Vunene čarape

                     

Vunene čarape nisu običan odevni predmet, rudimentarnog izgleda i namene, funkcionalno dizajniran u duhu minimala, ali eklektički jako dobro uklopiv sa savremenom obućom i odećom, već blagotvorna i gotovo lekovita stvar. Nošenje vunenih čarapa je jedna od najboljih praksi na ovim prostorima. Svi znamo kako vunene čarape nisu nepromočive,  ali i da su prirodni izolator i jako dugo ostaju suve i drže toplotu. Vunene čarape nas zimi čuvaju od raznih tegoba, kao što su bolni jajnici, bešika, bubrezi…

Da ne pominjem kako suva i topla stopala imaju veze sa raspoloženjem i libidom.

224842_10151214914004582_1697625861_n

Muhamed

Jednog ledenog decembarskog popodneva smo moj drug Bojan i ja otišli u naselje kod deponije na rubu grada da odnesemo garderobu i obuću koju je Bojan prikupio, ni ne znajući da se u kućici u koju idemo pre dva dana rodila još jedna beba i da je juče stigla iz porodilišta. Nisam imala fotoaparat sa sobom, a i da jesam ne bih mogla, a ne bih se ni usudila, da pokušam da dočaram najdivniji, najnežniji prizor koji smo videli.

Mala, najmanja beba, mala kao dugmence, umotana u plavo ćebe leži na kauču, viri joj samo ljupko minijaturno lice sa pametnim crnim okicama koje lepo i milo gledaju. Bebina mama radi nešto oko niskog šporeta i niko ne pravi veliko pitanje oko prinove. Bebina baba koja je tek malo strarija od mene, bebini stričevi svih uzrasta od kojih je najastariji sedamnaestogodišnjak i jedna mala tetka tek tinejdžerka, razgovaraju s nama. Srećni su i ponosni, ali nema stišavanja glasova, nema posebnih soba, nema onih specijalnih nosiljki i specijalne našušurene čipkaste posteljine za novorođenčad, mekanih frotira sa aplikacijama maca i zeka, muzičkih aparata na navijanje u obliku pčelica ili meda, prigušenog svetla nad krevecem ušuškanim plišanim igračkama, nedolazaka gostiju i suseda i sličnih stvari. Sve je uobičajeno puno dece, komešanja i  raznih tema za razgovor.

A mališa mirno leži, umotan kao neki dragoceni paketić u uglu kreveta i prati pogledom senke na zidovima i niskoj tavanici i upija glasove okolo. Lep i mali, manji i dragoceniji od svega što se može zamisliti. Dobar i miran kao neki mali mudrac. Zove se Muhamed.

Povratak iz Godačice

Dok mlado sunce blista nad Moravom, baca dugačke senke plotova na smrznute oranice, treperi na šarama marame jedne zamišljene sićusne bakice koja gleda kroz prozor i ljusti narandžu, stari prašnjavi rasklimatani bus Autotransporta grmi, tutnji, klapara seoskim putem i zanosi u krivinama toliko da na zadnjem sedištu moram da se dobro drzim, da u protivnom ne bih odletela na pod i tumbala se i kotrljala po njemu (kao što mi se jednom desilo u busu sa Zmajevca).

Držim se, odskakujem od sedišta i smejem se. Uživam kao da sam na rodeu, a ne na putu iz Godačice.

download (1)