Pogibija odmetnutog poslužitelja Blagoja

Otprilike ovde, gledano na Guglovoj satelitskoj mapi, na ovom šumovitom mestu, idući ka Željinu, nalaze se Luke. Tu su pre nešto više od sto godina, u decembru 1917, poginula trojica komita. Ono što hoću da izdvojim, na osnovu teksta iz monografije „Gokčanica“, biće obrt iz gotovo filmske priče o jednom mom naivnom i lakomislenom pretku koji se zvao Blagoje Minović.

Taj Blagoje je bio poslužitelj u žandarmerijskoj stanici koju su za vreme Prvog svetskog rata Švabe (austrougarski žandarmi) oformile u Međurečju u Gokčanici. Cepao je drva, donosio vodu, a bio je i omiljen među žandrarmima.
Jednog dana je nestao bez traga i niko nije znao gde, čak ni njegova majka. A on se, zapravo, sreo s komitama (pobunjenici, gerilici i paravojni pojedinci i grupice iz I svetskog rata), koji su se za vreme Topličkog ustanka 1917. spustili na obronke Željina i napravili zemunicu u šumi.
Ne zna se ni šta je Blagoje radio s njima, oružje nije imao, borbi nije bio vičan. Jedan mali čobanin je odao žandamima mesto gde su se komite, i Blagoje s njima, krili. Žandarmi su otišli tamo i posle kraće borbe ih ubili. Taj događaj je, s detaljima, opisan u neveštoj pesmi, koju je jedan savremenik ispevao odmah nakon pogibije. Pesma je zapisana, sačuvana i od reči do reči prenesena u monografiju (130. strana). Kada su žandarmi Švabe shvatili da su među pobunjenicima ubili i „svog“ Blagoja, gorko su plakali i žalili zbog toga.
Još uvek na ovom mestu postoji trag – kamenovi koje ponekad drvoseče pomere pa vrate kad im se nađu na putu, a lovci zastanu da predahnu.
A u matičnoj knjizi crkve u Dubovu stoji sledeći zapis: „Blagoje Minović star 27 godina poginuo u Željinu od neprijatelja kao komita u 7 sati izjutra. 28. decembra 1917. godine i da je sahranjen na mestu pogibije“.
A Blagoje nije ni bio komita, nije imao ni pušku niti kakvo drugo oružje, on je bio samo običan poslužitelj, osim što se zbog, kako nagađam, avanture koja ga je stajala života zatekao s njima. Ipak, možda je Blagoja potajno mučilo što radi za neprijatelja, pa makar i tako beznačajan posao kao što su čiščenje i loženje vatre, pa je sam pred sobom ili pred meštanima hteo da se iskupi. Možda je planirao da zajedno s komitama sprovede diverziju na žandarmerijsku stanicu (koju je poznavao kao svoj džep) i Švabe u njoj. A možda je samo bio radoznao i lakomislen. I uzbuđen što ima prilike da boravi kod onih za koje je dotle samo slušao, i čiji je stil života, uvek na ivici opasnosti, budio maštu jednog skromnog dubovskog mladića, što je možda potajno priželjkivao avanturu i nije je propustio kad se ukazala. A možda nešto sasvim treće što mi ni ne pada na pamet da može biti razlog.
Na žalost, mogu samo da pretpostavljam, nikada sa sigurnošću neću znati. Osim da je Blagoje u životu bio običan poslužitelj, ali da je u smrt otišao kao komita, što je ostalo zabeleženo u matičnim knjigama, za istoriju.

Nudistička plaža

Kada sam pre skoro trideset godina letovala s roditeljima, bratom i malom sestrom u odmaralištu Fabrike vagona u Buljaricama, trudila sam se da nedostatak sadržaja za zabavu i zamornu blizinu porodice nadomestim druženjem i plivanjem deleko iza bova, ali i avanturističkim istraživanjem okolne prirode.

Tako sam jednom predvodila grupu devojčica kroz močvarni teren i zemljane i kamenite staze do samog kraja zaliva gde je bila divlja plaža i jedna jedina, uslovno rečeno, visoka stena na koju sam im predložila da se popnemo. Zašle smo kroz trsku, popodnevno sunce je padalo koso kroz divlje zelenilo, već smo izgubile iz vida pučinu koja će nam se opet kasnije ukazati i probile se do uzane stazice koja se gubila negde u kamenjaru. Na jednom uskom potezu smo zatekle usamljenog čoveka s brkovima, grubom platnenom šortsu i košulji kratkih rukava iz čijeg džepa viri žuta paklica cigareta Zeta, kako stoji i gleda u pravcu kamenitog poteza obale koja se okomito spušta ka moru. Nekoliko golih i ravnomerno preplanulih tela je ležalo na ogromnom raštrkanom kamenju. Začudila sam se koliko su svi crni i u isti mah se postidela od njihove golotinje.

