Uspešna podela paketića u Aerodromskoj ulici

Pred samu Novu godinu smo nas nekoliko entuzijasta imali ogromnu podršku pri kupovini i raspodeli 90 paketića deci iz Aeorodromske ulice i nekih okolnih sela u kojima su se u međuvremenu njihovi roditelji nastanili. Naša akcija je bila spontana i zahvaljujući prijateljima i ljudima dobrog srca za samo dan i po smo sakupili 64 hiljade dinara i dobili nekoliko paketića ekstra, dovoljno da obradujemo svako dete u ovoj maloj izdvojenoj zajednici.

Ova deca su sva rođena u Kraljevu, njihove babe i dede su 99. došle s Kosova, plašeći se albanske odmazde, zajedno sa srpskom vojskom koja se tada povlačila. Njihovi roditelji su tada bili deca. Iako su imali mnogo poteškoća, zbog siromaštva, zdravlja, obrazovanja i jezičke barijere, uspeli su da se održe kao zajednica na samom rubu grada. Ipak, izbeglički život i diskriminacija koju su trpeli od strane svih sugrađana, čak i od svojih rosmkih sunarodnika koji su već bili ustaljeni u naseljima u Stadionskog, donela im je mnogo nevolja i loše uticala na njihove živote na duge staze. Zato su oni siromašni i dalje.

Prvo su, kad su došli, na goloj ledini pored poligona Žandarmerije osnovali su naselje od udžerica od lima, kartona i najlona, a onda im je posle 16 godina takvog života Grad napravio zgradu u kojoj se smestilo nekoliko porodica s mnogo dece. S jedne strane zgrade je gradska deponija, a s druge je pogon za reciklažu. Mnogi od njih se i bave selektovanjem sekundarnih sirovina, ali nisu svesni važnosti svog rada i njegove vrednosti za ceo grad jer to rade zbog pukog preživljanja, nemajući šanse za neki drugi posao. A, ruku na srce, ni šira zajednica se nikad nije potrudila, osim nekih pojednica, da to ne bude više tako i da im se da bolja šansa i pomogne da steknu bolje uslove za život.

Do njihove zgrade koja je sa svih strana zabačena i golim okom ukazuje na svesnu ili nesvesnu ideju da se drže podalje od ostatka gradskih naselja i ulica, vodi dugačka neasfaltirana ulica puna rupa, bara i kaljuga, kako s jedne strane prilaza, tako i s druge. Zato, pored primarne ideje da obradujemo decu, stoji i namera da im pomognemo da u perspektivi dobiju asfalt koji će olakšati deci put do škole i majkama da bi ovi mali đaci dolazili uredniji u školu, na šta su nam se mlade majke između ostalog žalile.

Neasfaltirani prilazi nisu ni približno jedini problemi s kojima se ovi ljudi susreću, ali moramo krenuti korak po korak jer njima svaka podrška puno znači. Za početak neka to bude dobra volja i svest kako za praznike svi treba da se radujemo i delimo ono što imamo.

.

.

Prenatalna magija

– Joj, šta te volim Bojana, kaže mi Kasandra i grli me oko struka spuštajući glavu na moje grudi.
– Volim i ja tebe, ali ne kaže se šta te volim, nego što te volim, još bolje al te volim ili koliko te volim, baš te volim, smejem se. Njeno malo talo nestaje u mom zagrljaju.
– Ako te ja volim puno, možda će moja beba da liči na tebe.
– Hvala ti, počastvovana sam, ali mislim da se osobine ne mogu na taj način, tj tim jedinstvenim putem, nasleđivati.

