Biti veseo

– Moramo da selimo baraku.
– Gde?
– Kod stanovi.
– Pa to je dobra vest.
– Moramo, trava porasla, zmije, gušteri, pacovi. Ajjj, što ćemo da imamo veliki pos’o. I skupo. Pedeset evri da damo za bužuder da ravni mesto. A poslen pedeset za drugi, za viljuškar. Onda vadimo grede, podovi, s’vari. Poslen tamo pravimo novo da bude. Da stavimo zavese. Čiste s’vari, vitrine pakovane, da kad dolazi narod bude lepo.
– Čekaj malo, kako kažeš, s čim će da poravnja?, smeškam se.
– Prvo sa bužuder. A kod nas se kaže na romski bageri.
– Pa i kod nas se kaže bager.
– Eto vidiš.
– Haha, šta vidim?
– Sad sam rek’o za Marijanu da dođe. Ja je zovem, kad sam je vid’o na ulicu, a njen brat joj kaže: ajde mori kući da ne dobiješ batine!
– Od koga da dobije batine, od njega?!, pridižem se instiktivno sa stolice i počinjem da koračam besciljno na uskom potezu između stola i šporeta.
– Od majku i oca. Da vidiš samo što su je zarobili u kuću. Preterano, ne sme da mrdne.
– A što su je zarobili? Hoće da je udaju možda uskoro?, nervozna sam još više.
– Ona mnogo se šara, da ti kažem. Bila je s jednog dečka pa je dobila batine.
– Od koga je dobila batine bre više?! Poludeću!
– Od njene majke. Ali ne sada. To je bilo davno.
– Jao. I šta ja sad da radim kad mi sve to pričaš?
– E, tako je kod nas.
– Kod kojih vas, dođavola, ko ste to vi, a ko smo mi?
– Al’ smo crkli bez soka danas. Iš’o sam u semafor da prosim da kupimo jedan ladni sok. Imam još sto dinara, ‘oćeš da kupim za tebe i mene sad u prodavnicu?
– Nemoj, hvala ti. Baš si zlatan. Nemam s čim da te poslužim danas, ali nema veze. Kupi sebi sladoled kad već imaš pare.
– ‘Oćeš tebi da kupim?
– Neću! Ne mogu. Nije mi do sladoleda. Vidiš da pijem kafu i pušim cigare.
– Blago tebi što znaš brzo da kucaš u laptop.
– Hočeš da ti pustim neku pesmu?
– Pusti Jelenu Karleušu.
– Joj, ne mogu. Može nešto drugo?
– Može Lepa Brena.
– Može, odlično. Ali stara, ustvari mlada.
– Pusti onu „robinja sam tvoja, ubi’ me…“
– Ne mogu tu.
– Pa to je stara Brena.
– Da, ali je loša poruka pesme, kako kaže tek tako „ubij me“? Nema ubijanja!
– Al’ ti zezaš Bojana, pa to je samo u pesmu, tako kaže onako.
– Dobro. Pustiću.
– Možeš i onu „Ja pripadam uvek tebi“.
– Mogu, smejem se i malo zaplačucnem, ali samo na tren, na milisekund.
On ne primeti. Čim se zvuk harmonike i klavijature s početka Brenine pesme protegnuo između nas dvoje sve do kuhinjskih vrata, on počinje da igra i uvija svojim gipkim kukovima. Š
to je dobro biti gay, pomislim. Nije slučajno gay stara engleska reč za veseo. Ja nisam vesela.

Moj pradeda i sv. Sava

Jedan od mojih četvorice pradeda je bio promućurni druželjubivi seljak Jevdoksije Simović iz Ratine kod Kraljeva. Umro je pre nego što sam se rodila i o njemu znam tek nekoliko anegdota koje su mi ispričale tetke, njegove unuke jedine sklone pričanju zanimljivosti iz porodične istorije i ono što sam mogla da zaključim na osnovu dve fotografije na kojima je već u ozbiljnim godinama s gustim dugačkim brkovima i šubarom.
Pradeda je pre rata  vozio komendiju što znači da je na kolima koja se verovatno vukli volovi, možda i neki konjić, prevozio rekvizite i članove amaterske i sasvim sigurno diletantske trupe koja je svoje komade izvodila u kafanama po selima od Kraljeva do Kruševca…

Kada je narodna vlast narodne republike Srbije već 1945. ukinula sv. Savu kao školski praznik, meštani sela Ratina se nisu naročito uzbudili. Svetog Savu niko nije slavio kao kućnu slavu, što je bila olakšavajuća okolnost da ne osete zabranu kao ličnu i porodičnu sankciju. Za školu manje više. Novo vreme je donelo novu ikonografiju i simbole. Sveti Sava je i onako bio živi deo folklora u legendama i brojnim toponimima oko Kraljeva, u selima u dolini Ibra.

