Matrimonium

Sanjala sam dug i košmaran san u kome se udajem. I sve je bilo verno u tom snu. Probudila sam se rano jer treba da se spremam. Prala sam kosu, zvonio mi je telefon beskrajno, majka mi je kucala na vrata kupatila svaki čas da me nešto pita, bila sam gladna, a nisam imala vremena da doručkujem i umirala sam od nervoze. Sve kako bi inače bilo.

Ipak, odsustvo smisla nije moglo da se dokuči. Zašto bih se udala, nisam se zapitala. Iako mi je bilo mučno poslušno i zbunjeno sam ispunjavala rutinski sve što treba. Čula sma kroz prozor kupatila susede kako zapitkuju moje roditeljime oko satnice: „A kada će biti u crkvi?“ „Ne mora isti dan u crkvi, prvo u opštini“ : odgovara im moja majka. Gledam na veliki pozlaćeni zidni sat, koji nije naš sat, našao se na zidu, slepom logikom sna jer mi ni nemamo zidni sat, samo budilnik, i vidim da je 15 do 12. Odlično. Istrčavam iz kuće. „Gde ćeš, gde ćeš, dovikuju za mnom. „Moram hitno da idem kod Ljiljane Negojević, zvala me je da fotografišem bačene mačiće, da bismo ih što pre udomili“: odgovoram u trku. Sve sam ovo slagala, nema bačenih mačića. Uspevam da nestanem. srećem neke ljude na ulici. Oni su začuđeni što me vide: „Zar se ti ne udaješ danas?“ „Ne, ne znam odakle vam to.“ Malo mi je lakše, sad sam se izvukla za dlaku. Zvoni mi telefon, zove me majka. Viče i peni. “ Pa dobro, jesi li ti normalna, gde si sad otišla, da slikaš mačiće, a došli su ljudi, puno dvorište… došala ti je baba, brine se za tebe.“ Počinjem da plačem, ali idem da mi se baba ne potrese. Vučem se. „Ali ja ne znam ko je mladoženja!!!“: sine mi. „Znam otprilike ko bi mogao da bude, ali nisam sigurna.“ Zovem majku da je pitam. „Kako ne znaš, ko ti je mladoženja?! Ostoja valjda.“ Prokletstvo! Ostaja, kakav dođavola Ostoja?! Ne, ne mogu da se udam.  Dvoumim se gde sada da idem. Srećem decu koja prose po gradu i koju poznajem  i stojim s njima na ulici koliko god mogu, odugovlačim povratak. Utom automobili sa zastavama, mojom rodbinom i komšilukom i mojim roditeljima u koloni prolaze u slow motionu pored nas. Krijem se iza nekog prašnjavog auta jer sam u trenerci i majka će pobesneti kad me bude videla. Pometnja, sirene, harmonika, žmurim i ne dišem da me ne vide dok izlaze. Virim. Iz auta se pojavljuju nepoznati mlada i mladoženja, Bubuljičavi su i jako mladi. Moja majka sa gorkim izrazom lica mora da glumi njihovu majku. Odjednom me spazi. „Jesam li ti rekla da dođeš na vreme, vidi šta si mi napravila! Preče su ti mačke od majke.“

Budim se. Osećam odmah ogromno i trenutno olakšanje. Ipak, ubrzo me hvata gorčina toliko velika da sedim evo već sat i od od buđenja potištena i nervozna i ne mogu da povratim raspoloženje i rutinu dana.

Tetovaža

Grozno, glupo i bespomoćno je to što sam sanjala da imam tetovažu na podlaktici sa unutrašnje strane, veliku i vidljivu. A na tetovaži tri listića čajne kobasice, narezana kao za meze i složena sa dve polutke kuvanih jaja i dva kisela krastavca takođe na pola. A sve u onim intenzivnim bojama za tetovazu i s namerom majstora da verno prenese oblik, kolorit i teksturu

Psovala sam i plakala i ponavljala kako ja uopste ni ne volim čajnu, kao što je ni ne volim, vezivala sam neki olinjali zavoj oko i smisljala šta bih mogla da tetoviram preko, i opet psovala, ali se nijednom u snu nisam zapitala zašto, kada, kako i kome sam uopšte dala da mi tetovira tu grotesknu skarednost.

Osećala sam (se) kao da ja nisam ništa kriva.

