ga ovaj, prateći sopstveni tok misli.
– Ma kakvi tvoji Stolovi, šta će to tebi, ti si završio Brozovu školu, tebi je najviši vrh Triglav, to je za tebe…
– Što, šta nam je falilo onda?
– Znaš li ti da je Broz bio Hazar, majka mu je ustvari bila poljska grofica, a otac mu je bi nastojnik njenog imanja, vanbračna veza, ali je bio obrazovan, u Beču se školovao, svirao je klavir, kao da bi to ume neki bravar iz Kumrovca, eee, taj pravi Broz je bio odavno mrtav, a ovaj mu je uzeo identitet… Sve su to Britanci znali odlično, oni su ga i podržali, Čerčilova čovek je bio. Eto, takvom ste čoveku vi komunjare verovali i voleli ga ko Boga…
– Dobro bre, pusti me s tim! Reci mi koji je tačno najviši vrh Stolova? Jel Čiker?
– Jeste valjda. A jel znaš koliko su visoki Himalaji?
– 8882 metaraaa, govore uglas, pretičući se i smejući se.
– Ko ne veruje, neka meri slobodno! Ali da znaš, nemoj nikad da kažeš za najviši vrh Mont Everest, to su Britanci izmislili, on se zove Čomolunga! Tako treba da ga zovemo!

Govori ovo kao da svaki dan pominju Himalaje i kao da će sutra ići tamo.

– Himalaji su nastali toliko snažnim tektonskim pomeranjem, boktemazo, da su našli ostatke morskih fosila tamo.
– Pa šta ti je, i kod nas su bila pomeranja! I kod nas su nalazili morske plodove u fosilima, Panonsko more se izlilo u Dunav, toliko je široko bilo da su našli u Sirči alke za vezivanje čamaca. Dotle je dolazilo.
– Ma nije u Sirči, nego u Lađevcima, zato se Lađevci, tako i zovu, po lađama!

Pogibija odmetnutog poslužitelja Blagoja

Otprilike ovde, gledano na Guglovoj satelitskoj mapi, na ovom šumovitom mestu, idući ka Željinu, nalaze se Luke. Tu su pre nešto više od sto godina, u decembru 1917, poginula trojica komita. Ono što hoću da izdvojim, na osnovu teksta iz monografije „Gokčanica“, biće obrt iz gotovo filmske priče o jednom mom naivnom i lakomislenom pretku koji se zvao Blagoje Minović.

Taj Blagoje je bio poslužitelj u žandarmerijskoj stanici koju su za vreme Prvog svetskog rata Švabe (austrougarski žandarmi) oformile u Međurečju u Gokčanici. Cepao je drva, donosio vodu, a bio je i omiljen među žandrarmima.
Jednog dana je nestao bez traga i niko nije znao gde, čak ni njegova majka. A on se, zapravo, sreo s komitama (pobunjenici, gerilici i paravojni pojedinci i grupice iz I svetskog rata), koji su se za vreme Topličkog ustanka 1917. spustili na obronke Željina i napravili zemunicu u šumi.
Ne zna se ni šta je Blagoje radio s njima, oružje nije imao, borbi nije bio vičan. Jedan mali čobanin je odao žandamima mesto gde su se komite, i Blagoje s njima, krili. Žandarmi su otišli tamo i posle kraće borbe ih ubili. Taj događaj je, s detaljima, opisan u neveštoj pesmi, koju je jedan savremenik ispevao odmah nakon pogibije. Pesma je zapisana, sačuvana i od reči do reči prenesena u monografiju (130. strana). Kada su žandarmi Švabe shvatili da su među pobunjenicima ubili i „svog“ Blagoja, gorko su plakali i žalili zbog toga.
Još uvek na ovom mestu postoji trag – kamenovi koje ponekad drvoseče pomere pa vrate kad im se nađu na putu, a lovci zastanu da predahnu.
A u matičnoj knjizi crkve u Dubovu stoji sledeći zapis: „Blagoje Minović star 27 godina poginuo u Željinu od neprijatelja kao komita u 7 sati izjutra. 28. decembra 1917. godine i da je sahranjen na mestu pogibije“.
A Blagoje nije ni bio komita, nije imao ni pušku niti kakvo drugo oružje, on je bio samo običan poslužitelj, osim što se zbog, kako nagađam, avanture koja ga je stajala života zatekao s njima. Ipak, možda je Blagoja potajno mučilo što radi za neprijatelja, pa makar i tako beznačajan posao kao što su čiščenje i loženje vatre, pa je sam pred sobom ili pred meštanima hteo da se iskupi. Možda je planirao da zajedno s komitama sprovede diverziju na žandarmerijsku stanicu (koju je poznavao kao svoj džep) i Švabe u njoj. A možda je samo bio radoznao i lakomislen. I uzbuđen što ima prilike da boravi kod onih za koje je dotle samo slušao, i čiji je stil života, uvek na ivici opasnosti, budio maštu jednog skromnog dubovskog mladića, što je možda potajno priželjkivao avanturu i nije je propustio kad se ukazala. A možda nešto sasvim treće što mi ni ne pada na pamet da može biti razlog.
Na žalost, mogu samo da pretpostavljam, nikada sa sigurnošću neću znati. Osim da je Blagoje u životu bio običan poslužitelj, ali da je u smrt otišao kao komita, što je ostalo zabeleženo u matičnim knjigama, za istoriju.