Jevdoksije je sačuvao sklonost ka kostimiranju još od onih dana kad je vozio komendiju i video kako se to radi. Na sv. zabranjenog Savu 1946. napravio je bradu od kučine, ogrnuo neku kostret, prikrao se i pokucao na prozor kuće u kojoj su se njegove komšije okupili na prelu, gde u se socijalizovali u dugim ledenim noćima, žene dok zajedno pletu i predu, a muškarci dok igraju karte i piju (a na taj način su štedeli i ogrev i gorivo za svetiljke – šaljiva pesmica koja poziva na prelo i ujedno opominje na štednju glasi: „gori lampa, gori gas, i kod nas i kod vas“ svedoči o tome) povirio i zagrmeo svečano-ljutitim glasom: „Sram vas bilo, predete i pletete na moj praznik, niko ga ne slavi!“ Svi su poskakali, a žene bacile preslice od čuda.

Nisam sigurna da li mi je tetka i pomenula kako je sutradan bio na saslušanju kod nekog komesara i šta je posle bilo. Prepliće mi se sa pričama o nekim drugim seoskom dedicama koji su „prenoćili u apsu“ zbog pevanja monarihističkih pesmica. Ovo je ipak bio manji prestup. Možda je baš bilo poželjno da se neko našali i makar iz sasvim drugačijih pobuda desakralizuje autoritete prethodne epohe.

U Japanu

… A onda se spusti niže i smjesti među njene butine i razgrnu lavlju grivu i stane ljubiti lava u purpurna usta…
Ovako su pisali Arapi još u XV veku, a naše zakorelo patrijarhalno društvo ovu vrstu seksualne slobode i dostignuća u praksi počinje da upražnjava, po mojoj slobodnoj proceni, tek 80-ih godina XX veka. I to u gradovima. U selima dve decenije kasnije.

A kako znam?
Često sam razgovarala sa svojom starom kumom, učiteljicom u penziji, koja je rođena pre osamdesetak godina u selu, ali najveći deo svog života provela u gradu. Istina, nikada eksplicitno o seksu, naročito ne o detaljima, iako sam antropološki i ljudski zaintersovana za razinu sloboda generacije koja je učestovala u obnovi i izgradnji zemlje nakon II svetskog rata i velikom socijalnom i ekonomskom napretku čije su blagodeti uživali. Pa i za privatnu, i veoma privatnu istoriju pojedinaca iz tog vremena.
Ali jednom se ta tema nenadano i sasvim slučajno nametnula. Naime, moja kuma, kao pasionirana čitateljka, iako budući u poznim godinama, nije propuštala aktuelne naslove i nova izdanja. Tako je tih dana pročitala i Murakamijev Istočno od granice, zapadno od sunca. Samo što je završila knjigu, pod snažnim utiskom, kad sam joj došla u tradicionalnu nedeljno-popodnevnu posetu, nakon posluženja i konvencionalnog ćaskanja, pohvalila mi se i ujedno požalila kako je čitala strašnu (odličnu, i stari ljudi koriste sleng, sleng svog vremena i razočaravajuću) knjigu.
– Pa šta je po sredi, iskreno sam se zainsterovala.
– Znaš, Murakami je odličan pisac… Ali ne znam kako da ti kažem, ne mogu da ti kažem…
Nisam mogla ni da pretpostavim šta je to toliki tabu da ne može da mi kaže, naročito jer sam knjigu već čitala.
– Tebi nije ništa bilo čudno?, gledala me je upitno.
– Ne. Ne sećam se…
– Onda ne mogu da ti kažem.
Recite, slobodno, nismo deca, zvučala sam ubedljivo, iako me je često nazivala detetom, uprkos mojih , tadašnjih recimo 33 godine.
– Znaš, ja nisam znala… nisam znala… da u Japanu… da u Japanu sisaju polni organ, spustila je pogled.
Tras! Osmeh mi je titrao na licu. Šta da kažem na ovo? Umesto da sam se pretvarala da sam iznenađena i umirila je, samo sam je gledala sa osmehom koji je tiltivao, a onda ubrzo eksplodirao, njoj u lice.
– Hahahaha, nemoguće! Nemoguće da nikad niste čuli… hm… kako da kažem… za to?!

