Sve će biti u redu

Kad god mi neko u šali kaže da se ne uzrujavam previše i da će mi doneti sećer i vodu, to me flešira jednu od brojnih anegdota iz moje kratke, ali sadržajne i nezaboravne nastavničke karijere, kada sam sedmacima u jednoj (pri)gradskoj osnovnoj školi, gde sam radila na zameni, predavala akuzativ.

Gramatika me nije naročito inspirisala, neuporedivo više bih uživala dok smo se bavili književnošću, ali sam znala da moram lepo i detaljno da im objasnim i gradivo iz gramatike, pa sam se trudila koliko sam mogla i umela, početnički pripremajući svaki čas. Kao primer u kome akuzativ ima istu „vrednost“ kao i partitivni (deoni) genitiv,  navela sam sintagmu šećer i voda.
„Možete reći – dajte mi šećer i vodu i to je akuzativ, ali isto tako možete reći – dajte mi šećera i vode, što je genitiv, sa istim značenjem“, verglala sam primer, ispisujući ga na tabli, kada me je jedan od mojih najdražih učenika, Jovica, koga sam iz milošte zvala Jovica Čovica, prekinuo. Poskočio je sa stolice zajapuren i povikao: „Nastavnice, nemojte to da govorite!“ Zbunila sam se i zastala s kredom u ruci. Ostala deca su počela da se osvrću u njegovom pravcu i sama zbunjena takvom reakcijom. „Nemojte, nemojte, molim vas, to je opasno, ne mogu to da slušam!“, insistirao je. „Dobro Jovice, neću, evo ne pominjem, ali mogu li da znam zbog čega te je jedan partitivni genitiv tako uzrujao?“, probala sam da odagnam zbunjenost štreberskom nastavničkom pošalicom. „Nastavnice, to su mojoj babi bile poslednje reči pred smrt, rekla je – dajte mi šećera i vode i umrla!“. Izgovorio je u dahu i seo nazad u klupu. Njegove plave vesele oči su kružile po ostatku razreda koji je počeo da se smeje, pa se i sam nasmejao i dalje crveneći. „Jovice, naći ćemo neki drugi primer, sve je u redu.“

To dete je bilo anđeo. Imao je tanak glasić koji još nije bio mutirao, belo vedro lice što ga je lako prelivalo rumenilo i radoznale plave oči. Kada sam prvi put došla na čas, predstavio mi se iskreno i neposredno kao neko ko ne voli časove srpskog jer je polagao kod prethodne nastavnice. Zbog njegove starmale poverljivosti i iskrenosti seokog dečaka, ubrzo sam ga prozvala Čovica – mali čovek. Ne mogu da se setim kako je došlo do toga da saznam da bi Jovica voleo da čita knjige o avanturama na dalekom severu, Indijancima i kopačima zlata. Pretpostavljam da smo čitali Beli očnjak koji je u i da je Jovica dobro reagovao. Donela sam mu jednog Džek Londona, pa uskoro i drugog, pošto je prvog pročitao u dahu. Dok sam jednom na velikom odmoru doručkovala u zbornici, došla je dežurna učenica i rekla mi da me traži učenik iz sedmog razreda i da je hitno. Izašla sam brzo, malo uplašena. „Jovice, šta se dogodilo?“ Prišao mi je i poverljivo i rekao: „Nastavnice, Šorti je teško ranjen.“ O šta ću sad!? Znala sam da je u pitanju lik iz zbirke Smouk Belju, ali šta je tačno biilo sa Šortijem nisam mogla da se setim: „Ništa ne brini Jovice, sve će biti u redu“, opet sam od svega jedino umela da mu kažem istu rečenicu kao onomad u vezi s genitivom. Brižno se nasmešio i otišao nazad da čita. Kad sam se vratila u zbornicu, jedan nastavnik koji je kroz otvorena vratao video da se nešto dešava je iskoristio trenutak da se požali na Jovicu: „Morao sam da mu zaplenim knjigu, čita na času ispod klupe, dok ostala deca slušaju. A i druge kolege su mi se žalile na njega.“ Rekla sam mu da ne vidim ništa loše u tome što čita, nikog ne uznemirava. To nije bilo fer s moje strane, kolega je shvatio kako „ne cenim njegov predmet i njegov autoritet“. Ali bila sam mlada nastavnica, imala sam sve vreme ovoga sveta i priliku da ne mislim ni na šta drugo osim na mogućnost da neko dete zavoli čitanje, a i zaista mi se fućkalo za negov autoritet i to sam emitovala. Ipak, mogla sam da razmotrim i njegove razloge, baš zbog svog privilegovanog položaja nastavnice na zameni. Volela sam svoje đake i povlađivala im kad god je moglo. Naročito onima koji su imalo mašte. A njih je bilo više nego nas odraslih, u svakom slučaju. Osećala sam kao da nas oni iskupljuju od nečega, od naših uskogrudosti, sitničarenja i beskrajno dosadnih konvencija. I bila sam im zahvalna.