Ipak, mi nismo došli njih da gledamo, trebalo je samo brzo proći tuda i zamaći ka steni, na samom kraju uvale. Okrenula sam se ka svojim drugaricama. Jedna od njih se smejuljila, drugim dvema je bilo neprijatno, skretale su pogled. Čovek je parkirao stari Rog bicikl na stazi i mi stadosmo da ga zaobilazimo.
– Izvinite, možemo li da prođemo?
– Ada đe ste pošle? okrenuo je kao nama svoje koščato lice s debelim brkovima.
– Na stenu, onu skroz na kraju, moramo ovuda da prođemo.
– Kaka stena, marš kući!
– A šta vi ovde radite?, dosetila sam se, naša kuća je daleko, uostalom, prkosno sam ga pogledala. Znala sam iz filmova ko su vojaeri, ali ovaj je delovao toliko neugledno i tužno i obično, nije imao ni dvogled, ni lulu, ni novine, ni šešir, ni velike crne naočare za sunce, samo stari bicikl i prste žute od duvana. Nisam ga se plašila jer su tu bile moje drugarice, a i neki ljudi na hridima, ma koliko izgledali odsutno i daleko.
– Aaa, čuš! Sram te bilo!
– Zašto mene sram bilo, kezila sam, ali sa sigurne udaljenosti zaklonjena biciklom.
Moje drugarice su se komešale. Jedno golo telo se pridiglo iza glomaznog kamenja i gledalo u našem pravcu začuđeno, verovatno se pitaju odakle ta deca sada tu i zašto ih ovaj smutljivac tera odatle. I meni je već bilo nelagodno.
– Ajde, marš kad kažem, nemoj da vam zovem roditelje!
Moje dugarice su se poslušno okrenule i pozvale i mene. Znala sam da su male šanse da on nađe naše roditelje, ali uslovni refleks da se plašim i hipotetički takve mogućnosti me je pokolebao. Malo sam zastala, nisam znala šta da radim. Nije mi se odustajalo.
– Brže, kad kažem! A ti krakata, pu kaka si bezobrazna i nevaspitana, pu!

Krakata! To sam bila ja. Inače mršava i iždžigljala, uvek viša za glavu od svojih vršnjakinja. Sad sam i čula glasno i jasno ono čega sam se pribojavala – da me tako svi percipiraju. Jednom je u predstavi na školskoj priredbi trebalo da glumim rodu, pa sam uz silne izgovore odbila, u strahu da me ne zavitlavaju, jer ću stvarno ličiti na rodu. Nikom nisam smela ni da kažem za svoje razloge. Taj sredovečni muškarac koji se nije kupao i sunčao, koji je po svemu sudeći došao da gleda nudiste je uvredio devojčicu od 13 godina, nepogrešivo je pogodio u centar njene bojazni. Nevaspitanje je bila još jedna od ključnih reči. Mozak mi je bio ispran toliko, da sam, znajući koliko moja majka polaže na to da svi kažu za mene kako sam vaspitana, inistiktivno uzmakla pred presudom nepoznatog čoveka. Pokunjila sam se i postidela, umesto da je bilo obrnuto.

Provlačile smo se kroz trsku ponovo, a ja sam ćutala. Jedna od mojih drugarica je htela nešto da me pita, sva je treperila.
– Jesi li videla kako ona gola žena leži raširenih nogu?
– Nisam.
– A kolike su joj sise!
– Baš me briga!, grubo sam je prekinula.

Bilo me je briga, videla sam i ja ono što je ona videla, vulvu, velike teške grudi, pogled koji bludi ka pučini, ulje za sunčanje, knjigu neobavezno otvorenu pored peškira. Činilo mi se da mi nikad neće porasti grudi, da će mi se uvek videti rebra i kosti štrčati iz bokova i da nikada neću tako zadovljno i preplanulo ležati pored mora koje prska o hridi, da ću uvek biti mršava i najviša od svih, prva u vrsti za fizičko.

– Nećemo nikom da pričamo o ovome, pribrala sam se.
– Jesi li luda, naravno da nećemo, zagalamile su njih tri.

Dan kad je umro Tito

4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.

Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…  Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.

Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Napomena: Naslovna fotografija je bez pitanja pozajmljena sa sajta fotografa Dragana Petrovića. http://draganpetrovic.rs/

Supstitucija strine

– Mama, tamo sam se iza onog voćnjaka zavlačila kroz nečija imanja, mislila sam da nema žive duše, ali sam srela jednu staru ženu. Mnogo je simpatična. Ima sedu kosu i plave oči. Rekla sam joj: „Izvinite ako sam vas uplašila, nisam  znala da ste tu, inače bih vas pitala da fotografišem kod vas u dvorištu. Veoma su lepe ove stare kuće i ambari.“  A ona me je pitala: „Da nisi ti Minovićka? A ja sam se iznenadila otkud zna…
– To nam je kao strina. Ustvari tebi neka baba, smejulji se.
– Kako to?
– Pa nije zvanično. Ona se, znaš…. kako da kažem…  volela sa našim rođakom,  tim i tim.
– Kako misliš volela? Bili su ljubavnici?
– Verovatno. Ja je uvek poljubim ako je sretnem  kad dolazim u G. i kažem joj: „Gde si strina!  A ona se smeje: “Ho-ho-ho”. Milo joj je. Hoćeš da odemo zajedno kod nje, možda će hteti da ti priča o tome?
– Jao mama, stvarno ne mogu to da je pitam!
– Ne znam, kako hoćeš. Ona se ne bi ljutila…
– Ali hvala ti svakako, super si. Rekonsiliejšn…
– Molim?
– Ništa, onako nešto kažem…

