Otprilike ovde, gledano na Guglovoj satelitskoj mapi, na ovom šumovitom mestu, idući ka Željinu, nalaze se Luke. Tu su pre nešto više od sto godina, u decembru 1917, poginula trojica komita. Ono što hoću da izdvojim, na osnovu teksta iz monografije „Gokčanica“, biće obrt iz gotovo filmske priče o jednom mom naivnom i lakomislenom pretku koji se zvao Blagoje Minović.
Taj Blagoje je bio poslužitelj u žandarmerijskoj stanici koju su za vreme Prvog svetskog rata Švabe (austrougarski žandarmi) oformile u Međurečju u Gokčanici. Cepao je drva, donosio vodu, a bio je i omiljen među žandrarmima.
Jednog dana je nestao bez traga i niko nije znao gde, čak ni njegova majka. A on se, zapravo, sreo s komitama (pobunjenici, gerilici i paravojni pojedinci i grupice iz I svetskog rata), koji su se za vreme Topličkog ustanka 1917. spustili na obronke Željina i napravili zemunicu u šumi.
Ne zna se ni šta je Blagoje radio s njima, oružje nije imao, borbi nije bio vičan. Jedan mali čobanin je odao žandamima mesto gde su se komite, i Blagoje s njima, krili. Žandarmi su otišli tamo i posle kraće borbe ih ubili. Taj događaj je, s detaljima, opisan u neveštoj pesmi, koju je jedan savremenik ispevao odmah nakon pogibije. Pesma je zapisana, sačuvana i od reči do reči prenesena u monografiju (130. strana). Kada su žandarmi Švabe shvatili da su među pobunjenicima ubili i „svog“ Blagoja, gorko su plakali i žalili zbog toga.
Još uvek na ovom mestu postoji trag – kamenovi koje ponekad drvoseče pomere pa vrate kad im se nađu na putu, a lovci zastanu da predahnu.
A u matičnoj knjizi crkve u Dubovu stoji sledeći zapis: „Blagoje Minović star 27 godina poginuo u Željinu od neprijatelja kao komita u 7 sati izjutra. 28. decembra 1917. godine i da je sahranjen na mestu pogibije“.
A Blagoje nije ni bio komita, nije imao ni pušku niti kakvo drugo oružje, on je bio samo običan poslužitelj, osim što se zbog, kako nagađam, avanture koja ga je stajala života zatekao s njima. Ipak, možda je Blagoja potajno mučilo što radi za neprijatelja, pa makar i tako beznačajan posao kao što su čiščenje i loženje vatre, pa je sam pred sobom ili pred meštanima hteo da se iskupi. Možda je planirao da zajedno s komitama sprovede diverziju na žandarmerijsku stanicu (koju je poznavao kao svoj džep) i Švabe u njoj. A možda je samo bio radoznao i lakomislen. I uzbuđen što ima prilike da boravi kod onih za koje je dotle samo slušao, i čiji je stil života, uvek na ivici opasnosti, budio maštu jednog skromnog dubovskog mladića, što je možda potajno priželjkivao avanturu i nije je propustio kad se ukazala. A možda nešto sasvim treće što mi ni ne pada na pamet da može biti razlog.
Na žalost, mogu samo da pretpostavljam, nikada sa sigurnošću neću znati. Osim da je Blagoje u životu bio običan poslužitelj, ali da je u smrt otišao kao komita, što je ostalo zabeleženo u matičnim knjigama, za istoriju.
Бојанка Орлеанка 