Sve će biti u redu

Kad god mi neko u šali kaže da se ne uzrujavam previše i da će mi doneti sećer i vodu, to me flešira jednu od brojnih anegdota iz moje kratke, ali sadržajne i nezaboravne nastavničke karijere, kada sam sedmacima u jednoj (pri)gradskoj osnovnoj školi, gde sam radila na zameni, predavala akuzativ.

Gramatika me nije naročito inspirisala, neuporedivo više bih uživala dok smo se bavili književnošću, ali sam znala da moram lepo i detaljno da im objasnim i gradivo iz gramatike, pa sam se trudila koliko sam mogla i umela, početnički pripremajući svaki čas. Kao primer u kome akuzativ ima istu „vrednost“ kao i partitivni (deoni) genitiv,  navela sam sintagmu šećer i voda.
„Možete reći – dajte mi šećer i vodu i to je akuzativ, ali isto tako možete reći – dajte mi šećera i vode, što je genitiv, sa istim značenjem“, verglala sam primer, ispisujući ga na tabli, kada me je jedan od mojih najdražih učenika, Jovica, koga sam iz milošte zvala Jovica Čovica, prekinuo. Poskočio je sa stolice zajapuren i povikao: „Nastavnice, nemojte to da govorite!“ Zbunila sam se i zastala s kredom u ruci. Ostala deca su počela da se osvrću u njegovom pravcu i sama zbunjena takvom reakcijom. „Nemojte, nemojte, molim vas, to je opasno, ne mogu to da slušam!“, insistirao je. „Dobro Jovice, neću, evo ne pominjem, ali mogu li da znam zbog čega te je jedan partitivni genitiv tako uzrujao?“, probala sam da odagnam zbunjenost štreberskom nastavničkom pošalicom. „Nastavnice, to su mojoj babi bile poslednje reči pred smrt, rekla je – dajte mi šećera i vode i umrla!“. Izgovorio je u dahu i seo nazad u klupu. Njegove plave vesele oči su kružile po ostatku razreda koji je počeo da se smeje, pa se i sam nasmejao i dalje crveneći. „Jovice, naći ćemo neki drugi primer, sve je u redu.“

To dete je bilo anđeo. Imao je tanak glasić koji još nije bio mutirao, belo vedro lice što ga je lako prelivalo rumenilo i radoznale plave oči. Kada sam prvi put došla na čas, predstavio mi se iskreno i neposredno kao neko ko ne voli časove srpskog jer je polagao kod prethodne nastavnice. Zbog njegove starmale poverljivosti i iskrenosti seokog dečaka, ubrzo sam ga prozvala Čovica – mali čovek. Ne mogu da se setim kako je došlo do toga da saznam da bi Jovica voleo da čita knjige o avanturama na dalekom severu, Indijancima i kopačima zlata. Pretpostavljam da smo čitali Beli očnjak koji je u i da je Jovica dobro reagovao. Donela sam mu jednog Džek Londona, pa uskoro i drugog, pošto je prvog pročitao u dahu. Dok sam jednom na velikom odmoru doručkovala u zbornici, došla je dežurna učenica i rekla mi da me traži učenik iz sedmog razreda i da je hitno. Izašla sam brzo, malo uplašena. „Jovice, šta se dogodilo?“ Prišao mi je i poverljivo i rekao: „Nastavnice, Šorti je teško ranjen.“ O šta ću sad!? Znala sam da je u pitanju lik iz zbirke Smouk Belju, ali šta je tačno biilo sa Šortijem nisam mogla da se setim: „Ništa ne brini Jovice, sve će biti u redu“, opet sam od svega jedino umela da mu kažem istu rečenicu kao onomad u vezi s genitivom. Brižno se nasmešio i otišao nazad da čita. Kad sam se vratila u zbornicu, jedan nastavnik koji je kroz otvorena vratao video da se nešto dešava je iskoristio trenutak da se požali na Jovicu: „Morao sam da mu zaplenim knjigu, čita na času ispod klupe, dok ostala deca slušaju. A i druge kolege su mi se žalile na njega.“ Rekla sam mu da ne vidim ništa loše u tome što čita, nikog ne uznemirava. To nije bilo fer s moje strane, kolega je shvatio kako „ne cenim njegov predmet i njegov autoritet“. Ali bila sam mlada nastavnica, imala sam sve vreme ovoga sveta i priliku da ne mislim ni na šta drugo osim na mogućnost da neko dete zavoli čitanje, a i zaista mi se fućkalo za negov autoritet i to sam emitovala. Ipak, mogla sam da razmotrim i njegove razloge, baš zbog svog privilegovanog položaja nastavnice na zameni. Volela sam svoje đake i povlađivala im kad god je moglo. Naročito onima koji su imalo mašte. A njih je bilo više nego nas odraslih, u svakom slučaju. Osećala sam kao da nas oni iskupljuju od nečega, od naših uskogrudosti, sitničarenja i beskrajno dosadnih konvencija. I bila sam im zahvalna.