Netremice me je gledala. Jao, šta sada da radim?
– Pa znate, ne znam da li ste nekada videli freske iz Pompeje, to je uobičajen prizor, vadila sam se. i… i…. i, kod recimo… Kiš! Vi volite Kiša. Ima jedna zbirka pesama koju je on preveo. Bordel muza. To je zbirka erotskih pesama, francuskih, neke od njih su veoma stare, znatno pre XX veka napisane. I ne samo tu. Koliko je erotike u raznim knjigama. Filmovi? Dobro, niste možda obraćali pažnju. Sigurno ste videli… Nemoguće da niste, ne baš očigledno, ali ukazuje. Znate već… zapetljavala sam se sve više.

Tišina. Namrštila se. Gledala me je netremice, kao pomalo zabrinuto, s nekim upitnim prezirom. Nije valjda, mislila sam, nije vajda njena sumnja sad upućena meni… Suzila je pogled, škilji na jedno oko. Jao, ona sada misli kako ja previše apologetišem i obrazlažem i kako tu sigurno ima nešto. Ona misli da ja sve znam o tome. Ne samo iz literature i filmova. Šta to njoj treba da misli. Ona ne treba o tome da misli! Tko sablazni jedno od ovih malenih, bilo bi mu bolje da objesi mlinski kamen. Isto važi i za najstarije, moj je dodatak. Uvek sam bila tako obazriva prema njima, šta mi sad naspelo da budem iskrena i zrela, pitam se. Ona ćuti i dalje. Kao da nešto čeka, neko krucijalno objašnjenje. Preznojavam se. Možda misli… A sad sam tu došla da pijem sok iz njene čaše… Ona je poznata po higijeni, ona dezinfikuje kvake asepsolom i ponosna je zbog toga. Ne krije, već zagovara takvu praksu. Uh. Ako je sad pitam da li je mislila, pa da nastavim, kad je pričala o tome šta rade Japanci, na felacio ili kunilingus? Naravno da bih morala da je pitam na narodnom jeziku, prevedeno, jer očigleno nije u toku. Izbaciće me iz kuće.

– Ma bezveze… kuma M…. stvarno, nije ni važno…
– Hoćeš još vanilica? Jesi li pila kafu posle ručka? Hajde da popijemo po kafu, baš mi treba, sva sam se nešto uspavala. Hoćeš i ti? Odoh da skuvam, sedi tu, zlato, sačekaj me, sad ću ja, doneću i još vanilica. Hoćeš još malo soka? Lep je, domaći, od ove naše višnjiice iz dvorišta.
– Hoću, hvala, baš sam žedna… Hvala.

Ništaci

Priča mi Ackova baba o raznim nepočinstvima, grubostima i osionostima koja su muževi njenih komšinica i rođaka činili svojim ženama u mladosti.
– Ništaci su to bili, dete, veliki…
– Ajoj, a je l’ bilo nekih muževa koji su bili dobri prema svojim ženama?
– Jeste, imalo njih dosta… (stanka i zamišljen pogled) … al’ malo.

 

Milomir i Cana

– Al’ ne znam da l’ ima nešto gore od pijanice… to su najgori ljudi.
– Ja ne mislim tako, ne mora da znači, nekad su to baš dobri ljudi koji ne mogu da podnesu stvarnost drugačije…, mudrujem. Baba me gleda netremice.
– Jes’ ne mogu. A mi k’o možemo?
– Ne znam…
– Milomir nije bio Canu kol’ko ja znam. Al’ je ovako bio gadan. Napije se to, brljavi, zabeđuje, pijano vazda’. Legne na kauč u kujnu, neće da s’izuje, kaljave mu cipale. Pu, što je bio nevaljatan. Nikaki karakter.  Ona priđe da ga izuje, on se ritne namerno, stoka jedna, pa i nju iskalja. Ona ode pored furune, sedi tako dok on leži pa ga kune i nabraja. A on samo leži, stavio ruku preko glave i smeje se.

