Moj mali Tomos

Imam mali motorčić Tomos. Vozim ga tek treći put, ali ga već obožavam. Jutros sam podesila budilnik da bih se vozila pre vrućine. Pošto nemam položen PP, ne vozim ga u gradu.

Uostalom, u selu ima sasvim dovoljno puteva. Neki vode do Morave i do okolnih zaselaka. Ponela sam i fotoaparat, ali mi je bilo žao da svaki čas zastajem, vozilo mi se, tačnije, jurilo mi se s povetarcem u kosi (ah). Nije samo u kosi, već i po golim nogama dok mi suknja leprša i nadima se kao padobran. Sutra ću da obučem belu haljinu, možda poletim ili se makar budem osećala moćno kao Lepa Brena u spotu ‘Sve do kraja sveta, dalekih planeta sa tobom bih išla ja, prejahala polja, preplivala mora, pobegla od vremena…’ i ostale hiperbole.
Ispod sedišta motora ima mala pregrada u koju sam stavila kesicu s duvanom i rizle, mobilni ako mi nestane benzina da imam koga da pozovem i žalim se, a ne da samo pomirljivo guram, kao što sam juče radila, srećom ne duže od kilometra. Imam i 100 dinara da popijem kafu i kiselu vodu u seoskoj kafani.
Išla sam prvo preko pruge kroz Adrane, pa sve do Musine Reke. Tamo nema kafane više. Zatvorili su i seosku prodavnicu ispred koje se sedelo popodne na pivu ili sladoledu. Da makar ima trafika, pa da kupim kesicu nes-kafe i smućkam je u pola litra Pepsija, za prvu pomoć. Nije da mi se toliko pila kafa, ali predah ‘na putu’ je moj omiljeni deo. Taman da podesim mod na aparatu i malo se zagrejem za fotografisanje, da imam gde da parkiram i prošvrljam okolo. Ništa od toga, sela su mala i napuštena, Srbija je usamljena i prepuštena samoj sebi…
Uhvatiće me melanholojia ako nastavim da razmišljam o tome. Zato – kurbla i gas! Otkucala sam sve onomatopeje koje proizvodi zvuk motora dok ga palim i dok brunda na uskim džombastim putevim, zuji kad na lepo okrpljenim ili novoasfaltiranim delovima puta ‘jurim’ 40/h, ali je zvučalo klinački, pa sam izbrisala. Ono što mi još nedostaje je prava pesma koju bih pevala dok vozim. Pevušilla sam ‘Tindersticks’, što se ispostavilo kao sasvim neadekvatno za nedeljno seosko jutro off road.

Odzujala sam iz Musine Reke, pa opet kroz Adrane istim putem, sve do Mrsaća. U Mrsaću postoji kafana u centru sela pod nazivom ‘Amsterdam’. Jao divno, mali trag dalekog velikog sveta tu ću da pijem kafu! Možda imaju i neki slabašni espreso, svejedno bolje od turske kafe. Osećam se kao svetska putnica sa ogromnim iskustvom. Ali ne lezi vraže, danas je nedelja i mnoštvo ljudi je sa svih strana došlo kod jednog lekara i ‘čudotvorca’ koji u blizini ‘Amesterdama’ ima privatnu praksu. Za njega nema odmora i nedelje. Gomila automobila parkirana svuda okolo. Vozim slalom da bih se okrenula. Sad svi ti kljakavi ljudi i njihova zabrinuta pratnja sede ispred ‘Amsterdama’, razgovaraju mobilnim telefonima i piju sokove. Ne želim da slušam dijagnoze dok pijem kafu. Zato se raspitujem kod meštanke koja se zatekla kod Doma kulture ima li još neke kafane u blizini. Vidi, je li Ljilja otvorila, malo niže niz put, kaže mi. Kafana se zove ‘Lola’, ali ne radi. Stolice u debelom hladu vinove loze obećavaju najprijatniji mogući ambijent za kafu, ali džaba, Ljilja je radila subotu veče i nedelja jutro se odlaže. Ne može i jedno i drugo. Ko je kriv nama koji smo sinoć apstinirali, pa bismo da se provodimo nedeljom ujutro.

Ipak, tu je vožnja, aaannnnn, zuuuu, ne mogu više da stajem, briga me za kafu, briga me za fotografisanje seoskih dvorišta, sada ću opet da jurim nazad, s povetarcem na licu, na suncu, preko senki u senovitim delovima puta, pored visokih kukuruza koji šušte (možda bih, kad bih znala kako šušti bambus, pomislila da je sličan zvuk), pored povrtnjaka iz čijeg bujnog zelenila vire crveni dozreli paradajzi, kroz prašinu makadama, eat my dust, pored ovaca koje se komešaju, ponekad i razbeže, kokošaka koje se sklanjaju s puta blesavo jureći okolo pognutih vratova uz besomučno kokodakanje, kao da prolazi ljuti zmaj, a ne moj mali ‘Tomos’ koji juri 40/h.