Božić s roditeljima

Sedmog janura 2014. smo moji roditelji i ja obišli kućne prijatelje iz dva idilična sela, oba u brdima, na suprotnim obalama Ibra. Vozili smo se kilometrima kroz Ibarsku klisuru prethodno. Otac je vozio, a majka je pozajmila moj telefon pošto imam neograničeno minuta za 064/5/6 mreže i sa sa svoja tri mobilna neizmenično prelistavajući imenike zvala rođake i prijatelje sa telefonima na tim mrežama da im čestita Božić.

Za to vreme kunjam na zadnjem sedištu i pada mi glava dok kroz san čujem gotovo identičnu matricu razgovora i razdragan glas:
„Hristos se rodi!
Jeste, ja sam, nego zovem sa Bojaninog telefona.
I ona je s nama.
Dobro je/sam/smo.
Kako ste vi/ti/?
Hoću, pozdraviću je/ga/ih, pozdravi i ti…“

kormorani se gnezde na samoj obali Ibra

zlatan kamen u reci uspomena – Gokčanica

moj prazavičaj iz doba Jure

stare kuće

Miško

razvedrilo se tek iza ručka

stare kuće vol.2

O mojoj prababi – predložak za priču o autohtonom semenu

Moja prababa se zvala Todora. Imala je maramu i duge sede uvijene pletenice ispod, ćilibarske oči i okruglo lice. Bila je nepismena i živela je jednostavnim seoskim životom. Bila je jednom na moru i nekoliko puta u Beogradu. Redovno je išla u Vrnjačku Banju. Iako pripada generacija koja je bezupitno rađala (takav je trend bio, mislim da je u pitanju bilo što su užasno nastradali u I svetskom ratu i da su se prepali tolikih smrti, i da im je trebalo života i novih ruku za rad) rodila je svega četvoro. Ćerke su joj kasnije živele građanskim životom, ako se to može tako reći. Uglavnom, udajom za zanatlije, a najmlađe za oficira, su prestale da rade seoske poslove i postale su domaćice, dok je jedini sin, dogoočekivani jedinac koga su sestre obožavale i nosile na rukama,  nasledio veliko porodično imanje i bavio se onim što je naučio u roditeljskoj kući – zemljoradjom i voćarstvom. Bila je stroga prema svojoj deci, naročito prema starijim ćerkama i rođačkoj deci koja su živela kod njih i nije ih štedela od teškog rada. Ni jedne ni druge. Pročula se po tome kako je lepa i imala je brojne prosce. U vreme njenog devojaštva su seoski momci između ostalog rado pevali i pesmu : Lepa Toda vodu pila, nad vodu se nadnosila… U nastavku  pesme koji nisam doslovno zapamtila, stoji kako se, kada vidi svoj odraz u vodi, i sama začudi kako je lepa. Bila mi je smešna ta arhaična pesma kad mi ju je otpevušila prisećajući se i sama, ali se trag njene lepote jasno video i u starosti, u neobično sjajnim očima zlaćano-ćilibarske boje i u mekanim finim crtama okrulog lica. Znatno kasnije sam iz nekih priča starijih rođaka rekonstruisala kako je umela da bude ohola i proračunata  u mladosti. Kao u kakvoj latinoameričkoj seriji, uspela da udalji sestru svog muža iz domaćinstva direktno uticavši na njenu udaju za udovca s troje dece koji je živeo u udaljenom selu na Goču.

U vreme kada je nastala ova fotografija na kojoj smo zajedno, uveliko je već brigu i komandu nad domaćinstvom prepustila svojoj vrednoj snaji, pa je imala mnogo vremena za sitne poslove. Bila sam njeno prvo praunuče. Živela sam dve kuće od njene, na suprotnoj strani ulice, dijagonalno. Posvećivala mi je vreme i pažnju kad dođem i vidno uživala u mom društvu. Osećala sam se  zato slobodnom da dolazim kad god mi se prohte. Sedala bih pored nje na nisku klupicu i pričale bismo o svemu. Prepričavala sam joj ponekad i knjige koje čitam i filmove koje sam gledala. Volela sam njihovo prostrano popločano dvorište iz nekoliko delova, sa brojnim niskim zgradicama i ambarima u delu koji je ostao autentičan, tako anahrono i seosko među svim tim dvorištima koja polako postaju urbana. Volela sam njene priče iz prošlosti, uprkos njihovoj rudimentarnosti i odveć linearnoj poenti. Umrla je malo nakon mog petnaestog rođendana.

