U Japanu

… A onda se spusti niže i smjesti među njene butine i razgrnu lavlju grivu i stane ljubiti lava u purpurna usta…
Ovako su pisali Arapi još u XV veku, a naše zakorelo patrijarhalno društvo ovu vrstu seksualne slobode i dostignuća u praksi počinje da upražnjava, po mojoj slobodnoj proceni, tek 80-ih godina XX veka. I to u gradovima. U selima dve decenije kasnije.

A kako znam?
Često sam razgovarala sa svojom starom kumom, učiteljicom u penziji, koja je rođena pre osamdesetak godina u selu, ali najveći deo svog života provela u gradu. Istina, nikada eksplicitno o seksu, naročito ne o detaljima, iako sam antropološki i ljudski zaintersovana za razinu sloboda generacije koja je učestovala u obnovi i izgradnji zemlje nakon II svetskog rata i velikom socijalnom i ekonomskom napretku čije su blagodeti uživali. Pa i za privatnu, i veoma privatnu istoriju pojedinaca iz tog vremena.
Ali jednom se ta tema nenadano i sasvim slučajno nametnula. Naime, moja kuma, kao pasionirana čitateljka, iako budući u poznim godinama, nije propuštala aktuelne naslove i nova izdanja. Tako je tih dana pročitala i Murakamijev Istočno od granice, zapadno od sunca. Samo što je završila knjigu, pod snažnim utiskom, kad sam joj došla u tradicionalnu nedeljno-popodnevnu posetu, nakon posluženja i konvencionalnog ćaskanja, pohvalila mi se i ujedno požalila kako je čitala strašnu (odličnu, i stari ljudi koriste sleng, sleng svog vremena i razočaravajuću) knjigu.
– Pa šta je po sredi, iskreno sam se zainsterovala.
– Znaš, Murakami je odličan pisac… Ali ne znam kako da ti kažem, ne mogu da ti kažem…
Nisam mogla ni da pretpostavim šta je to toliki tabu da ne može da mi kaže, naročito jer sam knjigu već čitala.
– Tebi nije ništa bilo čudno?, gledala me je upitno.
– Ne. Ne sećam se…
– Onda ne mogu da ti kažem.
Recite, slobodno, nismo deca, zvučala sam ubedljivo, iako me je često nazivala detetom, uprkos mojih , tadašnjih recimo 33 godine.
– Znaš, ja nisam znala… nisam znala… da u Japanu… da u Japanu sisaju polni organ, spustila je pogled.
Tras! Osmeh mi je titrao na licu. Šta da kažem na ovo? Umesto da sam se pretvarala da sam iznenađena i umirila je, samo sam je gledala sa osmehom koji je tiltivao, a onda ubrzo eksplodirao, njoj u lice.
– Hahahaha, nemoguće! Nemoguće da nikad niste čuli… hm… kako da kažem… za to?!

Netremice me je gledala. Jao, šta sada da radim?
– Pa znate, ne znam da li ste nekada videli freske iz Pompeje, to je uobičajen prizor, vadila sam se. i… i…. i, kod recimo… Kiš! Vi volite Kiša. Ima jedna zbirka pesama koju je on preveo. Bordel muza. To je zbirka erotskih pesama, francuskih, neke od njih su veoma stare, znatno pre XX veka napisane. I ne samo tu. Koliko je erotike u raznim knjigama. Filmovi? Dobro, niste možda obraćali pažnju. Sigurno ste videli… Nemoguće da niste, ne baš očigledno, ali ukazuje. Znate već… zapetljavala sam se sve više.

Tišina. Namrštila se. Gledala me je netremice, kao pomalo zabrinuto, s nekim upitnim prezirom. Nije valjda, mislila sam, nije vajda njena sumnja sad upućena meni… Suzila je pogled, škilji na jedno oko. Jao, ona sada misli kako ja previše apologetišem i obrazlažem i kako tu sigurno ima nešto. Ona misli da ja sve znam o tome. Ne samo iz literature i filmova. Šta to njoj treba da misli. Ona ne treba o tome da misli! Tko sablazni jedno od ovih malenih, bilo bi mu bolje da objesi mlinski kamen. Isto važi i za najstarije, moj je dodatak. Uvek sam bila tako obazriva prema njima, šta mi sad naspelo da budem iskrena i zrela, pitam se. Ona ćuti i dalje. Kao da nešto čeka, neko krucijalno objašnjenje. Preznojavam se. Možda misli… A sad sam tu došla da pijem sok iz njene čaše… Ona je poznata po higijeni, ona dezinfikuje kvake asepsolom i ponosna je zbog toga. Ne krije, već zagovara takvu praksu. Uh. Ako je sad pitam da li je mislila, pa da nastavim, kad je pričala o tome šta rade Japanci, na felacio ili kunilingus? Naravno da bih morala da je pitam na narodnom jeziku, prevedeno, jer očigleno nije u toku. Izbaciće me iz kuće.