Došlo je vreme da se vrati „stara“ nastavnica s porodiljskog. Jovica se nije radovao njenom povratku, brinuo se za svoju dobru ocenu koju je stekao u međuvremenu. Plašio se da će opet polagati i nije se ustručavao da otvoreno kukumače zbog svoje bojazni. „Nećeš Jovice, sigruno, sve će biti u redu, videćeš“, hrabila sam ga. Opraštala sam se od mojih dragih dobrih sedmaka, a Jovici sam ostavila na poklon Kći snega i napisala mu posvetu: „Jovici Čovici, hrabrom sibirskom lovcu.“

Jedan od gradova na K

Neka žena na Fejsbuku kaže kako su „horde varvara uništile Beograd“. Možda misli na Hune, Avare, Slovene, ali pošto nije pisala na latinskom, već na srpskom, bojim se da sam i ja nekad bila u toj „hordi“, a da nisam ni znala da sam varvarka niti da, zapravo, uništavam Beograd živeći u njemu. Budići da sam se vratila u svoju varvarsku bazu u Kraljevu, možda bi mi njena starograđanska eminencija oprostila tu destruktivnu epizodu iz prošlosti.

Pitala sam se da li još negde ljudi pričaju takve stvari, verovatno ne u Njujorku ili u Tokiju, pa sam se setila da je mojoj prijateljici, kad je živela u Barseloni, neka komšinica rekla kako je došla iz quinto coño, što na španskom znači doslovno „iz pete pičke“, a aludira na ono što se kod nas kaže pripizdina ili vukojebina. A moja prijateljica je došla u Barselonu iz Beograda. Eto, za nekog je i Beograd quinto coño.

U gužvi jednog beogradskog kluba stojim u blizini šanka i ćaskam s do maločas nepoznatom osobom. Prilazi nam zajednička poznanica i obraća se mom sagovorniku:
– Ee, upoznao si Bojanu, ona je super, znaš, ona je iz jednog od onih gradova na K: Kragujevac, Kraljevo, Kruševac… To bi valjda trebalo da bude kuriozitet koji me identifikuje, a možda i kvalifikuje, ko bi ga znao. Zamislite, u tamo nekim gradovima na K u mračnim dubinama Srbije postoje poznati oblici života…
Hm, nije to sve, ima i gorih stvari od toga, mislim se. Ne zna ona da ja ustvari i nisam ni iz grada na K, već iz Ribnice kod Kraljeva. Ko bi još i to pamtio, uostalom.
Ali zato to znaju najkraljevačkiji Kraljevčani među nama. Oni koji nas sve rado podsećaju na naše neplemenito poreklo, na prigradski ili seoski background i prelažnje mosta na Ibru.

Jedan od njih je moj vršnjak sa ugla Cara Dušana i Hajduk Veljkove. Živi u velikoj staroj kući koju je napravio njegov sposobni deda, proslavljeni majstor i izumitelj. Po zanimanju je kafedžija, ali je to sekundarno u odnosu na primarno samoproklamovano zanimanje – „gradski lik“, „čaršijaner“ i „stari Kraljevčanin“. Na zidu kafane, smeštene u prizemlju te iste kuće, uramio je devizu svog života: „Ja u grad ne izlazim, ja u gradu živim, kako možeš busom, stvarno ti se divim“. Pošto nigde nije mrdnuo iz Kraljeva, koje je još uvek po svemu u XX veku, za vrhunac manifestacije svoje urbanosti smatra rock’n’roll čiji se zvuci razležu sa ćoška, iz njegovog kafančeta s musavim izlogom.

Jedan od vrlih Kraljevčna je i debeljko koji dane provodi u kafani dijagonalno od ove. Takođe je veoma zainteresovan za čistotu kraljevačke rase i porekla, toliko da smatra da niko ko nije odrastao u gradu ne treba previše vremena da provodi u njemu. Ne bih to ni znala da ga je jedano moj novostečeni gradski komšija, koji mi je veoma drag jer je dobar čovek, nije doveo kod mene na rođenedansku sedeljku na koju ni sam nije bio pozvan, već je prolazeći i čuvši razdragane glasove u milini avgustovskog popodneva i senovitom zelenilu dvorišta, prosto svratio da vidi šta se dešava, a ja sam ih kao svaka prostodušna i gostoljubiva osoba sa seoskim vaspitanjem poslužila, između ostalog, klasičnom sladoled-tortom koju je po mojoj skromnoj rođendanskoj želji moja majka ljubazno napravila od domaćih jaja i ostalih svežih sastojaka, dovezla mi je do grada, ne znajući da će obična, odavno nepopularna torta, biti prava senzacija za čije će se parče repete gosti otimati. Među ostalima i narečeni debeljko koji je nakon što je olizao tacnicu počeo da isleđuje slavljenicu, tj mene, povodom njenog porekla. Shvativši da nisam odatle gde slavim rođendan, bio je iskreno iznenađen, pa me je pitao zašto ne slavim u Ribnici. Naviknuta na svakve provokacije u svom dugačkom i dinamičnom životu, rekla sam mu da eto ne znam šta mi je bilo ove godine, ali da ću od sledeće sasvim sigurno da se vratim preko mosta, makar tog dana kad mi je rođendan da ne vređam osećanja i uzvišene navike ljudi iz grada. Nego odakle si ti, zainteresovala sam se. Iz solitera kod bolnice, kaže. Wow, soliteri, šteta pa kraljica ne zna šta propušta, uzvraćam ljubazno. Nije razumeo moju opasku, repliku iz Mućki. Kad Rodni jednom prilikom stoji na prozoru i posmatra Pekam s njega upadne u zanos, pa iznese čitavu tiradu o tome kako je lepo živeti u soliteru s mnogo ljudi u načičkanim stanovima, kako iako siromašni, ljudi koji tu stanuju nisu otuđeni i svi su blizu jedni drugima kao u košnici i slično, na šta mu Del Boj posprdno odogovori: „Da Rodni, kraljica ne zna šta propušta!“