Kometa Ison, škola i džinovska ovca

Sanjala sam kako je kometa Ison toliko blizu i toliko vidljiva na nebu, pritom tako lepa, sjajna i treperava da od nje zastaje dah. Onda su se pojavile neke male letelice kojima ljudi odu do nje, posmatraju je izbliza, čak je i diraju, a neki se i hvale opekotinama na prstima koje im je napravila i koje svetlucaju plavkasto i zlaćano, iako bole. Htela sam i ja da platim tih kao desetak minuta kruženja oko komete u specijalnoj letelici, ali mi je Marijana Stevanović rekla da su to letelice oca Novaka Đokovića koji od toga ubira profit, pa sam se predomislila iz principa.

Kada je, i dalje u mom snu,  svanuo dan i kad je svetlost komete Ison izbledela i samo tužno tinjala u daljini bila sam razočarana, ali sam se iznenadila kad sam videla da je Kraljevo sada u jednoj uskoj kotlini i da su okolo visoka snežna brda kao na Alpima, živopisne fasade kuća, balkoni sa cvećem i zvonici crkava kao ono mestašce što prikazuju u dokumentaricima iz II svetskog rata, gde su boravili Hitler i Eva Braun. A u mom snu je 1. septembar i  moram da krenem u školu kao učenica, iako sam svojih sadašnjih godina. Vidim preko brda Zoricu Šćepanovic kako hita u školu, ali ona je nastavnica, kao i u stvarnom životu. Razmišljam kako ću zakasniti sigurno, ali ne mogu da se nateram da požurim. Na drugom brdu vidim  grupicu ljudi kako sede i uživaju na kariranom ćebencetu na zelenoj travi, a među njima moja seja Natasa Matovic koja mi maše da im se pridružim. Tada počinje da zvoni zvono koje najavljuje prvi čas i drveni rustiklani prozori na maloj beloj školi se otvaraju i lepe nasmejane nastavnice proviruju kroz njih. Deca se tiskaju ispred vrata, a ja sam u nedoumici, očajna, razdirana dužnošću i željom da se pridružim društvu odraslih na livadi. Imam nežnu belu košuljicu sa cvetnim vezom. Utom jedna ogromna rundava ovca, veća od krave se zatrči na mene i obori me na zemlju. Osećam njeno runo među prstima dok je guram od sebe. Bela bluzica mi se izgužvala, ozelenila travom, a na jednom mestu mi se zalepio i ovčiji brabonjak. Logikom sna, ovca je negde nestala. Svejedno sam očajna i plačem. Vrata na školi se zatvaraju. Čas je počeo, a ja nisam stigla u školu na vreme niti mogu da odem u prljavoj košuljici, musava i raščupana od rvanja sa ovcom na koju sam se pride sva umirisala, da ne kažem usmrdela.

Kada sam se probudila srce mi je i dalje jako lupalo od treme i napora.

Strah od prinčeva

Kakva šteta što snovi koje sanjamo nisu ni upola tako zabavni kad se rekapituliraju iz pozicije jave.

Sanjam maločas, pred buđenje, kako se vozim u ogromnom, šarenom i plastičnom autu (replika igračke) sa tri male Kineskinje i njivom mamom.

Ta umilna deca odjednom progovaraju digitalnim glasićima (!) : „Mama, mama, koga najviše voliš?“ Okreću se sve tri ka lepoj mladoj ženi u laganoj cvetnoj bluzi. Ona im grleno i ljubazno, na srpskom sa jakim akcentom odgovara: “ Najviše volim svoj bicikl.“ Devojčice se ne ljute, nego kikoću, a ja sam zbunjena. Ali kada je pitaju koga se najviše plaši i ona kaže: “ Najviše se plašim prinčeva.“  Prasnem u smeh i čini mi se kako je to najbolja i najduhovitija i najistinitija fora koju sam čula u poslednje vreme, možda i ikada u životu.

Utom sam se probudila i nastavljam da se smejem.

Šta je rekla Vesna Zmijanac?

U „Kafeteriji“ čujem šta tri nepoznata sredovečna muškarca razgovaraju za susednim stolom. Jedan  kaže: „Žene mnogo greše. Imaju neku veliku maštu.“ Drugi klima glavom: „Znaš li ti šta je meni rekla Vesna Zmijanac?“ Pretvorila sam se u uvo. Onda se umeša treći koji je nestrpljiv da idu na večeru. Navljuje, prekida ih. Oblače jakne i odlaze. Gledam kroz izlog kako prvi nastavlja priču drugom dok zakopčava jaknu.

A ja nikada neću saznati šta je rekla Vesna Zmijanac!