Najviše smo se družile dok nisam krenula u školu u mojim nižim razredima osnovne škole. Kasnije, u višim razredima, nisam imala dovoljno vremena, a ni interesovanja za duga sedenja na klupici ispred vajata. Poslednjih nedelja pre nego će umreti me nije ni prepoznavala. Ignorisala me je, ustvari tačnije, bila je autistična prema meni. Ja više nisam postojala u njenom sistemu memorije. Demancija me je izbrisala. To me je šokiralo. Prvi put sam uvidela da matrica vremena ne mora da bude monolitna i da hronologija nije jedini obrazac u našem pamćenju. Ja sam za nju bila s one strane sećanja, u ništavilu iz koga sam kasnije rođenjem došla u njen život. Kako je mogla da ne sačuva ni najmanji trag tog događaja u svom sećanju, pitala sam se pomalo samosažaljivo i nadureno. Umrla je ubrzo, u blagom i zlatnom danu s kraja septembra. Imala je 84 godine. Nakon sahrane smo se svi okupili u njenom dvorištu na ručku,  za stolom koji se protezao duž celog prednjeg dvorišta u najlepšoj atmosferi, kao da smo došli na izlet.

Na našoj zajedničkoj fotografiji se vidi kako prebira zrna kukuruza, moguće da je to bilo i seme, dok ja sedim na šamlici i razgovaram s njom. U novije vreme seme je hibridno, kupuje se u poljoprivrednoj apoteci. Ovo što ona radi na slici je očuvanje autohtonih vrsta, koje ni tada, pre samo tridesetak godina, nije imalo političku, antiglobalističku, antikapitalističku dimenziju kakvu ima sada, već je samo bilo deo rutinskih poslova. 

Devalvacija

Vrelo leto bez mora. Raspust nakon prve godine fakulteta provodim u Kraljevu. Trebalo bi da učim kod kuće, proslavim dvadeseti rođendan krajem avgusta i vratim se u Beograd da dajem ispite. Ipak, nije to baš bilo tako jednostavno. Jul, 1993.

Tog jutra sam došla kasno iz grada, ali sam zvanično imala izlaz do jedan posle ponoći. Niko osim babe nije primetio da noćima za redom dolazim pred zoru, a i ona je ćutala jer bih uvek donela topao hleb iz njene omiljene pekare, tzv „šiptarske pekare“, koji je ona najviše volela, a već do 8h, zbog veoma ograničenih količina brašna,  ga odavno ne bi bilo. Uglavnom, baba me je prećutno „pokrivala“ i branila svima da me bude ujutru jer moram da se naspavam da bih učila. A nisam učila. Samo sam čitala knjige i čekala da padne mrak da bih ponovo beskrajno gluvarila.

Spavala sam svega sat ili dva kad me je mama probudila glasno i užurbano. Neko joj je dojavio da će stići brašno i ulje u samoposlugu u našem kraju čiji su se prazni rafovi protezeli unedogled na žalost i sramotu svih koji su tu pazarili godinama. Dala mi je hrpu novčanica i rekla mi je da pazim da mi ne ispadnu. I da odem i stanem u red i da ne mrdam dok brašno ne stigne. Vukla sam se bez pogovora ka prodavnici ne razmišljajući puno o svom zadatku. Tamo je već bio red. Svi su bili tihi i samo su klimnuli na moje „dobro jutro“. Neko vreme sam stajala naslonjena na izlog i hladno staklo je prijalo mojoj teškoj glavi i mojim gorućim obrazima. Čekanje se odužilo. Našla sam neke kartone od prostrla ih na beton pored prodavnice. Znala sam da će se mama ljutiti ako naiđe i vidi me tu kako sedim otromboljeno dok svi dostojanstveno stoje i čakaju i da će mi prigovarati zbog toga, ali ja sam bila mamurna i neispavana, sunce je počelo da prži najavaljujući vrućinu običnog letnjeg dana u predgrađu provincijskog grada. Sedela sam tako, zadovoljna i zavaljena, osećala sam kako mi se telo opušta, kako se odmaram. Tiho romorenje glasova okolo me je uspavljivalo. Jedna komšinica me je podozrivo gledala, znala sam da će nešto reći drugoj komšinici ili mojoj mami, kako sam neprsitojna, iako ni nisam, ali to je bio taj diskurs u koji nisam mogla da se uzivljavam više, tako mi se spavalo, samo mi se spavalo.