Ova dvojica, čuvara nepisanog kraljevačkog zaveta kaldrme nisu jedini zagovornici „čaršijanerstva“ koje poznajem. Neko (neću sad da ofiram još ljudi koji su mi zamerali ribničko poreklo) svoj ponos izgrađan na antitezi postojanja Ribnice i sličnih staništa u odnosu na ono što zovu gradom, nose diskretnije, pa im se javlja kroz steroptipne šale ili u pijanstvima, neki shvataju koliko je to anahronizam i veruju da je zauvek ostao u gradskim legendama o obračunima između Picmalaca i Ribničana i nikada ništa slično ne pomišljaju ili pominju, ni ne znajući da smo mi iz Ribnice makar jednom u životu bili suočeni sa recidivima ovih ideja o agroikosu.* Sad ovo poslednje što sam napisala zvuči ozbiljno, skoro dramatično, kao da sam stvarno bila ugrožena ili povređena, ali naravno sve je to smešno i veoma passe još mnogo pre nego što je nekom palo na pamet da to uopšte i spominje.

Što se ovih koji ne mogu da zapampte razliku između gradova na K tiče, zamišljam neki drugi sinhronicitet u kome sam ja na primer u Njujorku i iz Njujorka, recimo, i u veselom društvu nekog njujorškog kluba okrećem se nekom svom drugaru: „upoznao si M! Znaš, ona je iz Istočne Evrope, iz jednog od onih gradova na B: Bukurešt, Beograd, Budimpešta… Ali je inače super.“

 

*

Pollyannaism na kineski način

Na ovom listu iz blokčeta možemo pročitati pregršt pohvala za Vojkana, Ackija, Nikolu J. i mene. To nam je sve napisala naša mila i dobra prijateljica Shuang iz jednog velikog grada s juga Kine, gde živi i predaje filozofiju na fakultetu…
Shuang je skromna i ljubazna pa ni ne priča o tome, tek usput, ono što želi je da vidi nove stvari i upozna Srbiju, Tursku i Gruziju na svom značajnom i prvom putovanju van Azije. Zanimljiv odabir zemalja! U Srbiji je bila u Beogradu, Nišu i Kraljevu, ali su najsnažniji utisak na nju ostavili Studenica i Maglič. I to možemo pročitati na ovom papiru. Pod uslovom da znamo kineski.

Ima takvih dana u kojima se sve sklopi i sve klizi tako fino da moraš samo da im se prepustiš i uživaš.