Kad ona prestane on je pita: „Jesi završila?“

„Jesam“, veli mu ona. „Dobro, e sad jedi govna”, taki je to čovek bio, pogan.

 

 

Vešanje

– Ee, kako je Radoš vešao Milanku…

– Vešao?!
– Jes’, veže je konopcem pod pazuv pa je zakači da visi za ora’, za najdeblju granu. Ona se jadna koprca. Svi gledamo.
– Jao, baba, pa što niste reagovali?
– Ko da reaguje? Ti ne znaš kaki je ludak bio. Đubre jedno, đubrište, mršti se.  Ona je jadna bila dobra, vredna, uredna. Mnogo je pogrešila što se udala za njega, m-da.
– A zašto se udala za njega?
– Što?! Što je bila sirotinja. On je bio stariji od nje, udovac. Al’ ‘tela drtina mladu ženu, moglo mu se. Doš’o on da prosi njezinu sestru. A ona, Zorka, bila pametna, pa rekla, haha, rekla da ga poljubi u ruku, da mu pokaže da je on za nju čiča. Al’ jadna Milanka rekla roditejima da ako neće sestra ona ‘oće. I tako… ne zna niko šta joj bi. Sirotinja to, pa mislilo da će bolje da živi. Ee, jadna li je.
– Vrati se na to vešanje. Zašto je naprimer veša, šta navodi kao razlog?
– Otkud znam, kakav razlog, dete! Što mu se ‘oće. Ludak pusti je to bio…
– Kako je moguće da je njeni roditelji nisu pozvali nakon toga da se vrati kući?
– Ko da se vrati?! To se smatralo za najveću sramotu. Čik se vrati! Neće niko ni da te primi. Ćutiš i trpiš što niko trpeo ne bi. Tako ti je tad bilo.

 

Vinojla i progonitelj

– A kako je Vinojla nastradala, eee… Pusta ona…
– Kako?
– Bacila se pod voz. U Titogradu.
– Sad je to Podgorica, brži mi je jezik od pameti. Mrzim inače kad neko tako razvodnjava kao ja sada. Kakve veze ima da li je Titograd ili Podgorica s tim šta se dogodilo Vinojli, prvi put pomenutoj u njenoj priči.
– Zašto je to uradila? Nisi je nikad pominjala, nastavljam brzo.
– Jes’, Podgorica. Tamo je otišla kad je begala od jednog momka iz Lađevaca. Zaposlila se lepo bila, u konfekciju tamo nji’ovu. Sredila se. E kako su je volele koleginice. Dolazile su na sa’ranu. Plaču. Naša Vinka jadna šta uradi, kažu. One su je tamo zvale Vinka, a mi Noki. Bila je dobra. Mlada. Ona je bila mom Mitru neka daljna sestra.
– Ali zašto se bacila pod voz?
– Imala jednog momka iz Lađevaca. Ne znam ni je l’ joj je bio momak. Nameračio se on na nju. ‘Oće nju i nijednu drugu. Al’ ona nije ‘tela da pođe za njega. I tako ti je on nju…, gleda u jednu tačku.
– Opsedao?
– Jeste. Svuda je jurio, nije mogla od njega da kroči nikud. Zato je i pobegla tamo, u Podgoricu, tad je Titograd bio.  Zaposlila se tamo odma’, bilo joj lepo, dobar pos’o, šila u konfekciju, volele je koleginice…
– I? Šta je bilo posle?
– Nije malo prošlo, on je nađe. I tako… Čekao je ispred fabrike, kad završi ona smenu, iš’o za njom. Ona kad je s’vatila da on neće da se mane, jedno jutro poranila, zapalila sveću na stolu i napisala pismo. Ostavila sveću da gori, to je njoj bila namenila, e jadna li je i prejadna… I otišla da se baci pod voz…

