Došla mu pamet, spašena mu duša

–  Au, da znaš samo šta ti je sve bilo s njega! Moj tata ga zavijao u lanac. I noge i ruke. Nije mu dao ni leba da jede ni vodu da pije.
– Tvog brata? Zašto?
– Jeste, njega! Što je vuk’o travu.
– Šta je radio?
– Stavljao zelenu travu u papir i pušio. Ima i bela droga, to se vuče na nos. Al’ nije tu drogu uzijo, samo zelenu travu. Zvao ga iz školu nastavnik, mog tatu. Da čuješ šta radi tvoj sin! A on se šatirao, stavio žute kose, obuk’o farmerke reperske, one što viru gaće, patike duboke, pravio se mangup. Kaže moj tata: nećeš ti, boga mi, više u školu!
– Čekaj, misliš da se u školi pokvario?!
– Jeste!
– A kako se posle izbavio iz lanaca?
– Ja sam mu spasio dušu! Išla, zvala s’rica. Doš’o s’ric da se svađa s tatu. Da ga pusti ovaj. Pustili ga. Rekli mu prvo da će ga nose kod spihijatra i u zatvor, što vuče travu. Onda ga ženili. Doneli mu ženu iz Prištinu. Onaj moj ujko, onaj mršavi Muhamed, znaš ga, on mu doneo ženu. I tako se smirio, došla mu pamet.