Neuspeli razvod

„Tata, skini molim te tu kapuljaču dok smo u autu, izgledaš kao manijak.“ Otac se pravda kako mu je hladno, ali se smeje i nastavlja da vozi. Jasno mu je na šta sam mislila – na ubice sa kišnom kabanicom iz glupih horora. Onda se majka umeša s lošim humorom i kaže: „Nije tata više manijak, nekad je bio“, aludirajući na njegove brojne preljube od kojih je jedna kulminirala toliko da su prošle godine u ovo vreme bili pred samim razvodom. Zatim nastavlja da priča na tu temu. Otac joj ništa ne kaže nego se nervozno obraća meni: „Ćuti Bojana, samo joj daješ povoda.“

Negodujem. Nije mi palo na pamet da će moja usputna navodna pošalica biti iskorišćena kao šlagvort za neprestano podsećanje i ponovno proživljavanje.

Sedim na zadnjem sedištu i gledam u očevu kapuljaču. Pored mene je korpa sa mačkom koga vode na terapiju kod veterinara i koji frkće i želi da izađe. Gleda me preteći. Malo ga čačnem prstom kroz mrežicu sa željom da ga pomazim i takođe u šali mu kažem (jer se zove Tintin, a zovu ga Tinko): „Pa gde si ti Tinko-svinjko, Tinko-slinko“. A on, pošto me inače i ne voli, jer je ljubomoran, počinje da ispušta preteći zvuk.
Moja majka mu tepa i umiruje ga: „Pusti je, zlato, vidiš kako je bezobrazna“, a meni: „Prestani da ga provociraš!“

Osećam se glupo i suvišno. Kažem: „Znate, ja realno imam veći problem od vašeg. Jedva podnosim zvuk aviona, a avioni lete jako često, i danju i noću, i vojni i civilni“. Šta bi sad?!  Zašto sam im to uopšte rekla. Kajem se i pre nego što sam završila. To niko ne može i neće da razume, a kamoli oni. Otac mi kaže: „Svašta, to nije nikakav problem, ljudi putuju, ovo je XXI vek, baš si smešna i primitivna, nismo te tako vaspitavali. Plaši se aviona, haha!“

„Žao mi je što se niste razveli“, kažem na to.
„Ućuti više!“, jednoglasni su.

Kavkaski ovčar iz grada

Vraćajući se iz pekare zadovoljna debelom krofnom čiji se preliv od bele čokolade cakli i po oblačnom danu usporavam korak i posmatram dedicu sa šajkačom i u opancima, u sivom radničkom kaputiću, natovaren cegerima i kesama i jednom plastičnom kofom pokrivenom čistom kariranom krpom u drugoj ruci, kako pri povratku sa pijace, na putu ka autobuskoj stanici, ide bez žurbe razgledajući usput izloge, dvorišta, prolaznike koji se guraju i pretiču na pločniku i razgovarajući glasno mobilnim telfonima.

Za trenutak njegovu pažnju privuče krupno lajanje iz jednog dvorišta sa viskom i gusto kovanom gvozdenom ogradom. Tu živi i radi jedan privrednik čiji posed čuva  ogroman pas koje rase ne mogu da se setim. Nešto kao kavkaski ovčar ili već kako, predviđen da se negde po visoravnima Azije kolje sa vukovima i medvedima čuvajući brojna stada na ogromnom prostranstvu. Umesto toga u gradu čami u malom dvorištu u Hajduk Veljkovoj i od dosade i muke laje duboko i potmulo, prosto očekuješ da je iza Kerber, a ne šareno glavato kuče kupiranih ušiju i glupog pogleda. Utom se dedica približi ogradi, a pas ripi iz sve snage na nju, zatrese je, pa onda počne da podurlava, da se naježiš. Deda se odmakne, spusti kofu, povuče se za uvo uz karakrteristični bilabijalni ingresivni zvuk koji prati tu magijsku radnju ( pccccc) i kaže: „Pu, jebo t’ otac“.

Mladići iz okolnih radnji koji piju kafu ispred ravnodušno pogledaju u dedu i nastavljaju da kucaju svoje poruke. Ja prelazim ulicu i trudim se da uhvatim tragove mirisa sela u prolazu, sa dedinog kaputića, sa kofe, ali mi ne uspeva.