lamium galeobdolon iz voljavče – ispod guseničinog baldahina

ima jedna livadska travka, već dva dana tražim okolo njen naziv. narodni ili latinski, svejedno. raste svuda, na rubu svake livade, u gustim vrzinama pored puta. znam, jer je već svuda prepoznajem.

uberem je pokazujem okolo. znate li kako se zove ova trava? ne znam, a što pitaš, to je jedini odgovor koji dobijam za sada.

čak ni ackova baba ne zna. baba, molim te, napregni mozak, kažem joj. ne vredi dete, iščilelo. jao baba, gledam je tronuto. njoj nije žao, ravnodušna je. hej, kupila sam ti sladoled, sad sam se setila. doneću ti iz zamrzivača, ali pod uslovom da mi ne kažeš: podaj deci. ne dam deci, za tebe je, menjamo kodove pedocentrične kulture, dekonstuišemo, smejem se sama. baba me gleda ljubopitljivo. šta to veliš? ništa. namerno joj ne kažem da su deca već pojela svoje sledovanje, neka misli da je sladoled ekskluzivno za nju. otvaram joj sladoled. polako izokola po zidovima čašice zahvata plastičnom kašicom. vratim se posle nekoliko minuta, baba se sladi zadovoljno. da se nisi setila? jok, šta će ti to? baba, svi sve kao znaju, to je nova moda, svi o svemu imaju mišljenje, svi imaju pravo glasa, a niko ne zna kako se zove jedna obična mala travka koja raste svuda, doslovno svuda. ja idem na internet svaki dan, baba. pokazivala sam ti kako to radi i šta sve tu ima. koliko samo informacija, sve što možeš i ne možeš da zamsiliš. to je kao neki svemir informacija, pravo čudo. odatle mi se glava svaki dan puni svim i svačim, vidi kolika mi je. i tamo na internetu tražim i ne umem da nađem. eto, glupi smo. svi smo glupi i niko ništa ne zna. nema ništa od nas, ništa. baba me gleda mirno, naizgled ravnodušno, ali netremice i oblizuje kašičicu. liči na divnu veliku kornjaču. ipak joj ne kažem: lepa si kao kornjača. čisto da ne misli da sam skroz luda. pitaćemo sutra sojku (staru komšinicu) koja je trava. sutra je praznik, crveno slovo, eto nje na kafu već ujutru, teše me ostali.

otac mi je u beogradu, pozvaću ga na skype da mu pokažem, neka traži na internetu ako ne zna, otrčim na skype. nema ga online.

poneko me i zavitlava. pitam tako molera bobana koji se tu zatekao, pored česme mešajući pastelno- žutu glatku farbu u kofi. on kaže kao iz topa: znam! ja se obradujem. to ti je trava blesa, tako se zove. smejemo se njegovoj doskočici. milo mu je. posle me pita jesam li saznala kako se zove. nisam. ma blesa je zovi, slobodno. trava blesa, haha. sad se smeje sam.

lazo, da li ti je mama kod kuće? nije, otišla je u rašku.

miro, da li je sestra tvog svekra, baba-milka, kao mala čuvala ovce, treba mi naziv jedne trave. ne zna ti to ona. možda i zna, ali neće shvatiti šta je pitaš, senilnost je to.

popodne sam se prošetala do prodavnice na granici između mog i susednog sela. uz put sam srela komšiju jovicu, profesora francuskog. ne znam naziv travke, ali je prelepa, kaže mi iskreno i ljubazno. stara komšinica s njim u društvu se ozareno smeje iz duboko zabrađene crne marame. šta će ti to, ćeri, pita me toplo.

ispred prodavnice na nameniskim klupicama dva stara čoveka piju pivo. stariji ima plišani kačket i lagan letnji sako. plave oči, bela veštačka vilica sa elegantnim tankim zubima. smeje se. razgaljen što nas vidi, gleda u moj fotoaparat o ramenu. pita moju prijateljicu i mene da nismo možda novinarke, neka televizisjka ekipa. sigurno jesmo, snimamo pred izbore. nismo, nestrpljiva sam. da ne znate kako se zove ova trava? znam! đurđevak, hahaha. uh, kakav matori klipan, pomislim. a i dalje glupavo verujem u mudre starce i njihovo znanje o svetu i životu. doviđenja, okrećem se na peti. a gde si ti anđelija to pošla, dobacuje za mnom njegov kompanjon s klupice. mrzovoljna sam. kolutam očima, a pomalo mi je i smešno. moja prijateljica se smeje glasno. anđelija, haha. u povratku ih opet vidimo. galame nešto i pominju nekih deset evra. prekidaju razgovor. sine, šta to slikaš, pita me jedan od njih pomirljivo. neću da vam kažem. doviđenja ponovo.

