Posleratna moda – iz kolekcije trt fašizmu

Fotografija starog nemačkog džaka za brašno iz II svetskog rata postoji na interentu!
Nikada mi ne bi palo na pamet da guglam ovako nešto da se nisam setila priče svog dede i jedne anegdote iz vremena tik nakon oslobođenja.

Tada su svi bili toliko siromašni da su šili garderobu od čega god su imali i mogli. Onda je jedan, po rečima mog dede, veoma vešt krojač, sašio mom mladom dedi „fine letnje pantalone“ od ovakvog džaka, sa sve wehrmacht orlom, koga nije opsekao da bi iskoristio svaki pedalj platna. Deda se smejao i veselio kad je pričao kako je šnajder to rešio, taj detalj s orlom. Jer osim što je bio vešt, bio je i pravi šeret – „pa metnuo orla na guzicu, kako ga je lepo udesio kad je krojio, stoji pravo gde treba“.

Moj pradeda i sv. Sava

Jedan od mojih četvorice pradeda je bio promućurni druželjubivi seljak Jevdoksije Simović iz Ratine kod Kraljeva. Umro je pre nego što sam se rodila i o njemu znam tek nekoliko anegdota koje su mi ispričale tetke, njegove unuke jedine sklone pričanju zanimljivosti iz porodične istorije i ono što sam mogla da zaključim na osnovu dve fotografije na kojima je već u ozbiljnim godinama s gustim dugačkim brkovima i šubarom.
Pradeda je pre rata  vozio komendiju što znači da je na kolima koja se verovatno vukli volovi, možda i neki konjić, prevozio rekvizite i članove amaterske i sasvim sigurno diletantske trupe koja je svoje komade izvodila u kafanama po selima od Kraljeva do Kruševca…

Kada je narodna vlast narodne republike Srbije već 1945. ukinula sv. Savu kao školski praznik, meštani sela Ratina se nisu naročito uzbudili. Svetog Savu niko nije slavio kao kućnu slavu, što je bila olakšavajuća okolnost da ne osete zabranu kao ličnu i porodičnu sankciju. Za školu manje više. Novo vreme je donelo novu ikonografiju i simbole. Sveti Sava je i onako bio živi deo folklora u legendama i brojnim toponimima oko Kraljeva, u selima u dolini Ibra.

Jevdoksije je sačuvao sklonost ka kostimiranju još od onih dana kad je vozio komendiju i video kako se to radi. Na sv. zabranjenog Savu 1946. napravio je bradu od kučine, ogrnuo neku kostret, prikrao se i pokucao na prozor kuće u kojoj su se njegove komšije okupili na prelu, gde u se socijalizovali u dugim ledenim noćima, žene dok zajedno pletu i predu, a muškarci dok igraju karte i piju (a na taj način su štedeli i ogrev i gorivo za svetiljke – šaljiva pesmica koja poziva na prelo i ujedno opominje na štednju glasi: „gori lampa, gori gas, i kod nas i kod vas“ svedoči o tome) povirio i zagrmeo svečano-ljutitim glasom: „Sram vas bilo, predete i pletete na moj praznik, niko ga ne slavi!“ Svi su poskakali, a žene bacile preslice od čuda.

Nisam sigurna da li mi je tetka i pomenula kako je sutradan bio na saslušanju kod nekog komesara i šta je posle bilo. Prepliće mi se sa pričama o nekim drugim seoskom dedicama koji su „prenoćili u apsu“ zbog pevanja monarihističkih pesmica. Ovo je ipak bio manji prestup. Možda je baš bilo poželjno da se neko našali i makar iz sasvim drugačijih pobuda desakralizuje autoritete prethodne epohe.