Dan kad je umro Tito

4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.

Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…  Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.

Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Napomena: Naslovna fotografija je bez pitanja pozajmljena sa sajta fotografa Dragana Petrovića. http://draganpetrovic.rs/

bijav – svadba (prim. prev.)

Anita i Anđelina me prate do kraja ulice.
– Gde ste vi ustvari krenule, pitam Anitu.
– Išle smo na pijac. Slabo ima gužve, razočarano zvuči.
– Haha, svi se žale kad je gužva, samo se ti žališ što nema gužve. The more the merrier.
– A?
– Ništa, nešto… Što više ljudi to je veselije, rekla sam. Na engleskom.
– Pa jeste!
– Ne znam baš. Nije uvek.
Koja sam kenjatorka, pomislim.
Čuju se sirene svadbene kolone sa zastavom. Prolaze okićeni automobili kroz Vojvode Putnika.
– Dik, bijav (vidi, svadba), ponosna sam što znam da sastavim prostu rečenicu na romskom. Razgalim se.
– Opa, bijav!, potvrđuje Anita radosno. Ubrzava korak.
– ‘Oćemo ispred crkve da gledamo?
– Ja neću, dosadni su, bljak, kreveljim se.
– Ih bre Bojana, opet je razočarana Anita. Ona voli svadbe. Obožava. Mašta da ima sjajnu satensku venčanicu sa cirkonima, šljokicama, čipkama i dugačkim šlepom. I veo. Da bude lepa kao princeza. Nekoliko puta sam joj mršteći se teatralno i negodujući činila na volju i pretraživala s njom venčanice na google images. I svadbe na you tube. Posle sam se kliberila i komentarisala. Ona je uživala.
– Znaš da ću da stavim nagrađenu kosu kad bude Nova godina?
– Ne znam, šta će ti veštačka kosa, lepa ti je tvoja.I kaže se nadograđena, a ne nagrađena, smejem se.
– Da mi bude do… savija se i pokazuje potkolenicu.
– Aaa, grozno.
– Dobro, ne baš tolika. Ali to jednom staviš i ne misliš. Tako stoji. Jeste… Nećeš da gledamo bijav?
– Neeee, pretrčavam ulicu glumeći paniku i mašem im sa suprotne strane.
Anita i Anđelina se smeju za mnom.