Stalać

Predložak za priču o rudimentarnosti i univerzalnosti narodne muzike 

 

Sinoć, kad su naši gosti i drugari iz Velsa i Engleske, Laura i Stephan (Lora i Stefan) stigli nešto pre 23 h, nakon 7 sati puta iz Niša, stajali su tiho i letargično na kapiji, dok je psić Branko lajao na njih, dve izgubljene duše, čakajući da se neko pojavi i pusti ih na sigurno. Malo preterujem, ali moglo je tako da bude da se oni nisu brzo oraspoložili, sprijateljili si se Brankom, zapalili cigarete i pitali da li ima otvorene radnje u to doba, da kupe pivo. Stefan me je podsetio na naše prethodno druženje, Lora je tu prvi put. Veoma je srdačna i zahvalna na svemu. Verujem joj da je srećna. I ja bih bila nekoliko hiljada kilometara od kuće, na zagrejanom kamenu stapenica u svežini dvorišta, u nekom nepozantom gradu na jugu Evrope, u zenitu leta.

Uz pivo su me odmah pitali da li sam ikad bila u, kažu Stejlaku, selu u kome su oni ostali zaglavljeni 2,5 sata. Stalać se zove, a i to je epsko mesto, doslovno, kažem im. Iz poznog srednjovekovnog doba, kao i iz 20. veka, kasnije, kad postaje raskrsnica železničkih puteva. There was local Duke. His name was Prijezda. He lived there, in the fortress above the mouth of Zapadna and Južna Morava, he and his wife hold hands and jump together to river Morava, didn’t want to surrend to the Turks invaders, it was like in an ancient tragedy. And in XX century, so many trains along the way from Europe to the East were passing through Stalać and were crossing down there as well. Tako da mislim da bi se meštani Stalaća ne bi složili kad bi čuli da kažete za Stalać selo. Oh, wow, oh what a story, ljubazni su to ljudi, nenavikli na našu autorironiju.

Gledaju me poverljivo i s odobravanjem dok pričam tako olako… Ha, dakle, 2,5 sata u Stalaću, vreme stoji, retki meštani vas posmatraju ćutke, wild west!, prasnem u smeh. Exactly!, galame u glas. Laknulo im je što se šalim, što i ja znam da je Stalać nedođija i selendra, mesto mitskog čekanja, a ne tragičnih heroja i heroina. A i ne šalim se sasvim. Nego, nema veze. Neke stvari se ne mogu objasniti.

Lora koja na Islandu završava najviše škole klasične muzike, budući muzikalna, često je pevala dok je boravila kod nas u Heroja Maričića. Jednog jutra sam zalivala ružu, hortenziju i sadnicu jabuke, a ona je čistim zvonkim glasom pevala Branku neku staru englesku narodnu pesmu u kojoj se između ostalog kaže you are my flower… Branko je pažljivo slušao, uzbuđen, skoro tronut jer ona ne samo da zanosno peva i posvećuje mu svoju ljupku pažnju, već i sprema doručak koji mu miriše i obećava. Ja sam usporila svoje nosanje kofe s vodom gore-dole i oslušnula. Osetila sam čeznju za životom, kao što je osećala neka seoska engleska devojka koja ostavlja svoja polja i pašnjake i odlazi u grad da radi u fabrici,  u smogu i dimu ranog industrijskog doba. Univerzalnost narodne muzike, njene teme i motivi, njena ljupkost i jednostavnost, njen žal i njeni sentimenti su verovatno svuda u svetu isti.