Kasandra veruje u prenatalnu magiju. Ako nešto želi ili radi dok je beba u stomaku to će se kasnije odraziti na njen karakter i život. Zato me i grli snažno i dugo da moje osobine, najpoželjnije – visina i boja tena pređu na bebu. Kaže da bude bela i dugačka (tako ona kaže visoka). Na prvi pogled smešno i naivno, naravno sasvim nemoguće, ali njeno verovanje ustvari nije neobično, samo malo pooštreno. Magijsko mišljenje je najstarije mišljenje na svetu. Ljudi su od pamtiveka crtali životinje, urezivali u stene, često iz obrednih pobuda, da bi prizvali bogatu lovinu ili nisu spominjali ono čega su se plašili i što ne bi voleli da se pojavi. Koliko su samo jaki tabui vezani za trudnoću u kolektivnoj svesti većinske zajednice, a kamoli romske. Anatomija, fiziologija, genetika, nutricionistika Kasandri ne znače mnogo. Kasandra će se poroditi u septembru, ali ona kaže „po zimi“ pa nisam ni shvatila koliko je već trudna dok mi nije dala da joj pogledam nalaz ginekologa.

(Kasandra se ne razume najbolje u godišnja doba. U martu je čula na radiju kako 22. počinje proleće pa je spremila majicu s kratkim rukavima, mini suknju i sandale da ih obuče i obuje čim kalendar otkuca taj datum, verujući kako će se vreme volšebno prolepšati. Svi su joj se stariji ukućani smejali kad je proleće zvanično stiglo, a od temperature za kratke rukave ni traga ni glasa. Zato joj septembar i zvuči zimski jer se rimuje sa novembar i decembar.)

Nisu joj radili ultra-zvuk i ne zna kojeg je pola beba, ali ona misli da će roditi dečaka. Takođe svima priča kako će ga doneti kod mene u Heroja Maričića, pa me prijatelji zavitlavaju kako ću morati da čuvam bebu, mimo svih mojih želja i navika.

– Ccc, dobacuje njena sestra, vidiš kako ona ništa ne zna, a sa’će da rodi bebu, koluta očima. Ti si malo… vrti šaku koju joj unosi u lice. E, dete da rodi dete! Kako može da liči na Bojanu tvoja beba kad je Bojana gadži, a ti si Ciganka? Je l’ vidiš šta lupa ona, okreće se ka meni.
– Pa dobro, možda će ličiti malo, branim je. Mada, najbolje da liči na tebe, Kasandra, kao što i hoće! Ja ću tome baš radovati. Ozbiljno mislim. Šta će ti da ima roza kožu kao prase, tvoja koža je lepša od moje sto puta. Ja bih volela da ličim na tebe!
– Haha Bojana, taman da ličiš na nju, pa da imaš ludu glavu, ubacuje se njena sestra.

Epilog. Kasandra je rodila dečaka i dala mu ime Antonio. Mališa zaista ne liči na mene. Kasandru poznajem godinama, od njenog nižeg školskog uzrasta. Prvi put kad smo se upoznale pratila me je svuda po naselju i radovala se druženju, ali onog trenutka kad nisam više htela da idem tamo gde ona hoće, naljutila se i prskala me vodom i gađala kamenjem i prašinom. Tako je naše prijateljestvo utvrđeno elementima: kamen, voda, zemlja.Kad je Kasandra napustila školu i udala se, ja sam negodovala i nervirala se. Kasandra se smejala. Danas kad sam došla kod nje i pokazla mi Antonija bila je naponosnija ikada. Odmah mi ga je dala da ga držim i ja sam samo sedela kao kip s bebom u naručju, pa mi ga je ona uzela iz ruku smejući se i komentarišući koliko sam smotana. Posle sam mu nešto pričala i on se smejao! Kad su me pitali na koga liči rekla sam na Meksikanca i malog čoveka što je izazvalo salve smeha. Zaista je najčovekolikija beba koju sam videla, na sekund su mi je pošla suzica od ponosa, jedna mala.

• 

Име(обавезно)

Е-пошта(обавезно)

Веб место

Порука

Предај

Δ

Dukal ani bul

Behara je ležala u bolnici. Sama u sobi. Kad sam došla da joj pomognem pri otpustu iz bolnice, bila je nerspoložena. I ja bih. Naročito da sam nepismena i da nemam nikakvo društvo, po ceo dan sama. Bilo mi je žao što nisam ranije išla da je obiđem, ali joj ništa nisam rekla.