Tako je bilo i sa Shuang tog dana – sve je išlo baš onako kako je ona zamislila i preko toga. Imala je društvo, obilazila je znamenitosti iz srednjeg veka, kupala se na čistim planinskim rekama na drugom kraju sveta (gledano iz perspektive nekog ko je iz Kine). U Studenici je imala i bonus – snimanje serije Nemanjići. Kad smo kročile u dvorište manastira zatekle smo par ljudi u sredenjovekovnim kostimima kako sede ispred i čekaju svoj set. Unutra, u manastiru, je snimana neka važna scena. Iako sam se i sama veoma obradovala ambijentu i kostimima koji su u rangu Game of thrones, bila sam nestrpljiva da što pre odem u kafanu, a Shuang je ostala u nadi da će ući u crkvu i videti znamenite freske. Kad sam se nešto kasnije vratila, zatekla sam Shuang na sedmom nebu kako se muva okolo u srdačnoj interakciji s gomilom ljudi „iz srednjeg veka“. U međuvremenu su glumci i statisti u velikom broju izašli iz manastira i ispostavilo se da su svi blagonakloni prema njoj, pa se slikala, ćaskala, radovala se kao da je bila u zabavnom parku, ali tematskom – srednji vek.
Bo-ya-na, I’m so lucky, I’m so happy, ponavljala mi je dok smo stajale kraj ljubazne dadilje Stefana Prvovenčanog i zagledale njene predivno dizajnirane grube kožne sandale i vez na njenoj pregači i zapitkivale je koješta. Posle mi je dok smo sedele ponovo u zadružnoj kafani gde se odmaćila i prepustila udobnostima i gastronomskim izazovima pokazivala slike sa nekim mladim i naočitim glumcima i zapitkivala me koji se kotira u srpskom sistemu percepcije lepote kao zgodan. Ja bih radije rangirala sredovečne, pomislila sam, ali ajde: ovaj, ovaj, i ovaj, hm, ne, ipak ovaj. Oh, in my opinion too, tapšala je od radosti, zabavljajući se kao tinejdžerka. Tako razdragano je i izgledala. Ona je inače toliko mila i ljubazna da je videvši kako u Srbiji puno ljudi puši kupila neke glupe tanke cigarice slims najtanji i nudila svakog njima, i one koji puše i one koji ne. Ćak je i ona kao pušila ponekad, iako je nikad nisam videla da zapali.
Posle smo se kupali na Magašnici, čarobnoj maloj reci, ispod vodopada, na viru okruženom velikim toplim ravnim kamenjem za ležanje i upijanje sunca i sve to s pogledom na tvrđavu Maglič. XIII vek. Uveče nam je spremala ukusnu kinesku hranu. Srećom imali smo wok i začine, a leto je i povrće u Srbiji je raznovrsno i dobro.
Sutradan je bila orna kao malo ko od nas, pa je stajala pored mene pospane i mrzovoljne, držala me za obe ruke i govorila mi koliko je srećna u Srbiji. Čak i ja, stari cinik tvrdog srca, nisam mogla da ne reagujem na njenu radost i njen slatki zaokruženi naglasak na zvonkim glasovima. Oh, I’m so lucky, smejala sam se. Me too, ajde, nek ide život.
U jednom trenutku dok sam bila zaokupljena svojim poslom čula sam kako pokušava da se sporazume s nekim u dvorištu, a zatim kako žurno korača ka sobi do ulice gde sam ja boravila i kucala nešto užurbano i usput tapše svojim malim ljupkim šakama: Bo-ya-na, I think that there are Gypsies in the yard! Tapšala je rukama i ponavljala: Gypsies. Ta reč je zvučala kao Đdzip-ziz i nikad nisam videla da se neko toliko obradovao grupici Roma kao ona. Došla nam je bila inače jedna mlada žena sa troje dece, od kojih je jedno bilo beba. Shuang je preuzela kenjkavu bebu od nje, ljubila je i nunala okolo dok je nije umirila. Isijavala je sreću i zadovoljstvo, a beba se čvrsto držala svojim malim šakama za nju i blentavo je gledala. Detetova majka je komentarisala: baš dobra ova neka Kineska (Kineskinja), fina. Onda se smejala i radovala kako ju je Šuang ljubazno i teatralno ispraćala. Kad su zamakli sledilio je: I’m so happy…
Njena sreća je bila preplavljujuća. Tako da sam joj obećala da ću doći kod nje u Kinu, iako me Kina nikada nije privlačila. I da ću ostati u Kini neko vreme da živim i radim. Mislim, šta mi drugo preostaje, sad sam i ja malo pecnuta, ipak ne mogu baš da kažem kako sam zaražena happy go lucky sindromom, kineskom verzijom. Možda sasvim malo.

Priče iz kuhinje

 

 

‘No woman gets an orgasm from shining the kitchen floor.’

 

Majka Marine Le Pen, francuske političarke, kandidatkinje za predsednicu Francuske, slikala se svojevremeno za Playboy. To nema nikakve veze s političarkom i njenom kandidaturom, naravno, ali ima veze s mojom širokom asocijacijom na trenutak kad sam to pročitala. Obnažene slike žene i majke dvoje uticajnih francuskih političara će u ovom slučaju biti moje prustove madlene, moj okidač u afektivno sećanje.

Suvo toplo leto 2000. godine sam provela na Novom Beogradu, u Pohorskoj ulici. Komšija, drugar nešto stariji od mene mi je dao ključeve svog novog novcijatskog stana koji su mu roditelji kupili čim je završio fakultet, a on otišao u Kraljevo na raspust. Stan je mirisao na nov parket i stolariju. Nameštaj je bio oskudan, tek neki komadi su bili kupljeni i odavao je malograđanski, diskretno pretencozni ukus iz provincije. Podovi su srećom bili još uvek nezastrti tepisima i nije, takođe srećom, bilo ni jedne jedine slike na zidu. Bili su čisti i sjajni, gusto premazani lakom.  Klizala sam se po njima i sedela dole u svim položajima kad ne bih ležala na velikom madracu koji sam nacentrirala na sredinu najveće sobe. Svaki prozor, doslovno svaki, je bio u krovu i da bih videla šta se dešava na ulici morala bih da donosim stolicu iz kuhinje i penjem se na nju da virim kroz rupu iskošenog prozora. Napolju su bile krošnje drveća, nebo ka Zemunu, asfalt pešačkih staza ispod drvoreda, nepregledni beton školskog dvorišta i soliteri u daljini s desne strane, ka bulevaru Goce Delčeva.