– Ma bezveze… kuma M…. stvarno, nije ni važno…
– Hoćeš još vanilica? Jesi li pila kafu posle ručka? Hajde da popijemo po kafu, baš mi treba, sva sam se nešto uspavala. Hoćeš i ti? Odoh da skuvam, sedi tu, zlato, sačekaj me, sad ću ja, doneću i još vanilica. Hoćeš još malo soka? Lep je, domaći, od ove naše višnjiice iz dvorišta.
– Hoću, hvala, baš sam žedna… Hvala.

Dan kad je umro Tito

4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.

Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…  Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.

Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Napomena: Naslovna fotografija je bez pitanja pozajmljena sa sajta fotografa Dragana Petrovića. http://draganpetrovic.rs/

Bogojavljenska sekira

– Nas je jadna majka pojila vodom preko sekire za Bogojavljanje, sad nikakav običaj ne znaju.
– Čekaj, čekaj, zašto uvek kada govoriš o majci kažeš i da je jadna. I kako to preko sekire?
– Jadna jer je umrla.
– Pa onda smo svi jadni jer ćemo svi umreti. Ili ćemo tek da budemo jadni u perspektivi, kezim se glupavo.
– ‘Oćemo… Nego šta ćemo, to nije niko izbeg’o, ni najveći gazda. E da… Bio jedan…
– Dobro, to je još neizvesno, makar dok ne bude, ali nešto me drugo zanima. Kako preko sekire? I zašto?
– Lepo. Polože sekiru na zemlju, a mi deca stanemo na sečivo. Onda nam daju triput da popijemo malo vode i da se prekrstimo.
– Vau, kakav paganizam, nordijskih razmera! Sviđa mi se.
– Šta to veliš?
– Ništa, nešto lupam.
– Dabome da lupaš. Sad niko ne zna običaje ko nekad. I nikaki red.
– A jesi li ti svoju decu pojila preko sekire?
– Ja nisam!
– Eto vidiš. Tako se običaj i izgubio, ti si ga prva prekinula.
– A ti ga vrati.
– Ali ja ne verujem u sekiru, glupiram se.
– Haha.
– A šta misliš, zašto baš preko sekire? Da budete oštri, snažni?
– Ne znam, tako je tad bilo. Nisam pitala, slušala sam šta mi majka kaže. A ne ko sad, niko nikog ne sluša.
– Evo ja tebe slušam. Slušam sve šta mi pripovedaš.
– Haha, e đavo te odneo, ja se zapriča, a ugasiće mi se vatra.

Frančeska

Pre samo dva leta moja prijateljica Maja i ja smo sedele na tarasi kafane „Stari orač“ poznatiji po starom nazivu „Klub penzionera“ i ručale. Primetila nas je Frančeska, najpametnija ulična mačka i došla do nas, pa kao čovek lepo sela na praznu stolicu pored i netremice gledala u hranu na stolu. Malo smo je hranile, pazeći da se ne pojavi konobarica koja je srećom bila zamajana oko šanka, duboko unutra. Radnica koja seče pečenje u maloj staklenoj kabini pored je otišla s druge strane da puši, pa nas ni ona nije videla. Frančeska se ponašala uljudno, uzimala je polako male kombinovane zalogaje, ništa nije ispustila ni mrvila, niti se pomerala iz sedećeg položaja, kao neka stara mršava gospođa. Divile smo se i smejale njenom ljudskom ponašanju. Uljudnom ljudskom ponašanju.

Čudno je kako sećenje na tu običnu svakodnevnu situaciju iz života može da izazove nostalgiju. Ko bi rekao da je to ustvari bio savršen i bezbrižan, a običan, vruć i žmirkav letnji dan. Pre samo dva leta. Sad ništa više nije isto. Frančeske nema, poginula je glupo, udario je auto na ulici, baš u blizini mog dvorišta. Ne znam kako, samo sam je zatekla mrtvu i krvavu na pločniku, iako je moja sestra Natza pokušala diskretno da me zapriča i odvuče na drugu stranu, računajući na zimski suton koji se brzo spuštao na ulicu i poštedi me toga da je vidim takvu. Možda pomislim da je negde otišla ili je neko usvojio kad shvatim da je nema.

Nema ni terase na kojoj smo sedele tada. Komunalna policija je naložila da se terasa skloni odatle jer izgleda da nije imala dozvolu ni za postavljanja, a kamoli za rad. Vlasnici su ljuti sklanjali terasu, mašine su je obijale i odvajale od zgrade. Nova znatno manja i improvizovana terasa je sada ispred ulaza u kafanu, a ispod nje su ostaci stare: razrovana izgažena zemlja iz koje vire komadi okrunjenog betona, a preko koga vise ostaci posunovraćenog grubog zelenog ubuđalog itisona.