Propušten poziv

Smrt je malopre bila u komšiluku, dve kuće udaljena, na vrhu ulice. Nisam je osetila, dremuckala sam u ćebencetu, dok je suton pokrivao mutno nebo i gole krošnje, sanjajući kako sam u avionu gde mi stjuardesa govori: „Da li vaš telefon zvoni!? Molim vas, isključite telefon.“
„Kakav telefon, ja nemam telefon. Zašto ste me probudili kad sam sanjala da sam na Goču. Bilo mi je tako lepooo.“
Ustvari i nisam sasvim slagala stjuardesu u snu, osim ovo za telefon koji nažalost imam, pošto sam na javi prethodno stvarno bila na Goču. Vratila sam se pospana i puna mlečne magle i prigušene beline snega koja mi se, u mutnom danu, zavukla pod kapke.
A stari komšija je stvarno umro. Njegova stara žena je zakukala. Neko je čuo i istrčao napolje. Ja ništa nisam čula. Tek posle su mi rekli, kad je smrt već bila otišla objavljenog posla, a ja se probudila.
I stvarno mi je zvonio telefon. Imala sam dva propuštena poziva. Za jedan znam ko me je zvao, za drugi nemam pojma.

Stalać

Predložak za priču o rudimentarnosti i univerzalnosti narodne muzike 

 

Sinoć, kad su naši gosti i drugari iz Velsa i Engleske, Laura i Stephan (Lora i Stefan) stigli nešto pre 23 h, nakon 7 sati puta iz Niša, stajali su tiho i letargično na kapiji, dok je psić Branko lajao na njih, dve izgubljene duše, čakajući da se neko pojavi i pusti ih na sigurno. Malo preterujem, ali moglo je tako da bude da se oni nisu brzo oraspoložili, sprijateljili si se Brankom, zapalili cigarete i pitali da li ima otvorene radnje u to doba, da kupe pivo. Stefan me je podsetio na naše prethodno druženje, Lora je tu prvi put. Veoma je srdačna i zahvalna na svemu. Verujem joj da je srećna. I ja bih bila nekoliko hiljada kilometara od kuće, na zagrejanom kamenu stapenica u svežini dvorišta, u nekom nepozantom gradu na jugu Evrope, u zenitu leta.

Uz pivo su me odmah pitali da li sam ikad bila u, kažu Stejlaku, selu u kome su oni ostali zaglavljeni 2,5 sata. Stalać se zove, a i to je epsko mesto, doslovno, kažem im. Iz poznog srednjovekovnog doba, kao i iz 20. veka, kasnije, kad postaje raskrsnica železničkih puteva. There was local Duke. His name was Prijezda. He lived there, in the fortress above the mouth of Zapadna and Južna Morava, he and his wife hold hands and jump together to river Morava, didn’t want to surrend to the Turks invaders, it was like in an ancient tragedy. And in XX century, so many trains along the way from Europe to the East were passing through Stalać and were crossing down there as well. Tako da mislim da bi se meštani Stalaća ne bi složili kad bi čuli da kažete za Stalać selo. Oh, wow, oh what a story, ljubazni su to ljudi, nenavikli na našu autorironiju.