U jednom krilu chippendale kredenca u dnevnoj sobi stajala je hrpa novina i stripova. Stripovi su bili iznad, a časopisi ispod, kad sam ih podelila i rasporedila po podu zinula sam od iznenađenja. Desetine primeraka uglavnom američkog izdanja Playboya i Hustlera, iz 80-ih i 90-ih. Prvo sam pregledala Hustlere, za njega sam znala samo po čuvenju, nikada ga nisam videla ranije. Wow, bio je baš eksplicitan. Pregledala sam naslove stripova. Ostaviću ih za kasnije, pomislila sam. Imala sam već 26 godina i naučila sam bila da odlažem senzacije zadovoljstva i tempiram ih u pravo vreme. Ispred mene su sada mirno ležali Playboy-evi. Slike, slike, reklame, nešto intervjua i ponovo slike na finom kvlitetnom papiru. Puno plavuša s bujnim grudima i zlatnim kovrdžama, toplim ponekad zbunjenim ili melanholičnim pogledima, sočnim osmesima vlažnih usana i belih zuba. I zlaćanim vulvama u brojevima iz 80-ih. Primerci iz 90-ih su imali drugačije intimne frizure, znatno kraće.

I onda sam naišla na članak zajedno sa slikama o ženi francuskog desničarskog političara, Madam Le Pen. Za Le Pena sam čula uglavnom u prolazu, neki su ga upoređivali sa meni mrskim Šešeljom. I to je sve što sam znala o njemu. Slike su nastale posle afere s njihovim razvodom. Muž je poručio ženi da joj je mesto u kuhinji i ona je rešila da mu uzvrati na tu provokaciju. Na slikama je skoro gola, zaista u kuhinji, riba pod ribaćom četkom, a velike teške sise ispale iz tanke bele bluze joj se njišu nad pločicama. Na drugoj slici ima razrez na minijaturnoj suknji iz kojeg joj, dok pozira s velikim usisivačem, vviri mesnata zadnjica, malo onako evropski ravna. Imala je jednostavno lice, nalik gomili žena koje sam poznavala, i pedesetak godina. Po prvi put sam tada razumela da zrelo žensko telo, ne više u prvoj mladosti, može da bude lepo. Bila sam zatečena njenim postupkom, gledala sam slike, čudila se onim delom konzervativnog vaspitanja koje sam imala i smejala se istovremeno njenom manevru u osveti arogantnom mužu koji je hteo da je ponizi, a za uzvrat dobio udarac tamo gde je po retorici najtanji, u mačo-pleksus. Haha, hasta la vista, grozni mračni političaru, pomislila sam.

Tako sam provela nekoliko dugih toplih nedelja u dokolici, okružena lepim licima i velikim grudima, putenim sjajnim kožama sa slika, čitackajući uz jutarnju kafu u Playboyu intervjue sa glumcima, umetnicima i državnicima. Preko dana sam cunjala Novim Beogradom, Zemunom i pored Dunava, a uveče bih pila pivo negde u kraju, u parku ili na zidićima ili izlazila u grad. Imala bih uvek živopisno društvo, uglavnom bismo, kad nas je bilo po dvoje ili troje razgovarali o književnosti, muzici i smislu života. O bože, to je bilo tako dvadesetovekovno. Ili samo nezrelo, ne znam. Tada nismo imali mobilne telefone ni interent, ali smo se nekako već čuli i videli i dogovorili za šetnju ili izlazak. Sada mi to izgleda nemoguće. To je bila sasvim jedna drugačija dinamika u komunikaciji. Pride, ja sam bila u vremenskom i prostornom vakuumu privremenog života u Pohorskoj i nije se nazirao kraj mom summerdreaming-u, vrelini u gradu i plutanju mojih misli i mog tela kroz topli vazduh Novog Beograda.

 

lamium galeobdolon iz voljavče – ispod guseničinog baldahina

ima jedna livadska travka, već dva dana tražim okolo njen naziv. narodni ili latinski, svejedno. raste svuda, na rubu svake livade, u gustim vrzinama pored puta. znam, jer je već svuda prepoznajem.

uberem je pokazujem okolo. znate li kako se zove ova trava? ne znam, a što pitaš, to je jedini odgovor koji dobijam za sada.