ne mogu da objašnjavam baš kako su listovi te trave meko uzglavlje larvama ispod svilenog baldahina od nežne ali guste mreže koji su isplele neke bube gde gaje gusenice, a ja sve to fotkala u voljavči juče, na dan zemlje.

a ne znam ni bube koje su. pitala sam jednog sredovečnog čoveka u beloj košulji koga sam spazila u dvorištu preko voćnjaka. lepo je kad imaš belu košulju, a svuda oko tebe je bujno zelenilo i procvetale dunje. u tom kraju ima puno dunja. s proleća se bele nežni cvetovi na kvrgavim stablima, a u jesen se žute sazrele dunje s finim peludom po sebi. izvinite, izvinite, mašem, da li znate koje se ovo bube, što su napravile ovu kao paučinu, puštam glas stidljivo, ali grleno. dobro je, ne kreštim. a ne znam kako dugačije da ga pitam. sledi nemušt odgovor na nevešto pitanje. to je mrav neki, dovikuje. mrav kao pauk. kažem hvala razočarano. da li može da čuje sebe šta izgovara. i mrav i pauk. i ništa od toga.
kasnije nađem na internetu kako je trava verovatno „žuta mrtva kopriva“, lamium galeobdolon, bez narodnog naziva.

a o gusenicama stvarno nemam pojma. bila sam pre podne inače u gradu, u muzeju na fenomenalnoj postavci izložbe „insekti srbije“ i nadala sam se da ću videti „svoje“ larve i njihove leptire, ili je pre obrnuto, ali ih nisam raspoznala. i onako sam se divila tvrdokrilcima lepim kao najlepši broševi iz art deco-a, pa sam mao zaboravila na ovo zamešetateljstvo oko gusenica iz voljavče.

 

Bogojavljenska sekira

– Nas je jadna majka pojila vodom preko sekire za Bogojavljanje, sad nikakav običaj ne znaju.
– Čekaj, čekaj, zašto uvek kada govoriš o majci kažeš i da je jadna. I kako to preko sekire?
– Jadna jer je umrla.
– Pa onda smo svi jadni jer ćemo svi umreti. Ili ćemo tek da budemo jadni u perspektivi, kezim se glupavo.
– ‘Oćemo… Nego šta ćemo, to nije niko izbeg’o, ni najveći gazda. E da… Bio jedan…
– Dobro, to je još neizvesno, makar dok ne bude, ali nešto me drugo zanima. Kako preko sekire? I zašto?
– Lepo. Polože sekiru na zemlju, a mi deca stanemo na sečivo. Onda nam daju triput da popijemo malo vode i da se prekrstimo.
– Vau, kakav paganizam, nordijskih razmera! Sviđa mi se.
– Šta to veliš?
– Ništa, nešto lupam.
– Dabome da lupaš. Sad niko ne zna običaje ko nekad. I nikaki red.
– A jesi li ti svoju decu pojila preko sekire?
– Ja nisam!
– Eto vidiš. Tako se običaj i izgubio, ti si ga prva prekinula.
– A ti ga vrati.
– Ali ja ne verujem u sekiru, glupiram se.
– Haha.
– A šta misliš, zašto baš preko sekire? Da budete oštri, snažni?
– Ne znam, tako je tad bilo. Nisam pitala, slušala sam šta mi majka kaže. A ne ko sad, niko nikog ne sluša.
– Evo ja tebe slušam. Slušam sve šta mi pripovedaš.
– Haha, e đavo te odneo, ja se zapriča, a ugasiće mi se vatra.

Božić s roditeljima

Sedmog janura 2014. smo moji roditelji i ja obišli kućne prijatelje iz dva idilična sela, oba u brdima, na suprotnim obalama Ibra. Vozili smo se kilometrima kroz Ibarsku klisuru prethodno. Otac je vozio, a majka je pozajmila moj telefon pošto imam neograničeno minuta za 064/5/6 mreže i sa sa svoja tri mobilna neizmenično prelistavajući imenike zvala rođake i prijatelje sa telefonima na tim mrežama da im čestita Božić.