– Vidiš kako su ovo sestre fine prema tebi, kaže mi ona nakon što izlazimo iz bolničkog kruga i pali cigaretu, a mene su stavile samu u sobu… – Možda nije to što misliš, možda stvarno nije bilo mesta, tešim i nju i sebe.
– Ma bilo je, nego je neka baba s belu kosu njoj nešto rekla i ona mi onda kaže: ajde ti ovde, ovde ti je lepo. A doktor mi kaže: devojko, zašto si sama u sobi? al si lepa, al si fina, zašto si sama, kaže mi još.
– Zašto dama leži sama, o bože. Hej, lako je doktoru, on samo prođe kao neki bog-otac, a sestre moraju da brinu o svemu, o željama i potrebama svakakvih pacijenta i da pumpaju ego doktorima pride. Nije sestrama lako, ne branim ih, ali da znaš…
– Šta mu pumpaju, hahaha, što si luda Bojana.
– Hej, uozbilji se, znam da si srećna što si na slobodi, ali uozbilji se. Ego je ono u svakom čoveku što ga tera da misli za sebe da je lep, dobar i pametan. I mnogo važan.
– A gde mu je taj ego, afektirano podiže obrve, sve joj na licu titra i pretvara se u smeh.
– Šta misliš, gde je, hoho, prihvatam dvosmislene lascivne fore.
– Ne znam, ti reci Bojana, ti sve znaš, haha.
– Hajde da kuvaš kafu da častiš što si izašla iz bolnice.
– Hoću sestro moja. I sladoled da kupimo.

Ubrzavamo ka Heroja Maričića. Kad smo bili na kapiji okrene se ka meni iznenada sasvim ozbiljna.
– Znaš što sam bila sama u sobu!? Što sam Ciganka, eto!
– Pusti to, može da ti pljune pod prozor, sneveseilim se. Ej, pazi ovo: dukal ani bul, kažem joj.
– Šta si to rekla, upilji se u mene i prasne u smeh ponovo.
– Zabole te dupe!
– Pa je l’ se tako kaže, joj što si smešna, Bojana.
– Tako se isto gadžo (neromi) smeju Romima koji nepravilno govore srpski kao što ja govorim romski, tj natucam, sad vidim kako to izgleda.
– Jao Bojana, što si blesava, ne smem toliko da se smejam, opet ću da prokrvavim.

Daleko je Amerika

– Ti si sad nešto između Pokahontas i Demi Mur.
– Ko su ti te? Što je smešno to prvo ime.
– Prva je Indijanka, a druga glumica koja se slikala trudna za naslovnicu jednog poznatog časopisa. Ali nisu iz istog vremena. Zajedničko im je što su obe iz Amerike.
– Koliko ima da se ide do Amerike, je l to mnogo daleko?
– Prilično. Mora de se leti avionom nekoliko sati ili plovi okeanom još mnogo duže do tamo. Zašto pitaš, je l’ bi volela?
– Ne znam, nisam nikad bila.
– Haha, znam. Tojest, znala bih da jesi.
– A ti?
– Nisam ni ja. I ne mogu da verujem da nisam! To nam je svima kao neka, ne znam kako da kažem, rezervna zemlja. Mislim na svoju generaciju.
– Kako to?
– Pa lepo, svi smo prvo gledali crtane filmove odatle, slušali muziku i gledali filmove i serije. Odrasli smo uz taj jezik i tu kulturu. Mi znamo kako izgledaju njeni veliki gradovi, njena mala mesta, prerije, to su velike livade, reke, močvare, planine… I kako žive ljudi tamo. Bolje nego što znamo za bilo koju drugu zemlju. Odmah posle naše. Zbog svega toga što smo svakog dana gledali na televiziji i u biskopu ponekad. Ipak, sad je skoro svi mrze. I dalje slušaju muziku i gledaju filmove odatle, ali je mrze.
– Što je mrze?
– Duga priča. Ne mogu sad da pričam o politici i istoriji. Trebalo je samo da ti slikam stomak za uspomenu na trudnoću. Pusti Ameriku. Ko zna kad ćemo i da li ćemo uošte ići tamo.
– Pa dobro Bojana, nije ti ni ovde loše. Ti stalno ideš za Beograd i svuda ‘de voliš.
– Ćuti, rasplakaću se.
– Nemoj, ‘oćeš jednu kafu da ti stavim? Sedi malo, zapali cigaru.