Sledeće čega se sećam jeste žamor i komešanje. I sunca koje mi prži u lice, suvog grla i otvorenih usta iz kojih se cedi bala na obraz i na vrat. Bila sma se smuljila u snu skroz na tlo, glava i ramena su mi na betonu, ali su mi noge u prašini. Skočim postiđeno. Vrti mi se u glavi. Brišem mokar obraz rukom, žmirkam i gledam zbunjeno ljude koje nose džakove od 25 kg brašna i po dve flaše ulje. U međuvremenu su im došla deca, muževi da im pomognu. Neki su poneli kolica za pijacu, a neki obična baštenska kolica. Odlaze žurno. Osećam kose poglede onih koji su prolazili pored mene dok spavam, preskakali me, gazili po kartonima koji su se izgužvali i razvukli ispod mene, oko mene. I nisu me probudili! Vrtim se malo u krug, pokušavam da se probijem, muklim glasom koji me i samu iznenadi pitam ima li još brašna. Nema. Gotovo je, sve je prodato.

Idem polako kući i razmišljam šta da kažem. Malo plačucnem prvo, više od nervoze i stida, a onda jer mi je žao što smo ostali bez brašna mojom nepažnjom, mojom krivicom. Kod kuće je siesta, mirno je i niko ne vidi koliko sam prašnjava i izgužvana. Kažem kako nije bilo dovoljno brašna, kako su se gurali. Sve je u redu, zvao je neki rođak, ostavio je veliki džak brašna u nekoj drugoj radnji. Ićiće autom po njega i još neke namirnice. Zadovljni su i raspoloženi.

Presvlačim se. Džep mi je pun neke hartije. Ha! Ponadam se odmah da će zaboraviti da mi traže nazad onu gužvicu para koje su mi dali jutros, a koje će mi dobro doći u gradu. Nadam se da neće mnogo devalvirati do večeras.

Niko i ništa u Tivtu i Budvi (prvi deo)