Ne pitam je zašto ga nije prijavila. Zašto se nije nekom obratila za pomoć. Zašto opet nije otišla negde, negde još dalje, najdalje. Ćutim jer znam šta je to i kako se odrazi na nemoć i fatalizam.
– Volela bih da je ona ubila njega umesto sebe, kažem jer sam besna, iako znam da ni ja ne bih ubiila nikog.
– Bolje da ga je ubila. Ubiješ govna i znaš šta si uradila, bogami, prihvata baka.
– To je proganjanje. To je krivično delo. Ne znam kako je tada bilo, ali Srbija se obavezala po jednoj konvenciji koju je ratifikovala da obezbedi sprečavanje i kažnjavanje progonitelja. Ne treba niko nikog da ubija ako se sprovodi zakon. Ali ja znam šta je to. Ja znam, skoro da znam, kako se ona osećala i o čemu je razmišljala, uzrujavam se.
– Kako znaš?
– Duga priča. Pričale su mi neke žene, ali nijedna nije ovoliko tužna i tragična kao tvoja, kažem pomirljivo. Mada… može da bude. Hvata me zebnja. Pomišljam na jednu ženu kojoj upravo bivši muž svakodnevno šalje poruke i saznaje sve njene telefone i lokacije…
Ali baka ne insistira dalje na priči. Zamišljena je.
– Jes’ bogami, tako ti je bilo. Tako ti je ona glavom platila. I nikom ništa, prekida tišinu na kratko.
Onda ćutimo obe. Duže od minute ćutanja.

Dan kad je umro Tito

4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.

Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…  Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.

Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Napomena: Naslovna fotografija je bez pitanja pozajmljena sa sajta fotografa Dragana Petrovića. http://draganpetrovic.rs/

Usedelice  i usedelci

 

-Baba, da li je bilo u tvoje vreme nekih devojaka u selu koje nisu htele da se udaju, možda i neka tvoja drugarica, rođaka?, pitam Ackovu babu, staru ženu od 89 godina koja žmirka na hoklici u dvorištu dok joj se pas  provlači između čvornovatih nožica u frotirskim čarapama i zepama.
-Jeste, bilo je. Bila jedna, zvala se Bojana, moja drugarica.
-Kako Bojana, to si nešto pomešala, to je moderno ime, jesi li sigurna da se tako zvala?, glupiram se.
-Jes’ moderno, kako da nije. Zvala se Bojana. Završila ona kurs za šnajderku i otišla u Beograd. Tamo je i umrla.
-Jao, baba, kako to pričaš, valjda je živela pre nego što je umrla. Ti joj preskoči ceo život.
-Ne znam kako je živela, znam da se nije udavala ni tamo. Umrla je posle…
-Dobro, a da li su je roditelji pritiskali, terali?
-Oni su joj govorili, nije da nisu, ali kad su videli da neće živa, digli ruke.
-Šta misliš zašto nije, da li se si je pitala možda zašto nije htela?
-Ne znam, nisam je pitala.
-Kako su zvali žene koje se ne udaju?
-Usedelice.
-A muškarca koji se ne oženi?
-Usedelac.
-Baba, ja mislim da ti izmišljaš i da me zezaš namerno, ja nikad nisam čula za usedelca.
Smejemo se obe.

 

Dvadeset rakija

 

– A da vidiš, kad je Kosa popila dva’es rakija na ispratnici kod Branka, Bogoljub iš’o u armiju. Žena popila tol’ku rakiju, ej! To niko od ljudi (kad kaže ljudi misli na muškarce, prim. aut.) nije mog’o tol’ko da popije. Ja reko’ pašće kad bude ustala da pođe kući, ma jok, i ne zavede se, a kamoli pade.
– Nemoguće! A i kako znaš? Brojala si?
– Jesam, sedela ona do nas. Ona i Živko.
– Brojala si, nije te mrzelo?! Jao koji blam…
– Ja jesam, što da me mrzi.
– Onda si pričala svima sutradan, sigurno?
– Jesam, što da ne pričam, ona pet para ne daje za to. Zabole je ćoše.
– Možda je morala da pije. Možda joj je život bio grozan.
– Jeste joj bio grozan, al’ zbog njene lude glave.
– A koliko si ti rakija popila tada?
– Nijednu!, ponosno odmahuje glavom stisnutih usana.
– Možda je bilo bolje da jesi. I za tebe i za Kosu.
– E, đavo te odneo. Ne znaš ti…, smeje se.