o seksipilu

– što imaš neku narukvicu!
– to mi dao besim, našo u kante (kontejneri).
– znaš li šta piše na njoj?
– ne, šta?
– seksi.
– au. al’ ako nek piše. oćeš da ti dam?
– ma kakvi, ne bi mi pristajala! dok ne povratim sekspil.
– pa kad ćeš?
– u oktobru, negde sredinom otrprilike, nadam se.
– tek tad da imaš seks?
– hahaha, ne, ne. nije isto seks i sekspil.
– pa šta je?
– uh, vidi… kako da ti objasnim…
– pa na srpski, slobodno reci, znam ja srpski, namiguje mi.

o muša sa mule

– kako si rek’o da se zove tvoj brat u fejzbuk? elvis legija? s belu majcu. bojaaaana, dođi ‘vamo da mi daš jedan blok! kucaj elvis legija!
– legia je napisao, bez j…
– ma šta me briga za njegovo ime. to on sve izmišlja da se pravi važan. i kakvo mu je to ime. ludak, ljuti se. vidiš, ovaj je, ovaj s naočare, upire prstom u ekran laptopa, daj mu blok.
zagledam prvo elvisovu sliku. neko mu je komentarisao ispod da je kao „muva zumzara“. a on bi da je opasan. kliberim se.
– što se smeješ, bojana?
– smešno mi šta mu pišu, šteta što ne znaš da čitaš i ti bi se zabavljala, ali ti nemaš vremena od silnih razgovora… a zašto hoćeš ga blokiraš?
– što me nervira! rek’o bratu da ga ja zovem u mesinđer na fejzbuk!
– a jesi li ga zvala?
– on je mene prvi zvao!
– ma što je ovaj ljubomoran, šta njega briga koga ti zoveš ili ko tebe zove?
– paaa…
– šta pa?
– saće da vidi tvoj brat kako leti u kantu! nastavlja brzo razgovor preko mobilnog, ne obazirući se na moje pitanje. a i ti, ‘oćeš i ti da me nerviraš!? što te više pustim, više mi skačeš u glavu! oćeš i ti da piješ blok? bojana, piši mi ovde… okreće se ka meni.
– aj oladi sad malo, molim te. pokušavam da radim nešto.. posle ću.
odmahuje rukom i u mom pravcu. ljuta je na ceo svet.
– e bojana, jel vidiš šta su ti muškarci, samo pet minuta te voli. znaš i što te voli!
– što!? začikavam je iako znam na šta misli.
-evo sad mi je ovaj jeo sve živce, nastavlja razgovor sa mnom nakon što prekida vezu, zanemarujući moja potpitanja.
– o muša sa mule (da nestanu muškarci), uzvraćam i nemigujem, šta bi onda, a!?
– jao bojana, da ne da bog, pomeri se s mesta, da crknemo od dosadu, smeje se.

Moj mali Tomos

Imam mali motorčić Tomos. Vozim ga tek treći put, ali ga već obožavam. Jutros sam podesila budilnik da bih se vozila pre vrućine. Pošto nemam položen PP, ne vozim ga u gradu.

