Strah od prinčeva

Kakva šteta što snovi koje sanjamo nisu ni upola tako zabavni kad se rekapituliraju iz pozicije jave.

Sanjam maločas, pred buđenje, kako se vozim u ogromnom, šarenom i plastičnom autu (replika igračke) sa tri male Kineskinje i njivom mamom.

Ta umilna deca odjednom progovaraju digitalnim glasićima (!) : „Mama, mama, koga najviše voliš?“ Okreću se sve tri ka lepoj mladoj ženi u laganoj cvetnoj bluzi. Ona im grleno i ljubazno, na srpskom sa jakim akcentom odgovara: “ Najviše volim svoj bicikl.“ Devojčice se ne ljute, nego kikoću, a ja sam zbunjena. Ali kada je pitaju koga se najviše plaši i ona kaže: “ Najviše se plašim prinčeva.“  Prasnem u smeh i čini mi se kako je to najbolja i najduhovitija i najistinitija fora koju sam čula u poslednje vreme, možda i ikada u životu.

Utom sam se probudila i nastavljam da se smejem.