Gledaju me poverljivo i s odobravanjem dok pričam tako olako… Ha, dakle, 2,5 sata u Stalaću, vreme stoji, retki meštani vas posmatraju ćutke, wild west!, prasnem u smeh. Exactly!, galame u glas. Laknulo im je što se šalim, što i ja znam da je Stalać nedođija i selendra, mesto mitskog čekanja, a ne tragičnih heroja i heroina. A i ne šalim se sasvim. Nego, nema veze. Neke stvari se ne mogu objasniti.

Lora koja na Islandu završava najviše škole klasične muzike, budući muzikalna, često je pevala dok je boravila kod nas u Heroja Maričića. Jednog jutra sam zalivala ružu, hortenziju i sadnicu jabuke, a ona je čistim zvonkim glasom pevala Branku neku staru englesku narodnu pesmu u kojoj se između ostalog kaže you are my flower… Branko je pažljivo slušao, uzbuđen, skoro tronut jer ona ne samo da zanosno peva i posvećuje mu svoju ljupku pažnju, već i sprema doručak koji mu miriše i obećava. Ja sam usporila svoje nosanje kofe s vodom gore-dole i oslušnula. Osetila sam čeznju za životom, kao što je osećala neka seoska engleska devojka koja ostavlja svoja polja i pašnjake i odlazi u grad da radi u fabrici,  u smogu i dimu ranog industrijskog doba. Univerzalnost narodne muzike, njene teme i motivi, njena ljupkost i jednostavnost, njen žal i njeni sentimenti su verovatno svuda u svetu isti.

Spomenik u Gradima

Današnji mali čas zavičajne istorije je posvećen usamljenom spomeniku, iz nekog razloga smeštenom van ograde seoskog groblja u selu Gradi, u podnožju Stolova. U njemu više nema nijednog stalnog stanovnika.

oвде леже кости радисава радоњића кои поживе 28 год. а погину од божидара јаблановића 8. новембра 1936. год
овај спомен подиже отац никола и браћа благота и периша

 

Pre 83 godine je poginuo Radisav, a neko je stavio njegov spomenik van groblja i uklesao ime njegovog ubice na ploču, za tugu i opomenu ostalima.
Pitala sam se, nije da nisam, kako i zbog čega se sve to desilo.
8. novembra je Mitrovdan. Da se nisu potukli pijani posle slave, izboli noževima.

U to vreme su snegovi padali već krajem oktobra (sv. Luka sneg do kuka), pa je krv curila po snegu kao u Kill Bill-u, a brda su ječala od povika i kukanja.

Onda sam se setila natpisa sa stećka:
„Ti koji prolaziš projdi u miru i ne spominji si i ne gonetaj grijehe nase. Zalud ti je taj posao. Naši dani su izbrojani, nase notći potrošene, naši grijesi dim.
Svojih koraka se plaši, oni tće ti glave dojći na putu kojim hodiš.“

I prestala da nagađam.

„Gradi su mesto koje ima najčudnije priče i čuvenu mikroklimu. Ovo je Radisav, jedan od trojice braće Radonjića na koje je bačeno prokletstvo jer su obesili maćehu. Druga dva brata su takođe ubijena u prilično gadnim okolnostima, ali je ovo mesto prekratko za opis… U svakom slučaju, natpis je precizan do kraja.“ V.S.