Došlo je vreme da se vrati „stara“ nastavnica s porodiljskog. Jovica se nije radovao njenom povratku, brinuo se za svoju dobru ocenu koju je stekao u međuvremenu. Plašio se da će opet polagati i nije se ustručavao da otvoreno kukumače zbog svoje bojazni. „Nećeš Jovice, sigruno, sve će biti u redu, videćeš“, hrabila sam ga. Opraštala sam se od mojih dragih dobrih sedmaka, a Jovici sam ostavila na poklon Kći snega i napisala mu posvetu: „Jovici Čovici, hrabrom sibirskom lovcu.“

Florija

Florija ne gleda u kalendar, ona gleda u sunce.
Florija voli da se šeta gradom u svojim novim sandalama koje neko tek što je odbacio.
Florija dođe kod mene da je fotografišem pa stavi ponosno slike na fejsbuk.
Niko od Florijinih prijatelja odatle se ne pita zašto je ona u majici i sandalama u novembru već joj pišu ispod slike kako je lepa i slično.
Kada odemo posle u Opštinu kod školske inspektorke iz Ministarstva prosvete da se pred komisijom izjasni da li će nastaviti da ide u školu, jer skoro da uopšte ne dolazi, svi pedagozi i činovnici tamo čude se i negoduju što je Florija bosa.
Florija im kaže kako joj nije hladno.
Kada je ubede da treba da nastavi školu, Florija je zbunjena na kratko.
Kada opet izađe napolje na sunce, Florija sve to brzo zaboravi.
Samo ja ostanem zamišljena i rasejana da hodam pored nje pa se Florija trudi da me oraspoloži, dok ubrzo ne zaboravi i na mene jer mora da gleda u sunce.

Anđelina

– Bojana, ‘oćeš da me slikaš?
– Hoću, naravno. Sačekaj me, sad ću da dođem s aparatom.
– Anđelina kakva si faca!, kažem joj dok pozira. Ti si najdivnija devojčica u gradu, znaš? Sigurno ti svakog dana razni ljudi govore: „Jao, kako si slatka, kako si lepa…“
– Jeste.
– Pa da. A je l’ voliš kad ti to kažu ili su ti dosadni?
– Dosadni su mi.
– Kako su ti bre Đina dosadni?, umeša se njena tetka Anita u razgovor, baš je lepo kad ti tako kažu.
– Ja mislim da je Anđelina u pravu. Pa šta ako je slatka, zna ona to. Možda bi bilo bolje da obrate pažnju na druge stvari…
Mislim na to da li je gladna ili bosa, ili ima pribor za školu. Ali mi zapinje rečenica, ne znam kako da izgovorim da se mala sestričina i tetka ne bi osećale loše zbog toga.
– Anđelina, šta ima novo, kako je u školi. sigurno te učeteljica najviše voli od sve dece u razdredu?
– Da. ja sam prvi razred.
– Znam, samo ne znam da li ideš u školu baš svakog dana? Gleda me ipod oka i smeška se.

– Znaš mog brata?
– Ardijana ili Jasmina?
– Ardijan. Njemu je danas rođendan.
– Lepo, a koliko godina puni?
– Šest i po.
– Hahaha. Anđelina, dobra fora!
– Jao Đina, ti stvarno ništa ne znaš, kaže joj tetka kroz smeh.

Kometa Ison, škola i džinovska ovca

Sanjala sam kako je kometa Ison toliko blizu i toliko vidljiva na nebu, pritom tako lepa, sjajna i treperava da od nje zastaje dah. Onda su se pojavile neke male letelice kojima ljudi odu do nje, posmatraju je izbliza, čak je i diraju, a neki se i hvale opekotinama na prstima koje im je napravila i koje svetlucaju plavkasto i zlaćano, iako bole. Htela sam i ja da platim tih kao desetak minuta kruženja oko komete u specijalnoj letelici, ali mi je Marijana Stevanović rekla da su to letelice oca Novaka Đokovića koji od toga ubira profit, pa sam se predomislila iz principa.

Kada je, i dalje u mom snu,  svanuo dan i kad je svetlost komete Ison izbledela i samo tužno tinjala u daljini bila sam razočarana, ali sam se iznenadila kad sam videla da je Kraljevo sada u jednoj uskoj kotlini i da su okolo visoka snežna brda kao na Alpima, živopisne fasade kuća, balkoni sa cvećem i zvonici crkava kao ono mestašce što prikazuju u dokumentaricima iz II svetskog rata, gde su boravili Hitler i Eva Braun. A u mom snu je 1. septembar i  moram da krenem u školu kao učenica, iako sam svojih sadašnjih godina. Vidim preko brda Zoricu Šćepanovic kako hita u školu, ali ona je nastavnica, kao i u stvarnom životu. Razmišljam kako ću zakasniti sigurno, ali ne mogu da se nateram da požurim. Na drugom brdu vidim  grupicu ljudi kako sede i uživaju na kariranom ćebencetu na zelenoj travi, a među njima moja seja Natasa Matovic koja mi maše da im se pridružim. Tada počinje da zvoni zvono koje najavljuje prvi čas i drveni rustiklani prozori na maloj beloj školi se otvaraju i lepe nasmejane nastavnice proviruju kroz njih. Deca se tiskaju ispred vrata, a ja sam u nedoumici, očajna, razdirana dužnošću i željom da se pridružim društvu odraslih na livadi. Imam nežnu belu košuljicu sa cvetnim vezom. Utom jedna ogromna rundava ovca, veća od krave se zatrči na mene i obori me na zemlju. Osećam njeno runo među prstima dok je guram od sebe. Bela bluzica mi se izgužvala, ozelenila travom, a na jednom mestu mi se zalepio i ovčiji brabonjak. Logikom sna, ovca je negde nestala. Svejedno sam očajna i plačem. Vrata na školi se zatvaraju. Čas je počeo, a ja nisam stigla u školu na vreme niti mogu da odem u prljavoj košuljici, musava i raščupana od rvanja sa ovcom na koju sam se pride sva umirisala, da ne kažem usmrdela.

Kada sam se probudila srce mi je i dalje jako lupalo od treme i napora.