Na ovom listu iz blokčeta možemo pročitati pregršt pohvala za Vojkana, Ackija, Nikolu J. i mene. To nam je sve napisala naša mila i dobra prijateljica Shuang iz jednog velikog grada s juga Kine, gde živi i predaje filozofiju na fakultetu…
Shuang je skromna i ljubazna pa ni ne priča o tome, tek usput, ono što želi je da vidi nove stvari i upozna Srbiju, Tursku i Gruziju na svom značajnom i prvom putovanju van Azije. Zanimljiv odabir zemalja! U Srbiji je bila u Beogradu, Nišu i Kraljevu, ali su najsnažniji utisak na nju ostavili Studenica i Maglič. I to možemo pročitati na ovom papiru. Pod uslovom da znamo kineski.
Ima takvih dana u kojima se sve sklopi i sve klizi tako fino da moraš samo da im se prepustiš i uživaš.
Tako je bilo i sa Shuang tog dana – sve je išlo baš onako kako je ona zamislila i preko toga. Imala je društvo, obilazila je znamenitosti iz srednjeg veka, kupala se na čistim planinskim rekama na drugom kraju sveta (gledano iz perspektive nekog ko je iz Kine). U Studenici je imala i bonus – snimanje serije Nemanjići. Kad smo kročile u dvorište manastira zatekle smo par ljudi u sredenjovekovnim kostimima kako sede ispred i čekaju svoj set. Unutra, u manastiru, je snimana neka važna scena. Iako sam se i sama veoma obradovala ambijentu i kostimima koji su u rangu Game of thrones, bila sam nestrpljiva da što pre odem u kafanu, a Shuang je ostala u nadi da će ući u crkvu i videti znamenite freske. Kad sam se nešto kasnije vratila, zatekla sam Shuang na sedmom nebu kako se muva okolo u srdačnoj interakciji s gomilom ljudi „iz srednjeg veka“. U međuvremenu su glumci i statisti u velikom broju izašli iz manastira i ispostavilo se da su svi blagonakloni prema njoj, pa se slikala, ćaskala, radovala se kao da je bila u zabavnom parku, ali tematskom – srednji vek.
Bo-ya-na, I’m so lucky, I’m so happy, ponavljala mi je dok smo stajale kraj ljubazne dadilje Stefana Prvovenčanog i zagledale njene predivno dizajnirane grube kožne sandale i vez na njenoj pregači i zapitkivale je koješta. Posle mi je dok smo sedele ponovo u zadružnoj kafani gde se odmaćila i prepustila udobnostima i gastronomskim izazovima pokazivala slike sa nekim mladim i naočitim glumcima i zapitkivala me koji se kotira u srpskom sistemu percepcije lepote kao zgodan. Ja bih radije rangirala sredovečne, pomislila sam, ali ajde: ovaj, ovaj, i ovaj, hm, ne, ipak ovaj. Oh, in my opinion too, tapšala je od radosti, zabavljajući se kao tinejdžerka. Tako razdragano je i izgledala. Ona je inače toliko mila i ljubazna da je videvši kako u Srbiji puno ljudi puši kupila neke glupe tanke cigarice slims najtanji i nudila svakog njima, i one koji puše i one koji ne. Ćak je i ona kao pušila ponekad, iako je nikad nisam videla da zapali.
Posle smo se kupali na Magašnici, čarobnoj maloj reci, ispod vodopada, na viru okruženom velikim toplim ravnim kamenjem za ležanje i upijanje sunca i sve to s pogledom na tvrđavu Maglič. XIII vek. Uveče nam je spremala ukusnu kinesku hranu. Srećom imali smo wok i začine, a leto je i povrće u Srbiji je raznovrsno i dobro.
Sutradan je bila orna kao malo ko od nas, pa je stajala pored mene pospane i mrzovoljne, držala me za obe ruke i govorila mi koliko je srećna u Srbiji. Čak i ja, stari cinik tvrdog srca, nisam mogla da ne reagujem na njenu radost i njen slatki zaokruženi naglasak na zvonkim glasovima. Oh, I’m so lucky, smejala sam se. Me too, ajde, nek ide život.
U jednom trenutku dok sam bila zaokupljena svojim poslom čula sam kako pokušava da se sporazume s nekim u dvorištu, a zatim kako žurno korača ka sobi do ulice gde sam ja boravila i kucala nešto užurbano i usput tapše svojim malim ljupkim šakama: Bo-ya-na, I think that there are Gypsies in the yard! Tapšala je rukama i ponavljala: Gypsies. Ta reč je zvučala kao Đdzip-ziz i nikad nisam videla da se neko toliko obradovao grupici Roma kao ona. Došla nam je bila inače jedna mlada žena sa troje dece, od kojih je jedno bilo beba. Shuang je preuzela kenjkavu bebu od nje, ljubila je i nunala okolo dok je nije umirila. Isijavala je sreću i zadovoljstvo, a beba se čvrsto držala svojim malim šakama za nju i blentavo je gledala. Detetova majka je komentarisala: baš dobra ova neka Kineska (Kineskinja), fina. Onda se smejala i radovala kako ju je Šuang ljubazno i teatralno ispraćala. Kad su zamakli sledilio je: I’m so happy…
Njena sreća je bila preplavljujuća. Tako da sam joj obećala da ću doći kod nje u Kinu, iako me Kina nikada nije privlačila. I da ću ostati u Kini neko vreme da živim i radim. Mislim, šta mi drugo preostaje, sad sam i ja malo pecnuta, ipak ne mogu baš da kažem kako sam zaražena happy go lucky sindromom, kineskom verzijom. Možda sasvim malo.
Бојанка Орлеанка 