Uostalom, u selu ima sasvim dovoljno puteva. Neki vode do Morave i do okolnih zaselaka. Ponela sam i fotoaparat, ali mi je bilo žao da svaki čas zastajem, vozilo mi se, tačnije, jurilo mi se s povetarcem u kosi (ah). Nije samo u kosi, već i po golim nogama dok mi suknja leprša i nadima se kao padobran. Sutra ću da obučem belu haljinu, možda poletim ili se makar budem osećala moćno kao Lepa Brena u spotu ‘Sve do kraja sveta, dalekih planeta sa tobom bih išla ja, prejahala polja, preplivala mora, pobegla od vremena…’ i ostale hiperbole.
Ispod sedišta motora ima mala pregrada u koju sam stavila kesicu s duvanom i rizle, mobilni ako mi nestane benzina da imam koga da pozovem i žalim se, a ne da samo pomirljivo guram, kao što sam juče radila, srećom ne duže od kilometra. Imam i 100 dinara da popijem kafu i kiselu vodu u seoskoj kafani.
Išla sam prvo preko pruge kroz Adrane, pa sve do Musine Reke. Tamo nema kafane više. Zatvorili su i seosku prodavnicu ispred koje se sedelo popodne na pivu ili sladoledu. Da makar ima trafika, pa da kupim kesicu nes-kafe i smućkam je u pola litra Pepsija, za prvu pomoć. Nije da mi se toliko pila kafa, ali predah ‘na putu’ je moj omiljeni deo. Taman da podesim mod na aparatu i malo se zagrejem za fotografisanje, da imam gde da parkiram i prošvrljam okolo. Ništa od toga, sela su mala i napuštena, Srbija je usamljena i prepuštena samoj sebi…
Uhvatiće me melanholojia ako nastavim da razmišljam o tome. Zato – kurbla i gas! Otkucala sam sve onomatopeje koje proizvodi zvuk motora dok ga palim i dok brunda na uskim džombastim putevim, zuji kad na lepo okrpljenim ili novoasfaltiranim delovima puta ‘jurim’ 40/h, ali je zvučalo klinački, pa sam izbrisala. Ono što mi još nedostaje je prava pesma koju bih pevala dok vozim. Pevušilla sam ‘Tindersticks’, što se ispostavilo kao sasvim neadekvatno za nedeljno seosko jutro off road.

Odzujala sam iz Musine Reke, pa opet kroz Adrane istim putem, sve do Mrsaća. U Mrsaću postoji kafana u centru sela pod nazivom ‘Amsterdam’. Jao divno, mali trag dalekog velikog sveta tu ću da pijem kafu! Možda imaju i neki slabašni espreso, svejedno bolje od turske kafe. Osećam se kao svetska putnica sa ogromnim iskustvom. Ali ne lezi vraže, danas je nedelja i mnoštvo ljudi je sa svih strana došlo kod jednog lekara i ‘čudotvorca’ koji u blizini ‘Amesterdama’ ima privatnu praksu. Za njega nema odmora i nedelje. Gomila automobila parkirana svuda okolo. Vozim slalom da bih se okrenula. Sad svi ti kljakavi ljudi i njihova zabrinuta pratnja sede ispred ‘Amsterdama’, razgovaraju mobilnim telefonima i piju sokove. Ne želim da slušam dijagnoze dok pijem kafu. Zato se raspitujem kod meštanke koja se zatekla kod Doma kulture ima li još neke kafane u blizini. Vidi, je li Ljilja otvorila, malo niže niz put, kaže mi. Kafana se zove ‘Lola’, ali ne radi. Stolice u debelom hladu vinove loze obećavaju najprijatniji mogući ambijent za kafu, ali džaba, Ljilja je radila subotu veče i nedelja jutro se odlaže. Ne može i jedno i drugo. Ko je kriv nama koji smo sinoć apstinirali, pa bismo da se provodimo nedeljom ujutro.

Ipak, tu je vožnja, aaannnnn, zuuuu, ne mogu više da stajem, briga me za kafu, briga me za fotografisanje seoskih dvorišta, sada ću opet da jurim nazad, s povetarcem na licu, na suncu, preko senki u senovitim delovima puta, pored visokih kukuruza koji šušte (možda bih, kad bih znala kako šušti bambus, pomislila da je sličan zvuk), pored povrtnjaka iz čijeg bujnog zelenila vire crveni dozreli paradajzi, kroz prašinu makadama, eat my dust, pored ovaca koje se komešaju, ponekad i razbeže, kokošaka koje se sklanjaju s puta blesavo jureći okolo pognutih vratova uz besomučno kokodakanje, kao da prolazi ljuti zmaj, a ne moj mali ‘Tomos’ koji juri 40/h.

Epifanija u kafani „Pariz“

– Dobar dan!
– Ne kaže se danas dobar dan, nego Hristos se javi, još bolje – Bog se javi.
– Ma šta mi napriča! Ti ako to sve znaš zašto nisi iš’o jutros da plivaš za krst časni i k krasni, stišava glas, ali ga mi za susednim stolom čujemo.
– Sram te bilo, kako te nije sramota od te sede kose? Vidiš da nisi sam ovde! Nije ni čudo, kad si komunjara, ti ni ne znaš koliko je veliki praznik danas!