sticajem nepovoljnih životnih oklonosti i previranja u porodičnim odnosima, uputila sam se u julu 2008. auto-stopom (jer nisam imala ni za autobusku kartu), na crnogorsko primorje s namerom da tamo radim i zaradim, kao i da se sklonim malo od svega, i zrelo, sa distance, razmislim o svom životu. tada su već svi koji rade sezonski uveliko našli posao, ali sam se nadala kako ću tamo raditi do duboko u jesen i vratiti se sa nešto novca koji će mi pomoći da premostim par meseci do zime kada ću imati sigurniji posao.
prvi poslić sam našla lako, preko omladinske zadruge, u kojoj su me prihvatili oberučke. to je ujedno bila i jedina ponuda „za žene“ kako su rekli. posao sobarice u hotelu „Pine“ u Tivtu. radnice su stalno odlazile i bile su im potrebne nove. kasnije sam shvatila i zbog čega.
posla je bilo nezamislivo mnogo za tako malo sobarica. bilo nas je samo četiri i doslovno smo jurcale od ranog jutra, od sobe do sobe, sa sprata na sprat, sa kratkom najkraćom pauzom za doručak koju smo provdile ćuteći. čišćenje i presvlačenje posteljine nije teško, ali je dosadno. i sve se radilo nekim naopakim redom, koliko se sećam, protiv svih higijeskih pravila, da se uštedi na vremenu. u početku sam insistirala da perem ruke posle usisavanja ili ribanja kupatila, a pre menjanja posteljine, ali mi je glavna sobarica rekla da nemamo vremena za to. imamo još dva sprata, i moramo da žurimo. neopranim rukama sam stavljala čiste jastučnice i čist peškir preko jastuka. žao mi je. ali tako su i ostale postupale. mi smo samo radile svoj posao onako kako su nam govorili
spavale smo u velikim spavaonicama, nakrcanim krevetima, sa malim prozorima. to su nekada bili magacini, tako je to makar meni izgledalo. jele smo najprostiju hranu: hleb, margarin i džem, krompir paprikaš za ručak, kajgana ili makarone za večeru. nikada sok, mleko ili jogurt, uvek sladak čaj u metalnim šoljama. čistile bismo u vreme kad su gosti već otišli na plažu ili napustili sobe. imale smo ružne uniforme, isprane, pohobane, neprikladnih veličina. nije trebalo po pravilu da komuniciramo sa gostima, osim ako ne traže neku uslugu od nas. sve ostalo je bio tabu. sve je trebalo vratiti onako kako je bilo.
jednom sam vucarala veliki usisivač uz stepenice. naišao je jedan gost u pilotskoj uniformi (blizu je aerodrom i hotel je uvek pun pilota i stjuardesa) i galantno mi je ponudio da ga on odnese gde treba, ponavljujući kako nije u redu da se zamaram toliko, negodujući što „devojka mora da tegli“. smejuljila sam se iza njegovih leđa jer mi je bio komičan i staromodan sa sve te uniforme i persiranja, kao u nekoj glupoj domaćoj seriji. još kad bi znao koliko su meni besmislene te forme u svom stvarnom životu, gde imam svoj glas i svoj stav, ali me je mrzelo da se objašnjavam pa sam mu prepustila usisvač koji mi je doslovno otimao iz ruku. dok je on pokušavao da zapodene razgovor preko ramena, malo se znojeći pod teretom, ali i dalje galantan, kao da nisam u pohabanoj uniformi, prašnjava i oznojena, već kao da je sve regularno, na vrhu stepeništa je stajao Šef (zaboravila su mu ime, možda ga nikad nisa ni znala) razrogačenih očiju. pilotu se ljigavo ljubazno nasmešio, a mene je ošinuo ledenim pogledom punim pretnje. pilot je i dalje pokušavao da priča sa mnom, sputivši usisivač, ne obazirući se na Šefa, ali sam ja rekavši mu zdravo i hvala, brzo odgurala usisivač dalje niz hodnik u malu pomoćnu prostoriju namenjenu sobaricama. zapenušani šef upao za mnom i zatvorio vrata. sikćući kroz zube mi je govorio: „šta si tražila sa gostom, sram te bilo, gost da ti nosi usisivač. đe si to videla, đe to ima.“ njegov naglasak je bio smešan i zamalo nisam prasnula u smeh, ali sam onda začula: „sve ću ja vas u Srbiju nazad, marvo jedna srbijanska.“ osmeh mi se zaledio. između nas je u trenutku mogla da se oseti zima u vrelom julskom danu. ućutao je i sam shvativši šta je rekao. mislim da se lecnuo pred iznenadnim glečerom u koji sam se pretvorila. gledala sam ga mirno i netremice. da bi zabašurio nelagodu, nastavio je da gunđa sebi u bradu i brzo izašao iz sobice za sobarice. zapalila sam cigaretu, iako je tako nešto strogo zabranjeno. odlučila sam u tom trenutku da odem, ali bio je kraj smene, nisam imala gde da spavam, osim na plaži, moja kompanjonka, sobarica s kojom radim u paru bi onda sutra radila sama, pa sam odlučila da ostanem još jedan dan dok ne nađu novu, a da im to kažem ujutru i poštedim se dodatnog stresa za danas.
nije mi toliko smetao težak rad kao iz socijalnih romana i loš tretman šefova koji su mi (a oni su pritom lenji, pokvareni i zadrigl) pretili kako će me vratiti nazad u Srbiju, koliko hladnoća koju su prema meni pokazivale koleginice. jedna od njih, apsurdog imena Severina, meštanka iz zaleđa, naizgled dobroćudna, debeljuškasta i skladna, naglašeno lepuškastog lica, ljupkih rumenih usana i tamnih okruglih očiju je samo ćutala. mene je bez iakavog povoda doslovno prezirala. nije htela da mi kaže ni zdravo ujutru kad počinjemo sa radom. oslovljavala me je sa „ej“ ili „ti“. prolupala od umora i teškog rada smejala sam se i začikavala je. nisam se ljutila na nju. govorila sam joj: “ Severina, dušo draga, ajde samo jednom me oslovi po imenu. ja se zovem Bojana, lako se pamti, ima ovde kod vas, na kraju obale jedna reka koja se uliva u more, zove se isto kao ja, valjda si čula. Bo-ja-na.“ malo se tada nasmešila, jedva.
pošto sam svojevoljno ostala još jedan dan na poslu, dok se ne pojavi druga radnica, znajući da Severina neće stići sama sve da uradi, ali nju nije zanimalo ništa vezano za mene nisam joj ništa ni rekla. samo sam radila i ćutala sve dok u jednom trenutku nisam izgubila živce zbog njene grubosti i nesaradljivosti i pozvala se na svoju ‘žrtvu’: „Severina, verovala ili ne, ja sam ovde samo zbog tebe, pokaži malo poštovanja“. pogledala me je hladno i podzrivo, naravno. zašto bi neko bio tu samo zbog nje. ali nije ušla u diskusiju. kada se smena završila, otrčala sam da se presvučem i pokupim stvari. sijala sam od zadovoljstva u svojoj lepoj civilnoj odeći puštene očešljane kose i prolazeći pored hotela sam srela Severinu koja menije odmah prepoznala. „znaš, ja sad idem, nećemo se više videti. maločas sam bila Pepeljuga, ali kako to već biva, sada sam divna princeza, kao što vidiš. tako ćeš i ti uskoro, nadam se“ malo se zbunila. jedva primetno. i dalje je bila nema, a trudila se da održi podsmešljivi izraz lica. „i meni je žao, Severina. i bez obzira što te volim toliko, moram da idem“: bila sam ironična, ali ne ojađena. nisam imala gde da idem, a nisam ni znala gde tačno idem. gutala sam knedlu, ali sam se hrabro držala. znam da mi i onako Severina ne bi pomogla. mahnula sam joj prvo, a zatim se setila da je uslikam mobilnim telefonom. i tada se nasmešila. baš tada, kada je škljocnulo.