 

 

Poštar uvek zvoni dvaput

Jedan stariji čovek mirno sedi ispred seoske kafane. Na Tomosu pristiže umoran, raščupan i zajupren poštar s brkovima i donosi mu penziju.
Nekoliko crvenih novčanica leže kratko na sintetičkom kariranom stolnjaku, dok ih ovaj ne ubaci u notes među debele najlonske korice s pohabanim ceduljicama koje vire iz njih. Čovek zatim naručuje pivo, poštaru i sebi. Konobarica ga otvara izlizanim gvozdenim ključem. Laka izmaglica se podiže sa grlića flaše, a plastičan sto se,  zajedno s flašama, još neko vreme, dok se udaljava, njiše od pritiska njene šake i zgloba.
Čovek nestrpljivo prihvata flašu, gurne brzo kažiprst u nju, malo ga savije i naglo ga izvuče uz zvuk „plop“. Poštar i on se zatim kucnu kratko i bez reči. Klo-klo-klo.
Za susednim stolom srkućem svoju kafu i razgovaram s prijateljicom.
Žuta tenda nas odvaja od izlokanog asfalta. Prolaze retki automobili u punom zaletu, podižu prašinu i roj čestica lebdi u kosom sunčevom zraku. Mir seoskog popodneva usporava naše ćaskanje i naše misli.
U pauzi razgovora čujem kako čovek sa susednog stola kaže poštaru: „Bolestan, bolestan…ih, nije bolest samo to. Bolest je i kad pogneš glavu, kad nema inicijative, kad nema druženja, sloge, kad ne znaš da kažeš lepu reč. I to je bolest! E, onda je, ono što kažu – arivederči! Jelte!“
U sledećoj pauzi čujem opet samo isečak razgovora. Ponovo će čovek poštaru poverljivo, skoro brižno: „Nemoj tako, poštar, što se kaže uvek zvoni dvaput, je l’ tako.“ Ovaj zuri ispred sebe pokunjeno i ćuti. Smešno mi je, vrpoljim se da se  ne bih glasno nasmejala.  Nisam sigurna šta bi tačno trebalo da znači poštar uvek zvoni dvaput jer nisam gledala taj film, ali mi se čini kako je u pitanju ljubavna ili erotska afera, nikako izreka koja afirmiše drugu šansu. Ne mogu da verujem da se poštar nije oraspoložio. „Ajde, ajde, sve ti je to život, što bi rekli – se la vi“, ne odustaje čovek, penzioner i optimista.
C’est la vie! Kako ga ne mrzi da samo prosipa izreke i pseudoizreke. Verovatno to uvek radi. Ali ne sasvim uobičajene. Po skromnoj debljini štosa novčanica i valuti vidim da nije penziju stekao van zemlje. Dakle, nigde nije bio gde je mogao sve ovo da čuje. Samo je došlo dao njega, a nešto je, budući sklon, domislio. Upustila bih se s nim u razgovor, možda čujem još neku frazu koja će me razgaliti, ali vreme je za pokret. 

Raspitujemo se za bus. Poštar okreće umorne oči i obešene brkove ka nama, dok nam njegov sagovornik daje uputstva da pitamo za linijski taksi ili satnicu buseva u obližnjoj prodavnici, dvesta metara niz put, precizira, pokazujući rukom na prodavnicu, iako je sasvim dobro vidimo na pravcu i srdačno nas pozdravlja.

O apsurdima partokratije

 

Apsurdi partokratije se mogu videti na svakom koraku, ali ja volim primer s Lolom.

Pre par nedelja sam greškom previše posekla šiške, pa sam se pitala na koga ličim, nešto sam sebi bila poznata. I setila sam se – ličila sam na Lolu! Ipak, za razliku od mene, Lola nije bila nezodovoljna svojim koketnim mikro-šiškama koje joj podjednako loše stoje kao i meni.

Kad je pre pet godina naš mali tim iz  Fenomene udarnički radio na uvođenju principa ravnopravnosti polova u lokalne politike i institucije, upoznali smo prvu liniju fronta lokalnih stranaka. Među njima najistureniju – Lolu. Lola je bila sekretarica u SNS-u, ali i osoba za sve. Provodila je tamo svoje vreme, bolje reći gubila je svoje vreme, jer iako se ne može reći kako Lola nije bila ambciozna, naprotiv, „mudrije“ od nje, čitaj proračunatije, s kakvim-takvim fakultetski diplomama, kotirale su se mnogo bolje  u stranci,  i znatno pre dobijale poslove i prestižne funkcije. Lola, prostodušna i poverljiva devojka sa sela, sa šarenim šnalicama u kosi i osmehom oko glave, pored redovnih obaveza u stranci, kao svaka dobra kadetkinja partije, isticala se u pomaganju seoskom starijem stanovništvu, donosila im lekove iz grada, volontirala kad je bila poplava, učestvovala u manifestacijama i raznim sezonskim i ostalim prigodama .