čak ni ackova baba ne zna. baba, molim te, napregni mozak, kažem joj. ne vredi dete, iščilelo. jao baba, gledam je tronuto. njoj nije žao, ravnodušna je. hej, kupila sam ti sladoled, sad sam se setila. doneću ti iz zamrzivača, ali pod uslovom da mi ne kažeš: podaj deci. ne dam deci, za tebe je, menjamo kodove pedocentrične kulture, dekonstuišemo, smejem se sama. baba me gleda ljubopitljivo. šta to veliš? ništa. namerno joj ne kažem da su deca već pojela svoje sledovanje, neka misli da je sladoled ekskluzivno za nju. otvaram joj sladoled. polako izokola po zidovima čašice zahvata plastičnom kašicom. vratim se posle nekoliko minuta, baba se sladi zadovoljno. da se nisi setila? jok, šta će ti to? baba, svi sve kao znaju, to je nova moda, svi o svemu imaju mišljenje, svi imaju pravo glasa, a niko ne zna kako se zove jedna obična mala travka koja raste svuda, doslovno svuda. ja idem na internet svaki dan, baba. pokazivala sam ti kako to radi i šta sve tu ima. koliko samo informacija, sve što možeš i ne možeš da zamsiliš. to je kao neki svemir informacija, pravo čudo. odatle mi se glava svaki dan puni svim i svačim, vidi kolika mi je. i tamo na internetu tražim i ne umem da nađem. eto, glupi smo. svi smo glupi i niko ništa ne zna. nema ništa od nas, ništa. baba me gleda mirno, naizgled ravnodušno, ali netremice i oblizuje kašičicu. liči na divnu veliku kornjaču. ipak joj ne kažem: lepa si kao kornjača. čisto da ne misli da sam skroz luda. pitaćemo sutra sojku (staru komšinicu) koja je trava. sutra je praznik, crveno slovo, eto nje na kafu već ujutru, teše me ostali.

otac mi je u beogradu, pozvaću ga na skype da mu pokažem, neka traži na internetu ako ne zna, otrčim na skype. nema ga online.

poneko me i zavitlava. pitam tako molera bobana koji se tu zatekao, pored česme mešajući pastelno- žutu glatku farbu u kofi. on kaže kao iz topa: znam! ja se obradujem. to ti je trava blesa, tako se zove. smejemo se njegovoj doskočici. milo mu je. posle me pita jesam li saznala kako se zove. nisam. ma blesa je zovi, slobodno. trava blesa, haha. sad se smeje sam.

lazo, da li ti je mama kod kuće? nije, otišla je u rašku.

miro, da li je sestra tvog svekra, baba-milka, kao mala čuvala ovce, treba mi naziv jedne trave. ne zna ti to ona. možda i zna, ali neće shvatiti šta je pitaš, senilnost je to.

popodne sam se prošetala do prodavnice na granici između mog i susednog sela. uz put sam srela komšiju jovicu, profesora francuskog. ne znam naziv travke, ali je prelepa, kaže mi iskreno i ljubazno. stara komšinica s njim u društvu se ozareno smeje iz duboko zabrađene crne marame. šta će ti to, ćeri, pita me toplo.

ispred prodavnice na nameniskim klupicama dva stara čoveka piju pivo. stariji ima plišani kačket i lagan letnji sako. plave oči, bela veštačka vilica sa elegantnim tankim zubima. smeje se. razgaljen što nas vidi, gleda u moj fotoaparat o ramenu. pita moju prijateljicu i mene da nismo možda novinarke, neka televizisjka ekipa. sigurno jesmo, snimamo pred izbore. nismo, nestrpljiva sam. da ne znate kako se zove ova trava? znam! đurđevak, hahaha. uh, kakav matori klipan, pomislim. a i dalje glupavo verujem u mudre starce i njihovo znanje o svetu i životu. doviđenja, okrećem se na peti. a gde si ti anđelija to pošla, dobacuje za mnom njegov kompanjon s klupice. mrzovoljna sam. kolutam očima, a pomalo mi je i smešno. moja prijateljica se smeje glasno. anđelija, haha. u povratku ih opet vidimo. galame nešto i pominju nekih deset evra. prekidaju razgovor. sine, šta to slikaš, pita me jedan od njih pomirljivo. neću da vam kažem. doviđenja ponovo.

ne mogu da objašnjavam baš kako su listovi te trave meko uzglavlje larvama ispod svilenog baldahina od nežne ali guste mreže koji su isplele neke bube gde gaje gusenice, a ja sve to fotkala u voljavči juče, na dan zemlje.

a ne znam ni bube koje su. pitala sam jednog sredovečnog čoveka u beloj košulji koga sam spazila u dvorištu preko voćnjaka. lepo je kad imaš belu košulju, a svuda oko tebe je bujno zelenilo i procvetale dunje. u tom kraju ima puno dunja. s proleća se bele nežni cvetovi na kvrgavim stablima, a u jesen se žute sazrele dunje s finim peludom po sebi. izvinite, izvinite, mašem, da li znate koje se ovo bube, što su napravile ovu kao paučinu, puštam glas stidljivo, ali grleno. dobro je, ne kreštim. a ne znam kako dugačije da ga pitam. sledi nemušt odgovor na nevešto pitanje. to je mrav neki, dovikuje. mrav kao pauk. kažem hvala razočarano. da li može da čuje sebe šta izgovara. i mrav i pauk. i ništa od toga.
kasnije nađem na internetu kako je trava verovatno „žuta mrtva kopriva“, lamium galeobdolon, bez narodnog naziva.

a o gusenicama stvarno nemam pojma. bila sam pre podne inače u gradu, u muzeju na fenomenalnoj postavci izložbe „insekti srbije“ i nadala sam se da ću videti „svoje“ larve i njihove leptire, ili je pre obrnuto, ali ih nisam raspoznala. i onako sam se divila tvrdokrilcima lepim kao najlepši broševi iz art deco-a, pa sam mao zaboravila na ovo zamešetateljstvo oko gusenica iz voljavče.