Kako sam slomila prozor u školskom odmaralištu u Budvi

Došla sam u Beograd nekim poslom samo na kratko, najkraće moguće. Tamo-vamo i gotovo. I dok sam se vukla uz Kraljevića Marka neko me zove po imenu. Nepoznat prosed čovek mi se srdačno osmehuje: „Zar me ne prepoznaješ?“
Pošto sam prestala da se foliram u takvim situacijama, da toj osobi ne bi bilo nepriajtno, obično sada kažem jednostavno: „Verovatno te znam iz škole, ali stvarno ne mogu da se setim kako se zoveš. Nismo išli u razred zajedno, da jesmo sećala bih ti se odlično.“
„Jeste, iz škole. Jismo išli u razred, ja sam bio osmi, a ti sedmi. Ja sam taj i taj. Nismo se videli više od 25 godina.“
Uh. Kada pokušam da iz mraka izbučem toliko udaljena sećanja ona izgledaju kao da sam ih provukla kroz filter na instragramu, one neke filtere koji simuliraju starinu ili patinu. Izmaglicu. Ali njega tinejdžera sam se setila odmah, kroz filter 80ih.

Školsko odmaralište u Budvi i podizanje zastave ujutru uz pevanje himne „Hej Sloveni“, miris sredstva za dezinfekciju u čiji rastvor smo morali da potapamo ruke i zvuk metalnih šoljica u učeničkoj menzi, miris kopertona i gela za kosu, prve starke, moderne krpice i moderna fizura prvi put u životu. Tinejdžerski i prvi boravak na moru bez roditelja.
„Da da, slomili smo prozor na moru: smejem se. Ali kao da se posle nismo videli. Ničega se ne sećam dalje.“
„Ti se sećaš toga!? Mislio sam da si zaboravila.“: ozaren je tim saznanjem.

Prozor smo slomili tako što smo se krili u neke budžake iza odmarališta s namerom da se ljubimo. Verovatno je već bio napukao ili loše postavljen. Ne znam što mi je palo na pamet da se ljubim s tim žgoljavcem koji mi se nije ni sviđao. Verovatno zato što je moja aktuelna simapatija zaboravila na početak naše romanse pre mora u koje sam polagala puno nade i izneverio me. Od samog početka letovanja bio je nerazdvojan sa jednom starijom devojčicom, čak su i pušili da svi vidimo, a što je meni najteže palo i ljubili se otvoreno ispod nekog drveta dok mi igramo odbojku čekajući večeru. I sada mogu da vidim njihove siluete u zalasku sunca ispod egzotičnog drveta. Ona je bila iz Picmale, naselja iz kojeg su se regrutovali opasi momci i imala je taj oreol oko sebe. Odmetnuta od nastavnika i škole sasvim jer je završila osmi, a i on uz nju, ohrabren njenim otpadništvom, dok su ih svi gledala sa čuđem zbog tolike smelosti, a ja sa zavišću, zatečena i zbunjena prvom ljubomorom u životu. Elem, žgoljavko i ja smo jedne večeri gazili pesak, preskakali šut i smeće iza odmarilišta, kod nekog zapuštenog dela koji se ne koristi, i držali se za ruke u potrazi za skrivenim mestom u senci gde ćemo vežbati ljubljenje. Nismo ništa pričali, ne sećam se ni kako samo se našli tu, ali znam šta smo hteli. Racionalno. Makar ja. Usne su mu bile hladne, kao i staklo na koje sam se naslonila. Podizao se na prste i trudi se da održi ravnotežu jer sam bila malo viša od njega. Povlačila sam se. Bilo mi je dosadno. Ipak uzbuđenje skrivanja me je držalo tu. I tako, nismo ni poljubili kako treba, to smo se samo koškali i gurkali nevešto umesto da se grlimo i staklo na koje smo se naslonili palo je preko nas uz tresak i srča nas je zasula. Uplašili smo se. Neko je dotrčao, vikali su. Sve sam mogla da podnesem samo da mi ne zovu roditelje i da im ne kažu. U to vreme su takve stvari izazaivale sablazan. Dobila bih batine. I zbog štete koju sam napravila i zbog sumnjivog boravka sa dečakom u mraku. (moji roditelji se sada stide što su bili tada tako zatucani. selektivno zatucani. i licemerni, najpre).
Vodili su nas u nečiju kancelariju. Tamo su nas držali uplašene, postiđene i krvave sa komadićima stakla u kosi. Imala sam malu posekotinu na vrhu čela, na sredini iz korena kose mi je curio tanak mlaz krvi, a komadić srče mi se duboko zavukao u kožu. Čula sam žagor u hodnicima. to ostala deca pričaju o ovome šta se desilo. Odjednom, uprkos bojazni da mi roditlelji ne saznaju, likovala sam. I ja sam uradila nešto za priču i pomutila slavu moje simpatije i njegove „opasne“ devojke. Vaspitači su nas razdvojili i oterali na spavanje. Kada sam izašla iz kancelarije ostala deca su nas gladala radoznalo, a ja sam ponosno podigla glavu i ćuteći prošla do kupatila gde sam prstima izvadila komadić stakla iz korena kose sa vrha čela…

„I, šta ima kod tebe. “
„Ništa, sad sam s busa, došla sma na kratko, imam neki važan posao.“
„Pa ti ne živiš u Beogradu!“: zvuči razočarano. „Ja sam ovde, nikad se ne bih vratio u Kraljevo, radim u MUP-u. Hajde na kafu, da se ipričamo.“
„Ne, mogu, hvala, žurim, žurim…“

Kako se zvala četvrta stolica?