Kako se zvala četvrta stolica?

 

Kada sam bila dete imali smo glatke smeđe stolice od lepog, teškog drveta sa kojima se igrala tako što bih ih okretala naopačke i pisala i crtala po njima sa donje strane jer ne bih smela ni da pomislim da to radim po naslonu ili rubovima sedišta, mada bih tako najviše volela. Pošto su bile teške i glomazne mogle su stabilno da stoje naopako dok se ja joginski zavlačim među nogare i puzeći izvlačim ako se samozarobim između. Uživala sam kada se to desi jer bi to onda zahtevalo napor da se “oslobodim”. Koristila sam ih i kao prepreke za skakanje tako što ih postavim izveđu kauča i fotelje, pa onda hvatam zalet skačući koliko god mogu u mestu, dok federi na kauči škripe kao ludi, a zatim se otisnuvši preko stolice, da bih se dočekala na fotelju dok okrenutu stolicu zamišljam kao opasnu zamku u koju ću upasti ako je ne preskočim. Ova igra je naravno bila zabranjena u prisutvu odraslih, ali su me otkrili kada sam glavom razbila luster u paramparčad.

Bila sam inače nespretno dete i često sam padala, lomila se, ranjavala iznova već izgrebana i izubijana kolena i laktove. Još uvek imam pet ozbiljnih ožiljaka, tragova konaca za ušivanje i dve krunice na prednjim zubima zbog sklonosti da srljam bezglavo u vatru i u vodu. Jednom mi se starinski ključ iz vrata babinog kredenca zario duboko u nogu i slomio se (!) uz tresak stakla sa kredenca koje me je zasulo i lomljavu kristalnih čaša i keramičkih figurica, na užas svih gostiju koji su došli kod babe i dede na slavu i koji su mirno večerali u susednoj sobi.

Ali da se vratim na stolice. One su tako tihe i velike bile poput dobrih kućnih duhova. U mirnijim fazama igre bih ponekad plesala sa njima teatralno im se obraćajući sa “madam” kako sam čula na filmu. Pošto smo već razgovarale, tj ja sam pričala, a one bi me slušale, red je bi da im dam imena. Urezala sam neveštim krupnim ćiriličnim štampanim slovima njihova imena na unutrašnju stranu, na ispust naslona, mesto gde se spaja sa sedištem. Slova sam obojila drvenim bojicama, svako različito, ali da se slažu u harmoniji ponavljanja ljubičaste, zelene, plave i žute. Zvale su se Roza, Kalina, Olivija i … Imena četvrte ne mogu da se setim! Kako sam to mogla da zaboravim! Ali stolice su još uvek tu, mogu da proverim. Kada su se moji roditelji iz dedine i babine kuće selili u novu, a ja otišla na studije, otac je odlučio da samo reparira stare stolice ( tj, ošmirgla ih i prefarba u tamno- braon jer su bile dovoljno kvalitetne, a svake druge bi bile nedostajna zamena), ja sam uveliko zaboravila na svoje kromanjonske zapise i crteže ispod njih. A i da nisam ne bi mi palo na pamet da mu skrenem pažnju na nešto što je bilo tako daleko iza mene. Zašto bi brucoškinju bilo briga za stare stolice iz reoditeljske kuće, uostalom?!

“Mama, možeš li molim te da pogledaš da li nešto piše ispod stolica?”, nervozna sam i nestrpljiva da saznam što pre pa zovem mamu telefonom kada sam se iznenada setila stolica.
“Šta to pričaš dete, bogstobom, šta bi pisalo ispod stolica!?”
“Mama, te stolice su imale imena, kako je moguće da ih nikada nisi videla urezana, plitko, tupom grafitnom, zatim obojena?”
“Aha, jeste, bilo je nešto… Ali ti znaš koliko sam ja bila zauzeta, na poslu i oko vas i oko tvog oca i njegovih roditelja, rastrzana na sto strana…”
“Mama, molim te!”
“Dobro, ne znam, evo ti oca, pa pitaj njega.”
“Tata, molim te okreni stolice, jednu po jednu i vidi šta piše ispod, ima li kakvog crteža, bilo čega…”
“Stani…. Vidim na jednoj se nazire OZ, ali to je sve. Nema ničega na drugima…”
“Oz! To je Roza! Tata, kako si mogao, kako si imao srca da ošmirglaš i prefarbaš moje crteže ispod stolica? I njihova imena. Te stolice su imale imena! Tata, da li svestan da se možda nikada neću setiti kako se zvala četvrta stolica?!”