Muza i Turčin

 

– Ja sam rodom iz Musine Reke, al’ sam se udala u Miločaj.
– Koje je selo lepše?
– Musina Reka. Miločaj je selendra.
– Stvarno, a Musina Reka nije?
– Nije, smeje se.
– A zašto si se udala onda za momka iz Miločaja kad si znala da ćeš tamo živeti?
– Što sam bila glupa, odmahuje rukom.
(Ovaj odgovor je neka vrsta manira. Često bi mi starije žene na selu odgovarale kako su bile glupe na pitanje zašto su se udale baš za tog momka/baš u to selo. Ili sve one nisu imale sreće. Glupo zvuči to sa srećom, ali tada je odabir muža često bio stvar slučajnosti, pa samim tim i sreće. Naročito jer su mnogi muškarci negovali jedan oblik demonstrativne grubosti ili hladnoće u ophođenju sa svojom ženom, često i s decom, a ženin život u zajednici u kojoj gotovo da nije bilo privatnosti i prostora autonomije, zavisio i od ophođenja članova brojne porodice – svekra i svekrve, devera, u odnosu na koje je, čak i mlađe od sebe ako su samo bili muškarci, bila potčinjena.) 

– Odakle potiče naziv Musina Reka? Da li je to bilo imanje nekog Turčina možda?

– Šta znam ja.  A bio je jedan Turčin, pa zaspao pored Morave. Naišle čobanice pa ga celog izbole vretenima dok je spavao. I umro. Tako. Bilo to davno.
– Vau!
Ne znam da li sada se divim ili da se smejem. Ili da se zapanjim od narodne krvave fantazije. Onda kad žene postaju dostojne epske figure – kad je Turčin u pitanju. Brišem suze u pauzi rafalnog smeha.
– Hahaha, koliko ste bili ludi. To su ti pričali? Ali to je bilo znatno pre nego što si se ti rodila. Ti ne pamtiš Turke. Ni tvoja baba ih ne pamti. Mislim nije ih pamtila. Možda prababa…
– Jes’.
– Uglavnom to nije taj Turčin iz vašeg sela, Musa, po kome je selo dobilo ime?
– Kaki te Turčin snaš’o više! Đavo te odn’o, i tebe i Turčina, smeje se i odmahuje..
Ja opet plačem, lepo plačem, osećam jednu veselu suzicu kako mi vrca iz spoljašnjeg ugla oka i prijatno me golica. Taj arhetipski Turčin!
– Možda je po muzama, hihi. Muza se na grčkom izgovara musa. A muze su… muze su…, zastajem.
Gleda me upitno. Moram sad to lepo da joj objasnim kad sam već počela.
– To su, to su… to su vile koje su naročito volele umetnike, crvenim od lupetanja.
– Vile?!
– Da, ali ne baš kao ove naše, bile su pismene (jao, propadam u zemlju) i umetnici su njih pozivali kao nadahnuće, kad su hteli da pišu ili slikaju, ali to je bilo davno, smandrljala sam. Da, to je bilo mnogo davno, u Grčkoj…
Baka me gleda zabrinuto. Verovatno misli da sam zagazila u vilino kolo. U čiju magičnu moć veruje, ali ne i u vile, možda pomalo. Ali sigurno ne u muze.

Obnova i izgradnja

 

„… Od drveta, pa malo šira daska, malo šira od ovog (pokazuje na tablet koji stoji na stolu), tako smo nosili, kroz grad išli. Na miting.“
„Kakav je to miting bio? Ko ga je oraganizovao?“
„Moraš d’ideš. Idemo svi. Idemo i pevamo.“
„Šta ste pevali?“
„Druže Tito mi ti se kunemo, da za tebe mladi poginemo.“
„Ajoj, pa zašto? Hahaha, ni manje ni više nego da poginete! Da li ste u svemu tako preterivali tada?”
„Jes’, ni manje ni više, smeje se i baba, tako ti je tad bilo.“
„Hahaha, sad imam potvrdu da je ovaj narod uvek voleo da preteruje. Šta ste još pevali?“
„Zaboravila sam sad šta smo pevali, uglavnom smo išli kroz grad, po jedno trijestak nas. I pevali, išli, nosili one… onog đavola, malo šire nego ovo (opet pokazuje na tablet), one štafete i to…“
„Dobro, a da li se sećaš jesi li bila srećna tada?“
„Šta sam bila!?“
„Srećna, mislim da li se sećaš kako si se osećala?“
„Pa bili smo mi omladina, ondak je tako bilo. Mi smo morali ondak svakog da slušamo i uvek starije. Mi smo nosili… nisu dale majke ondak da žensko nosi pantalone, kak’i to,  kak’e crne pantalone!“
“ A kada si ti obukla pantalone prvi put?“
„Ondak su prvo bile suknja-pantalone, obučeš i niko ne zna da l’ su pantalone, ista suknja.“
„A jesi li ti volela da nosiš pantalone?“
„Ja jesam! Al’ majka to ne da. Nisu… ranije su bile te žene starinske glupe. Glupe… Posle su popustile i one.“
„A jesi li nosila maramu?“
„Jesam, nosilo se i tako i tako“, pokazuje.
„A  kad si išla u grad na miting jesi li išla s maramom ili bez?“
„Bez marame. Pletenice sam imala. Vežemo onako… pusti se kosa malo niže i vežemo ovako“, pokazuje.
“ Lepo, sigurno su vam bile lepe frizure. A po selu? Jesi li i po selu išla bez marame, ništa ti majka nije rekla?“
„Nismo baš uvek slušali roditelje”,  smeje se.
„Dobro, i ja mislim da si ispravno postupila što nisi uvek slušala, ali malopre si pričala kako ste uvek slušali, meni je sad drago što ipak niije tako, ja sam protiv slepog slušanja.“
„Ma muka je bila… Majka mi je bila opasna! A tata, jadni, njemu je to bilo svejedno…”