 

Kada sam bila dete imali smo glatke smeđe stolice od lepog, teškog drveta sa kojima se igrala tako što bih ih okretala naopačke i pisala i crtala po njima sa donje strane jer ne bih smela ni da pomislim da to radim po naslonu ili rubovima sedišta, mada bih tako najviše volela. Pošto su bile teške i glomazne mogle su stabilno da stoje naopako dok se ja joginski zavlačim među nogare i puzeći izvlačim ako se samozarobim između. Uživala sam kada se to desi jer bi to onda zahtevalo napor da se “oslobodim”. Koristila sam ih i kao prepreke za skakanje tako što ih postavim izveđu kauča i fotelje, pa onda hvatam zalet skačući koliko god mogu u mestu, dok federi na kauči škripe kao ludi, a zatim se otisnuvši preko stolice, da bih se dočekala na fotelju dok okrenutu stolicu zamišljam kao opasnu zamku u koju ću upasti ako je ne preskočim. Ova igra je naravno bila zabranjena u prisutvu odraslih, ali su me otkrili kada sam glavom razbila luster u paramparčad.

Bila sam inače nespretno dete i često sam padala, lomila se, ranjavala iznova već izgrebana i izubijana kolena i laktove. Još uvek imam pet ozbiljnih ožiljaka, tragova konaca za ušivanje i dve krunice na prednjim zubima zbog sklonosti da srljam bezglavo u vatru i u vodu. Jednom mi se starinski ključ iz vrata babinog kredenca zario duboko u nogu i slomio se (!) uz tresak stakla sa kredenca koje me je zasulo i lomljavu kristalnih čaša i keramičkih figurica, na užas svih gostiju koji su došli kod babe i dede na slavu i koji su mirno večerali u susednoj sobi.

Ali da se vratim na stolice. One su tako tihe i velike bile poput dobrih kućnih duhova. U mirnijim fazama igre bih ponekad plesala sa njima teatralno im se obraćajući sa “madam” kako sam čula na filmu. Pošto smo već razgovarale, tj ja sam pričala, a one bi me slušale, red je bi da im dam imena. Urezala sam neveštim krupnim ćiriličnim štampanim slovima njihova imena na unutrašnju stranu, na ispust naslona, mesto gde se spaja sa sedištem. Slova sam obojila drvenim bojicama, svako različito, ali da se slažu u harmoniji ponavljanja ljubičaste, zelene, plave i žute. Zvale su se Roza, Kalina, Olivija i … Imena četvrte ne mogu da se setim! Kako sam to mogla da zaboravim! Ali stolice su još uvek tu, mogu da proverim. Kada su se moji roditelji iz dedine i babine kuće selili u novu, a ja otišla na studije, otac je odlučio da samo reparira stare stolice ( tj, ošmirgla ih i prefarba u tamno- braon jer su bile dovoljno kvalitetne, a svake druge bi bile nedostajna zamena), ja sam uveliko zaboravila na svoje kromanjonske zapise i crteže ispod njih. A i da nisam ne bi mi palo na pamet da mu skrenem pažnju na nešto što je bilo tako daleko iza mene. Zašto bi brucoškinju bilo briga za stare stolice iz reoditeljske kuće, uostalom?!

“Mama, možeš li molim te da pogledaš da li nešto piše ispod stolica?”, nervozna sam i nestrpljiva da saznam što pre pa zovem mamu telefonom kada sam se iznenada setila stolica.
“Šta to pričaš dete, bogstobom, šta bi pisalo ispod stolica!?”
“Mama, te stolice su imale imena, kako je moguće da ih nikada nisi videla urezana, plitko, tupom grafitnom, zatim obojena?”
“Aha, jeste, bilo je nešto… Ali ti znaš koliko sam ja bila zauzeta, na poslu i oko vas i oko tvog oca i njegovih roditelja, rastrzana na sto strana…”
“Mama, molim te!”
“Dobro, ne znam, evo ti oca, pa pitaj njega.”
“Tata, molim te okreni stolice, jednu po jednu i vidi šta piše ispod, ima li kakvog crteža, bilo čega…”
“Stani…. Vidim na jednoj se nazire OZ, ali to je sve. Nema ničega na drugima…”
“Oz! To je Roza! Tata, kako si mogao, kako si imao srca da ošmirglaš i prefarbaš moje crteže ispod stolica? I njihova imena. Te stolice su imale imena! Tata, da li svestan da se možda nikada neću setiti kako se zvala četvrta stolica?!”