Za to vreme kunjam na zadnjem sedištu i pada mi glava dok kroz san čujem gotovo identičnu matricu razgovora i razdragan glas:
„Hristos se rodi!
Jeste, ja sam, nego zovem sa Bojaninog telefona.
I ona je s nama.
Dobro je/sam/smo.
Kako ste vi/ti/?
Hoću, pozdraviću je/ga/ih, pozdravi i ti…“

kormorani se gnezde na samoj obali Ibra

zlatan kamen u reci uspomena – Gokčanica

moj prazavičaj iz doba Jure

stare kuće

Miško

razvedrilo se tek iza ručka

stare kuće vol.2

Vetar će nas nositi

Pre tačno tri godine je umrla baba Milka iz Brezove u 94. godini. Živela je u velikom domaćinstvu sa sinom, snajom, unukom, njegovom ženom, dva praunuka i njihovim ženama i dva čukununuka. Sahranjena je na malom groblju na Dolovima.
Prve nedelje svog nastavničkog službovanja u Studenici provela  sam upravo u kući te porodice. Baba me je još tada, pre desetak godina, kad sam joj jednom prilikom pravila društvo sedeći i razgovarajaći o svemu sa njom dok na  livadi čuva ovce,  pitala da li ću doći na njenu sahranu. Naravno da hoću, odgovorila sam joj uz savet da ne žuri. Rekla mi je da neće, ali da ja svakako dođem.

Setila sam se glavnog junaka Kiarostamijeovg filma „The wind will carry us“ koji boravi u jednom zabačenom selu duboko u Iranu da bi snimio običaj sahrane i sticajem okolnosti propusti da ga snimi, ali mu se dešavaju razne druge značajne stvari. 

Poslednjih godina u trendu je inkriminisanje hrane na groblju. Ne jednom sam čula kako to nije hrišćanski, kako ne moramo da budemo toliki divljaci da nam se sav civilizovan svet čudi, kako to treba zabraniti, kako je crkva već i zabranila, ali se niko ne pridržava, kako se u gradovima pridržavaju, ali u selima ne… Meni hrana ne groblju ne smeta, razumem je kao sredstvo automatske veze između živih i mrtvih, između nas i predaka. „Uzmi, nešto, babi za dušu, valja se.“

„Hoću, može jedna baklava. Mm, što su dobre!“

Baba Milki koja se brinula „da nisam gladna i da mi nije ‘ladno dole u Kraljevu“ bi bilo drago kad bi videla kako sam lepo jela na njenoj sahrani.

povratak

Predizborno popodne

Baba mog prijatelja ima 88 godina. Pitam je da li je glasala za Miloševića svojevremeno. Kaže da jeste, više puta. A sada nema za koga, kaže. Sin i snaja i zet i ćerka glasaju za Nikolića, Vučića. Ćutim i gledam je s razumevanjem i saosećanjem. Pomislim da je sve revidirala, shvatila, podvukla, izbrisala. Ipak!

„Glasaću za Koštunicu,  tako sam odlučila. Najbolje, m-da.“

Tras! Ćutim i gledam je bez razumevanja. „Ali Koštunica je svrgao Miloševića, baba! Ne možeš da glasaš za njega“, nastavljam farsu. Potežem taj „silogizam“ jer ne znam šta bih joj drugo rekla, a da joj razbijem koncepciju.

„Ijakoje (i ako je)“, ravnodušna je baba. Tako sam se se tek danas izistinski suočila sa ovogodišnjom izbornom stvarnošću u Srbiji.

Modni blog

Preskače mi srce od prve kafe i trnu mi prsti na nogama od prve cigarete. Prolaze poznati ljudi pored izloga „Kafeterije“. Neki me ni ne vide, ovi drugi mi mahnu srdačno. Prolazi i moj komšija.

Uredno očešljao malo kose na potiljku i oko ušiju. Sveže obrijan. Obukao novu trenerku u kompletu gornji i donji deo. Čistu košulju uvukao u donji deo trenerke. Cipele uglancane. Crna ramfla na trenerci se slaže uz crne cipele i pepito šaru na košulji. Bele trake sa spoljne strane nogavica da se slaže uz bele pamučne čarape. Osnova trenerke zagasito zelena. Odmereno je složio boje, moram da priznam. Skladno se utapaju: siva, bela, crna i zelena. Smejuljim se malo, baš mi je simpatičan. Ne vidi me. Ide polako sa prekrštenim rukama na krstima. Stomak napred, nos napred.
Gde je sad fešn-žiri da ga vidi. Da mu kažu da je počinio smrtni greh za deveti krug modnog pakla jer tretira trenerku kao odelo. Da ga pitaju kako je oupšte živ u trenerci i cipelama.

A on eto živ živcat.

Povratak iz Godačice

Dok mlado sunce blista nad Moravom, baca dugačke senke plotova na smrznute oranice, treperi na šarama marame jedne zamišljene sićusne bakice koja gleda kroz prozor i ljusti narandžu, stari prašnjavi rasklimatani bus Autotransporta grmi, tutnji, klapara seoskim putem i zanosi u krivinama toliko da na zadnjem sedištu moram da se dobro drzim, da u protivnom ne bih odletela na pod i tumbala se i kotrljala po njemu (kao što mi se jednom desilo u busu sa Zmajevca).

Držim se, odskakujem od sedišta i smejem se. Uživam kao da sam na rodeu, a ne na putu iz Godačice.