“Lako je njemu da mu bude svejedno kad su na nju verovatno svi navalili odgovornost da vaspitava i čuva decu. Možda malo da probaš da razumeš njene razloge.”

„Ono jeste, ali opasna je bila. Da ti pričam ovo drugo… posle smo išli po… to se zvalo kuluk. Kuluk, ideš da radiš danas, da kopaš ‘endek. Muškarci kopaju ‘endeke, mi izbacujemo zemlju. Radilo se…“
„A zašto ste to zvali kuluk?“
„Pa kuluk se zvao.“
„Zato jer vam nisu plaćali?“
„Pa ja (da)!“
„To je bila obnova i izgradnja.“
„Mmm”, klima glavom.
„Niste voleli da idete to da radite?“
„Morali smo. Ko te pita voliš il’ ne voliš.“
„Znam, ali opet… gradili ste svoju zemlju. To ste radili i za nas i za vas. Hvala vam od srca.“
„Pa ono jesmo.“
„Koliko je dugo trajao taj kuluk, kako kažeš?“
„Trajalo je… išli smo… Šta znam, ne sećam se više. Išla je omladina, većinom sve omladina. Nisu stariji išli. Jao, beše neki Ljubiša Samardžić. Živ je i sad. On je bio nama kao starešina. Mi smo morali njega da slušamo. A dobar je bio čovek, samo se šalio…“

„Ljubiša Samardžić kažeš“, smejem se, da li si sigurna ili to kažeš zbog onog glumca, pomešali su ti se likovi s filma i iz života.“

„E sad me zabuni. Al’ jeste, tako se zvao.“

 

 

Tečaj opismenjavanja

 

– Ja sam mnogo volela da idem u školu, al’ mi nisu dali.
– Ko ti nije dao?
– Roditelji. Vele mi: „Kak’a tvoja škola, šta će ti, da naučiš slova pa da pišeš mangupima pisma.“ Dubok uzdah.
Gledam je potišteno. Ne znam ni šta bih je dalje pitala. Ćutim.
– Al’ ja sam svako slovo krišom naučila. Kad moj brat piše za domaći, on je iš’o u školu, četiri razreda, ja gledam preko njegovi’ leđa, da me ne vide roditelji i tako učim. Posle kad je bio alfabetski tečaj, to je bilo obavezno, ja sam išla, al’ sam sva slova već znala.
– Tečaj je bio posle rata?
– Jes’.
– Koliko si tad imala godina.
– Velika, dovojka na mestu. Sedamnajest! Išli smo dvaput nedeljno. E, morala onda i moja majka da ide! Da vidiš! Hahaha, ona neće, ljuti se, al’ doš’o neki inspektor pa veli mom ocu: „Čiča, ako tvoja žena ne ide na tečaj opismenjavanja da platiš kaznu.“
„Eto vidiš da moraš, Mladena, na tečaj, je l’ čuješ šta čovek kaže, ženska glavo?“, viče pokojni otac.
„Ja jok vala, šta će mi to“, veli ona njemu.
„E, ima da ideš, ja ništa ne plaćam, ako nećeš na tečaj, ti idi u zatvor ako nemaš da platiš kaznu, šta me briga!“
– I pođe ti ona tako na tečaj sve plačući. A bila nam dobra učiteljica. Neka Mica Govedarović, popova ćerka.