 

groznica

temperatura mi se pela zajedno sa prvim sumrakom visoko, visoko, i držala me sve do jutra.

ima nečeg zanimljivog u tom stanju grozničavosti. telo je opušteno preko svih inhibicija. udovi leže navaljeni na postelju, veliki, teški i hladni kao oboreni stubovi od betona. misli plutaju bez volje i kontrole u svim pravcima. vrelina daha je u neverovatnoj suprotnosti sa prividnom hladnoćom svega okolo.

trgla sam se iz bunila u cik zore, majica na meni je bila mokra i hladna. iskobeljala sam se iz gužve ćebadi, presvukla se, popila svu preostalu limunadu od sinoć u jednom velikom gutljaju i mirno zaspala. kao da ona osoba u magnovenju, sa čitavim univerzumom svetlećih tačkica i pruga iza zatvorenih kapaka u mraku sobe čiji se zidovi izdužuju, klize i uvijaju, nisam bila ja. a možda i nisam.

posle paralelnog života u pukotini groznice osećam se umorno i tužno, kao kada se vraćam s nekog dalekog puta.

Ekosistem u Heroja Maričića 80

Pada kiša i sija sunce. Jedna crna ulična mačkica je došla pod trem i sada se gledamo kroz kuhinjski prozor. Sve blista i sija kroz kapljice kiše u zelenilu dvorišta, a njene ćilibarske okice najviše. Ljudi stalno traže neko čudo kao potvrdu svoje vere, a čuda su svuda okolo. Život je najveće čudo.

 

 

Stara kuća s dvorištem u Heroja Maričića 80, na prvi pogled tipična prizemna kuća sazidana između dva svetska rata, s visokom tavanicom i prozorima salona koji gledaju na usko i dugačko dvorište, a spavaća sobe na ulicu, prostrana je i stabilna i proteže se celom svojom dužinom od osam vezanih prostorija i dva ulaza duboko u zelenilo zadnjeg dvorišta.

Zadnje dvorište je na svom kraju oivičeno zidom kuće iz susedne ulice, zovom, kupinom, jednom kržljavom smokvicom i bokorom žutih krinova s jedne strane i žičanom ogradom pored koje rastu lale i tri drvceta hibiskusa, s druge. Na sredini dvorišta je orah, visok, stasit, glatke gore, razgranat preko celog zadnjeg dela kuće, popločani plato za sedenje kad je vreme lepo, dva bora, česma u gustom hladu vinove loze, gde konstrukcija drvenog trema oko koga loza raste zauzima čitav uzani prostor ispred zadnjeg ulaza u kuću koji preko niskih stepenica vodi direktno u kuhinju.

Prednji, zvanični ulaz je bliže ulici i ispred njegovih stepenica raste grm starinskih hortenizija, a preko puta staze koja se proteže duž celog prednjeg dela kuće su se u žičanoj ogradi zaplele tri ruže, cinober i ružičaste, koje su zadržale svoju prvobitnu kultivisanu narav, ali puštene da slobodno rastu. Toliko da ponekad podivljaju i naprave slavoluk preko staze. Staza je uska, pa se dešavalo da se neko od posetilaca požali što ga ruža u prolazu svojim trnjem i grančicama “hvata” za skute ili rukave.

Pored plave gvozdene kapije koja izlazi na ulicu je jorgovan što cveta u aprilu, sasvim kratko,  ali zato zanosno miriše na stazi i kapiji, pa prolaznici zastaju na trotaru da ga se malo nadišu ili uberu koju grančicu kad misle da ih niko ne vidi. Između staze i prednjeg zida kuće su dva oivičena nebetonirana dela prednjeg dvorišta na kojima raste zelena engleska trava. Na svakom je po jedna stara kvrgava jabuka na čije crne trošne grane iz nekog razloga vole da  sleću senice i gledaju u prozor. Prozori su visoki, ali je zbog blizine susedne kuće i zelenila u oba dvorišta unutrašnjost soba senovita i prijatna, naročito leti.

Dvorište je jedinstvni eko-sistem u gradu, samo tri ulice od centra. S proleće se prvo pojave mali žbunovi jagorčevine od kojih kuvam čaj za srce i cirkulaciju, zatim indigo kaćunci, ljubičice, pa lale i zumbuli, onda procveta jorgovan, zapupe hortenzije, orah dobije mlado svetlo zeleno lišće, prve ruže, zova, a u julu je moguće pojesti i nekoliko kupina koje zovem protiv-otrvov. Novost su dvorišni šampinjoni koji rastu od prošle godine na hrpi zemlje između loze i borova. Dovoljno ih je za tri-četiri omleta s pečurkama. Ovog proleća su nas obradovale dve nove biljke u dvorištu, jedna je čuvarkuća, čudesno iznikla sama ispod oraha, a drugo matičnjak, sjajnih listova što miriše sveže i citrusno kad se protrlja među prstima, dobar za čaj. 