Obojica su gotovo prešli sedamdesetu. Uprkos psovkama i prozivkama, oseća se naklonost i poverenje među njima.

– Znam koji je praznik, nisam pao s Marsa.
– Ali ne znaš zašto se kaže – Bog se javi!
– Znam! Hristos je na današnji dan prvi put zaplakao, nije smeo pre jer su bili u štali, da ih ne oda.
– Ne lupaj molim te! Pa ti ništa ne znaš o veri! Ko ti je to rek’o?! To nema veze sa životom! Kad je sveti Jovan Krstitelj krstio Hrista, Bog se javio glasom, jer njega ne može i ne sme niko da vidi, samo sme da ga čuje i rekao: ovo je moj sin! Tu se pojavila i jedna golubica, bela, ona je sveti duh. Znaš li kome je još dolazila bela golubica?
– Ne znam, meškolji se ovaj, malo mu je dosadno.
– Nikoli Tesli. Nikola Tesla je hranio golubove, ali je naročito voleo jednu belu golubicu, a to je bio sveti duh. On ga je nadahnuo za sva ta otkrića. Ne može bez toga ništa. O tome je Meštrović pisao, baš o tome. Ja verujem u Boga, ali verujem i u nauku. Sve je to povezano…
– Jel’ znaš koji je najveći vrh Stolova, prekida ga ovaj, prateći sopstveni tok misli.
– Ma kakvi tvoji Stolovi, šta će to tebi, ti si završio Brozovu školu, tebi je najviši vrh Triglav, to je za tebe…
– Što, šta nam je falilo onda?
– Znaš li ti da je Broz bio Hazar, majka mu je ustvari bila poljska grofica, a otac mu je bi nastojnik njenog imanja, vanbračna veza, ali je bio obrazovan, u Beču se školovao, svirao je klavir, kao da bi to ume neki bravar iz Kumrovca, eee, taj pravi Broz je bio odavno mrtav, a ovaj mu je uzeo identitet… Sve su to Britanci znali odlično, oni su ga i podržali, Čerčilova čovek je bio. Eto, takvom ste čoveku vi komunjare verovali i voleli ga ko Boga…
– Dobro bre, pusti me s tim! Reci mi koji je tačno najviši vrh Stolova? Jel Čiker?
– Jeste valjda. A jel znaš koliko su visoki Himalaji?
– 8882 metaraaa, govore uglas, pretičući se i smejući se.
– Ko ne veruje, neka meri slobodno! Ali da znaš, nemoj nikad da kažeš za najviši vrh Mont Everest, to su Britanci izmislili, on se zove Čomolunga! Tako treba da ga zovemo!

Govori ovo kao da svaki dan pominju Himalaje i kao da će sutra ići tamo.

– Himalaji su nastali toliko snažnim tektonskim pomeranjem, boktemazo, da su našli ostatke morskih fosila tamo.
– Pa šta ti je, i kod nas su bila pomeranja! I kod nas su nalazili morske plodove u fosilima, Panonsko more se izlilo u Dunav, toliko je široko bilo da su našli u Sirči alke za vezivanje čamaca. Dotle je dolazilo.
– Ma nije u Sirči, nego u Lađevcima, zato se Lađevci, tako i zovu, po lađama!

Pogibija odmetnutog poslužitelja Blagoja

Otprilike ovde, gledano na Guglovoj satelitskoj mapi, na ovom šumovitom mestu, idući ka Željinu, nalaze se Luke. Tu su pre nešto više od sto godina, u decembru 1917, poginula trojica komita. Ono što hoću da izdvojim, na osnovu teksta iz monografije „Gokčanica“, biće obrt iz gotovo filmske priče o jednom mom naivnom i lakomislenom pretku koji se zvao Blagoje Minović.

