– Ja sam mnogo volela da idem u školu, al’ mi nisu dali.
– Ko ti nije dao?
– Roditelji. Vele mi: „Kak’a tvoja škola, šta će ti, da naučiš slova pa da pišeš mangupima pisma.“ Dubok uzdah.
Gledam je potišteno. Ne znam ni šta bih je dalje pitala. Ćutim.
– Al’ ja sam svako slovo krišom naučila. Kad moj brat piše za domaći, on je iš’o u školu, četiri razreda, ja gledam preko njegovi’ leđa, da me ne vide roditelji i tako učim. Posle kad je bio alfabetski tečaj, to je bilo obavezno, ja sam išla, al’ sam sva slova već znala.
– Tečaj je bio posle rata?
– Jes’.
– Koliko si tad imala godina.
– Velika, dovojka na mestu. Sedamnajest! Išli smo dvaput nedeljno. E, morala onda i moja majka da ide! Da vidiš! Hahaha, ona neće, ljuti se, al’ doš’o neki inspektor pa veli mom ocu: „Čiča, ako tvoja žena ne ide na tečaj opismenjavanja da platiš kaznu.“
„Eto vidiš da moraš, Mladena, na tečaj, je l’ čuješ šta čovek kaže, ženska glavo?“, viče pokojni otac.
„Ja jok vala, šta će mi to“, veli ona njemu.
„E, ima da ideš, ja ništa ne plaćam, ako nećeš na tečaj, ti idi u zatvor ako nemaš da platiš kaznu, šta me briga!“
– I pođe ti ona tako na tečaj sve plačući. A bila nam dobra učiteljica. Neka Mica Govedarović, popova ćerka.
Бојанка Орлеанка 