… I tako je Lola radeći za zajednicu zapravo radila za partiju, jačala poverenje svojim primerom u zalog. Ipak, nikako da dobije ono što su ostale, činilo se, s lakoćom – stalan posao, funkciju,  privilegije ili počastii. Ma ništa od toga, i dalje je u stranci kuvala kafe svima, pravila društvo klijentima kad čekaju, verovatno i delila neki propagandni materijal i dežurala na štandovima, dočekivala, ispraćala i sve ostale neprestižne stvari…

Sećam se pokunjenog lica kad nije bilo izvesno da li će imati mesta za nju, u busu kojim je grupa lokalnih opštinara i opštinarki u našoj organizaciji išla na regionalnu konferenciju o rodnoj ravnopravnosti u Mostar, a zatim ozarenog, kad je najposle upala uz tim koji predstavlja Kraljevo na konferenciji. Nije njoj bilo naročito stalo do ravnopravnosti polova, već do druženja i putovanja. Nije ni ostalima, ruku na srce, oni su takođe najpre želeli da se malo prošfrćkaju po Mostaru, naročito jer su se na konfernciji, ergo u hotelu, čuvala mesta za uglednije partijašice, odbornice i članicu gradskog veća, zamenike gradonačelnika i ostale uvažene na pozicijama za lobiranje. Em je bilo prestižno, em ugodno.

Odavno sam izgubila Lolu iz vida, samo bih je ponekad srela na ulici sa očima navrh glave, raznobojnim šnalicama i šiškama kako mi se srdačno javlja: Ćao, Boko, hoćete li imati nekih akcija uskoro? Mi smo bile umorne od mukotrpnog agitovanja za principe jednakih mogućnosti u odrebama, strategijama i zakonima i tzv. senzibilizaciji političara/ki, ali samo bih zbunila Lolu da sam joj to iznela. Ne znam, stvarno, muljavo bih odgovarala, malodušna, kao i svi čiji je entuzijazam u krizi. Korak napred, dva koraka nazad. Šta bi nju to uostalom bilo briga. Oni takvih problema u svojoj organizaciji nemaju.

Onda sam jednog jutra otišla u bolnicu da dam krv na analizu.  Apatično sam prišla šalteru da predam dragocenu knjižicu, koju sam kao nezaposleno lice jedva dobila, iako, u tom trenutku, rovitog zdravlja i socijalne bespomoćnosti. Ispred šaltera su se tiskali stari i bolesni ljudi, trudnice koje su zahtevale prvenstvo, a ostali su im ga nevoljno i rasejano davali.

A za tim šalterom, zaštićenim debelim staklom, iza koga su sestre preko mikrofona prozivale pacijente i primale knjižice kroz uske proreze, tiskajući se za stolom zajedno sa još tri sestre i štosevima papira i nalaza, sedela je Lola. Leđa je držala pravo i bila je za glavu viša od cele te formacije iza stakla. Izgledalo je kao da sede u akvarijumu, sve u belim uniformama, a ispred njih se pružao red pokunjenih prilika u zagasitim jaknama i kaputima. Ne samo da je nas koji smo se rojili iza staklenog pulta bilo previše, nego je i njih unutra bilo mnogo. Imale su sliku, ali ne i ton. Zaista su ličile na ribe ovako iz daleka dok mrdaju usnama iza stakla. Pažljivo sam posmatrala kako slažu i preslažu knjižice i papire. Lola je posebno volšebno, kao da slaže špil karata, premetala red i raspored.

Eto, Lola je dobila posao. Ne znam da li je pomislila kako joj je posao glup i kako može da radi nešto izazovnije u više prostora, ali nije delovala nezadovoljno. Sva ona pregnuća u  prostorijama stranke, mitinzima, lepljenju plakata, nošenje štandova sa propagandimnim materijalom, mahanje zastavicama, sve to za nekoliko reči gospodara radnih mesta tamo gde treba i – eto te iza šaltera.