Taj Blagoje je bio poslužitelj u žandarmerijskoj stanici koju su za vreme Prvog svetskog rata Švabe (austrougarski žandarmi) oformile u Međurečju u Gokčanici. Cepao je drva, donosio vodu, a bio je i omiljen među žandrarmima.
Jednog dana je nestao bez traga i niko nije znao gde, čak ni njegova majka. A on se, zapravo, sreo s komitama (pobunjenici, gerilici i paravojni pojedinci i grupice iz I svetskog rata), koji su se za vreme Topličkog ustanka 1917. spustili na obronke Željina i napravili zemunicu u šumi.
Ne zna se ni šta je Blagoje radio s njima, oružje nije imao, borbi nije bio vičan. Jedan mali čobanin je odao žandamima mesto gde su se komite, i Blagoje s njima, krili. Žandarmi su otišli tamo i posle kraće borbe ih ubili. Taj događaj je, s detaljima, opisan u neveštoj pesmi, koju je jedan savremenik ispevao odmah nakon pogibije. Pesma je zapisana, sačuvana i od reči do reči prenesena u monografiju (130. strana). Kada su žandarmi Švabe shvatili da su među pobunjenicima ubili i „svog“ Blagoja, gorko su plakali i žalili zbog toga.
Još uvek na ovom mestu postoji trag – kamenovi koje ponekad drvoseče pomere pa vrate kad im se nađu na putu, a lovci zastanu da predahnu.
A u matičnoj knjizi crkve u Dubovu stoji sledeći zapis: „Blagoje Minović star 27 godina poginuo u Željinu od neprijatelja kao komita u 7 sati izjutra. 28. decembra 1917. godine i da je sahranjen na mestu pogibije“.
A Blagoje nije ni bio komita, nije imao ni pušku niti kakvo drugo oružje, on je bio samo običan poslužitelj, osim što se zbog, kako nagađam, avanture koja ga je stajala života zatekao s njima. Ipak, možda je Blagoja potajno mučilo što radi za neprijatelja, pa makar i tako beznačajan posao kao što su čiščenje i loženje vatre, pa je sam pred sobom ili pred meštanima hteo da se iskupi. Možda je planirao da zajedno s komitama sprovede diverziju na žandarmerijsku stanicu (koju je poznavao kao svoj džep) i Švabe u njoj. A možda je samo bio radoznao i lakomislen. I uzbuđen što ima prilike da boravi kod onih za koje je dotle samo slušao, i čiji je stil života, uvek na ivici opasnosti, budio maštu jednog skromnog dubovskog mladića, što je možda potajno priželjkivao avanturu i nije je propustio kad se ukazala. A možda nešto sasvim treće što mi ni ne pada na pamet da može biti razlog.
Na žalost, mogu samo da pretpostavljam, nikada sa sigurnošću neću znati. Osim da je Blagoje u životu bio običan poslužitelj, ali da je u smrt otišao kao komita, što je ostalo zabeleženo u matičnim knjigama, za istoriju.

Sve će biti u redu

Kad god mi neko u šali kaže da se ne uzrujavam previše i da će mi doneti sećer i vodu, to me flešira jednu od brojnih anegdota iz moje kratke, ali sadržajne i nezaboravne nastavničke karijere, kada sam sedmacima u jednoj (pri)gradskoj osnovnoj školi, gde sam radila na zameni, predavala akuzativ.

Gramatika me nije naročito inspirisala, neuporedivo više bih uživala dok smo se bavili književnošću, ali sam znala da moram lepo i detaljno da im objasnim i gradivo iz gramatike, pa sam se trudila koliko sam mogla i umela, početnički pripremajući svaki čas. Kao primer u kome akuzativ ima istu „vrednost“ kao i partitivni (deoni) genitiv,  navela sam sintagmu šećer i voda.
„Možete reći – dajte mi šećer i vodu i to je akuzativ, ali isto tako možete reći – dajte mi šećera i vode, što je genitiv, sa istim značenjem“, verglala sam primer, ispisujući ga na tabli, kada me je jedan od mojih najdražih učenika, Jovica, koga sam iz milošte zvala Jovica Čovica, prekinuo. Poskočio je sa stolice zajapuren i povikao: „Nastavnice, nemojte to da govorite!“ Zbunila sam se i zastala s kredom u ruci. Ostala deca su počela da se osvrću u njegovom pravcu i sama zbunjena takvom reakcijom. „Nemojte, nemojte, molim vas, to je opasno, ne mogu to da slušam!“, insistirao je. „Dobro Jovice, neću, evo ne pominjem, ali mogu li da znam zbog čega te je jedan partitivni genitiv tako uzrujao?“, probala sam da odagnam zbunjenost štreberskom nastavničkom pošalicom. „Nastavnice, to su mojoj babi bile poslednje reči pred smrt, rekla je – dajte mi šećera i vode i umrla!“. Izgovorio je u dahu i seo nazad u klupu. Njegove plave vesele oči su kružile po ostatku razreda koji je počeo da se smeje, pa se i sam nasmejao i dalje crveneći. „Jovice, naći ćemo neki drugi primer, sve je u redu.“