Vinova loza rađa slatke modro-plave grozdove u avgustu, a sa oraha čitavog septembra opadaju zreli orasi koji krcamo kamenjem ostalim od nekadašnje kaldrme, poređenim na gomilu pored susedne ograde. Jabuka lista oskudno i rađa oskudno, ali krupne sočne plodove visoko u krošnji.

Ako u zrelo proleće sedite dovoljno dugo ispod bora u dvorištu možete da vidite kako padaju kapljice smole, sa mladih zelnih šišarki. I ne samo to. Možete golim okom pratiiti koliko se bubica rađa u krošnjama i travi, u nežnoj toploti i blagosti majskog popodneva.

Na česmi u dvorištu je kofa odakle zalivamo ruže i hortenzije. Nepisano pravilo kaže da u kofi na česmi uvek treba da stoji sveža voda jer gugutke koje žive na vrhu visokih borova na granici sa susednim dvorištem, vrapci, senice i ulične mačke dolaze u dvorište da na  česmi piju vodu.

 

Za svaku ružu i horteniziju po pola kofe vode. Za jorgovan i lozu po jedna. Zalivanje traje manje od 5 minuta, uz šum vode iz česme, a  slatki miris ruža i vlažni miris lišća i zemlje satima. There’s natural mystic blowing through the air,  disanje i  snaga cveća koje žedno pije vodu u mlakom sutonu dvorišta u Heroja Maričića.

čuvarkuća

matičnjak

 

Vetar će nas nositi

Pre tačno tri godine je umrla baba Milka iz Brezove u 94. godini. Živela je u velikom domaćinstvu sa sinom, snajom, unukom, njegovom ženom, dva praunuka i njihovim ženama i dva čukununuka. Sahranjena je na malom groblju na Dolovima.
Prve nedelje svog nastavničkog službovanja u Studenici provela  sam upravo u kući te porodice. Baba me je još tada, pre desetak godina, kad sam joj jednom prilikom pravila društvo sedeći i razgovarajaći o svemu sa njom dok na  livadi čuva ovce,  pitala da li ću doći na njenu sahranu. Naravno da hoću, odgovorila sam joj uz savet da ne žuri. Rekla mi je da neće, ali da ja svakako dođem.

Setila sam se glavnog junaka Kiarostamijeovg filma „The wind will carry us“ koji boravi u jednom zabačenom selu duboko u Iranu da bi snimio običaj sahrane i sticajem okolnosti propusti da ga snimi, ali mu se dešavaju razne druge značajne stvari. 

Poslednjih godina u trendu je inkriminisanje hrane na groblju. Ne jednom sam čula kako to nije hrišćanski, kako ne moramo da budemo toliki divljaci da nam se sav civilizovan svet čudi, kako to treba zabraniti, kako je crkva već i zabranila, ali se niko ne pridržava, kako se u gradovima pridržavaju, ali u selima ne… Meni hrana ne groblju ne smeta, razumem je kao sredstvo automatske veze između živih i mrtvih, između nas i predaka. „Uzmi, nešto, babi za dušu, valja se.“

„Hoću, može jedna baklava. Mm, što su dobre!“

Baba Milki koja se brinula „da nisam gladna i da mi nije ‘ladno dole u Kraljevu“ bi bilo drago kad bi videla kako sam lepo jela na njenoj sahrani.

povratak

Predizborno popodne

Baba mog prijatelja ima 88 godina. Pitam je da li je glasala za Miloševića svojevremeno. Kaže da jeste, više puta. A sada nema za koga, kaže. Sin i snaja i zet i ćerka glasaju za Nikolića, Vučića. Ćutim i gledam je s razumevanjem i saosećanjem. Pomislim da je sve revidirala, shvatila, podvukla, izbrisala. Ipak!

„Glasaću za Koštunicu,  tako sam odlučila. Najbolje, m-da.“

Tras! Ćutim i gledam je bez razumevanja. „Ali Koštunica je svrgao Miloševića, baba! Ne možeš da glasaš za njega“, nastavljam farsu. Potežem taj „silogizam“ jer ne znam šta bih joj drugo rekla, a da joj razbijem koncepciju.

„Ijakoje (i ako je)“, ravnodušna je baba. Tako sam se se tek danas izistinski suočila sa ovogodišnjom izbornom stvarnošću u Srbiji.

Vunene čarape

                     

Vunene čarape nisu običan odevni predmet, rudimentarnog izgleda i namene, funkcionalno dizajniran u duhu minimala, ali eklektički jako dobro uklopiv sa savremenom obućom i odećom, već blagotvorna i gotovo lekovita stvar. Nošenje vunenih čarapa je jedna od najboljih praksi na ovim prostorima. Svi znamo kako vunene čarape nisu nepromočive,  ali i da su prirodni izolator i jako dugo ostaju suve i drže toplotu. Vunene čarape nas zimi čuvaju od raznih tegoba, kao što su bolni jajnici, bešika, bubrezi…

Da ne pominjem kako suva i topla stopala imaju veze sa raspoloženjem i libidom.