Garrulus glandarius

Dok pijemo kafu na stepenicama njegove stare kuće i mačka lenjo žmirka u blizini, moj prijatelj R. mi kaže da obratim pažnju na zvuk koji se iz zvižduka pretvara u slabašno mjaukanje. A onda mi prstom pokaže na kržljavo drvo u blizini koje zaklanja loza. Virim kroz splet grana, pažljivo se izvijam da ne oteram nekim nesmotrenim pokretom to što to treba da vidim. Sojka ili kreja, u studeničkom kraju poznata kao krešta. Smeđe telo, pepeljasta ćubasta glavica, crni krajevi repa i kljun. I po jedna brižljivo dizajnirana by mother nature, plava šara, simetrično na krilima.

„Čuješ li kako zeza mačku?“, pita me R.
„Nemoguće! Pazi stvarno“, razmišljam gde sam ostavila aparat. Kasno, negde mi je unutra. A plava šara na krilima joj se presijava na suncu u psihodeličnu metalik nijansu.
„Ume i ovce da imitira, da samo to čuješ kako je to smešno. Kod nas kažu kako krešta govori 77 jezika.“
„Vau!“

R. se zamisli, kao da se nečega priseća. Očekujem da mi otkrije još neke od tih „jezika“.

„Kad sam bio dete jednom smo ulovili kreštu… Pravili smo zamku. Lovili smo je za komšiju koji je mucao. Onda su je njegovi odneli kod vračare, da mu da njen jezik da pojede…“

Toliko sam zatečena pričom da piljim netremice u njega (ne znam o čemu bih pre mislila: da li bi mi bilo žao ptice, njega dečaka koji je lovi ili njega odraslog koji se seća, a poznajući njegovo dobro srce i njegovu osetljivost i sklonost ka refleksiji, zatim o zapanjujućem animizmu u narodnom verovanju, neupitnom načinu da se dođe do „leka“, prastaroj uverenosti u magični transfer moći koja treba da pređe sa jezika kao organa na jezik kao aparat…), da zaboravljam da pitam, cinizma i logike radi, da li je komšijski dečak prestao da muca nakon toga.

muž

jednom kad sam imala muža,
terao me je da pravim rafaelo kuglice za novu godinu
iako sam bila mamurna.
ne mogu da stojim, vrti mi se u glavi,
žalostivo sam ga gledala.
moraš, obećala si,
ljutio se veoma.
pravila sam ih onda bezvoljno
i loše su ispale.
on ih je ipak pojeo,
sve do jedne.

Prostak/uša

Grčki filozof Teofrast iz 4 veka pre n.e. je napisao studiju pod naslovom „Karakteri“ i u njoj pored brojnih drugih karaktera opisao i prostaka. tj naveo postupke koje ga čine takvim.
Jedna od 17 karakteristika prostaka je i što kad seda zadiže ogrtač iznad kolena i pokazuje svoju golotinju.

Tako i ja. Dok sedim s prijateljima u dvorištu zadižem nogavice iznad kolena, proveravam dužinu dlaka na nogama, žalim se jer moram da ih brijem. Onda mi na pamet padne da će ići brže ako ih osmudim, pa uzimam upaljač i pojačavam plamen kojim široko nežno prelazim iznad cevanica. Dlake na tom mestu suvo i tiho pucketaju i uvijaju se dok nestaju. Možda bi efikasnije bilo da zapalim novine, napravim veći plamen i pređem njime preko potkolenica, pitam se.

Svi negoduju, samo se Vladimir razgali:

– Bravo Boki, znaš ko je sebi spaljivao bradu da se ne bi brijao?

– Ne znam.

– Šopenhauer.

– Haha, strava. Eto vidite!

– Vladimire!, ne izmišljaj, bune se ostali. Šopenhauer, kako da ne!

– Jeste stvarno.

– Odustajem, evo, neću više da pričam o dlakama i o tome zašto nismo solidarniji u detabuiziranju dlaka. Ili u uklanjanju evo kao što je Vladimir pun razumevanja, ako već mislimo da ne treba da ih bude. Na ženama, ne na muškarcima…

– Hahaha, daj više s tim dlakama, čuje se kroz žagor glasova.