To dete je bilo anđeo. Imao je tanak glasić koji još nije bio mutirao, belo vedro lice što ga je lako prelivalo rumenilo i radoznale plave oči. Kada sam prvi put došla na čas, predstavio mi se iskreno i neposredno kao neko ko ne voli časove srpskog jer je polagao kod prethodne nastavnice. Zbog njegove starmale poverljivosti i iskrenosti seokog dečaka, ubrzo sam ga prozvala Čovica – mali čovek. Ne mogu da se setim kako je došlo do toga da saznam da bi Jovica voleo da čita knjige o avanturama na dalekom severu, Indijancima i kopačima zlata. Pretpostavljam da smo čitali Beli očnjak koji je u i da je Jovica dobro reagovao. Donela sam mu jednog Džek Londona, pa uskoro i drugog, pošto je prvog pročitao u dahu. Dok sam jednom na velikom odmoru doručkovala u zbornici, došla je dežurna učenica i rekla mi da me traži učenik iz sedmog razreda i da je hitno. Izašla sam brzo, malo uplašena. „Jovice, šta se dogodilo?“ Prišao mi je i poverljivo i rekao: „Nastavnice, Šorti je teško ranjen.“ O šta ću sad!? Znala sam da je u pitanju lik iz zbirke Smouk Belju, ali šta je tačno biilo sa Šortijem nisam mogla da se setim: „Ništa ne brini Jovice, sve će biti u redu“, opet sam od svega jedino umela da mu kažem istu rečenicu kao onomad u vezi s genitivom. Brižno se nasmešio i otišao nazad da čita. Kad sam se vratila u zbornicu, jedan nastavnik koji je kroz otvorena vratao video da se nešto dešava je iskoristio trenutak da se požali na Jovicu: „Morao sam da mu zaplenim knjigu, čita na času ispod klupe, dok ostala deca slušaju. A i druge kolege su mi se žalile na njega.“ Rekla sam mu da ne vidim ništa loše u tome što čita, nikog ne uznemirava. To nije bilo fer s moje strane, kolega je shvatio kako „ne cenim njegov predmet i njegov autoritet“. Ali bila sam mlada nastavnica, imala sam sve vreme ovoga sveta i priliku da ne mislim ni na šta drugo osim na mogućnost da neko dete zavoli čitanje, a i zaista mi se fućkalo za negov autoritet i to sam emitovala. Ipak, mogla sam da razmotrim i njegove razloge, baš zbog svog privilegovanog položaja nastavnice na zameni. Volela sam svoje đake i povlađivala im kad god je moglo. Naročito onima koji su imalo mašte. A njih je bilo više nego nas odraslih, u svakom slučaju. Osećala sam kao da nas oni iskupljuju od nečega, od naših uskogrudosti, sitničarenja i beskrajno dosadnih konvencija. I bila sam im zahvalna.

Došlo je vreme da se vrati „stara“ nastavnica s porodiljskog. Jovica se nije radovao njenom povratku, brinuo se za svoju dobru ocenu koju je stekao u međuvremenu. Plašio se da će opet polagati i nije se ustručavao da otvoreno kukumače zbog svoje bojazni. „Nećeš Jovice, sigruno, sve će biti u redu, videćeš“, hrabila sam ga. Opraštala sam se od mojih dragih dobrih sedmaka, a Jovici sam ostavila na poklon Kći snega i napisala mu posvetu: „Jovici Čovici, hrabrom sibirskom lovcu.“