Biti veseo

– Moramo da selimo baraku.
– Gde?
– Kod stanovi.
– Pa to je dobra vest.
– Moramo, trava porasla, zmije, gušteri, pacovi. Ajjj, što ćemo da imamo veliki pos’o. I skupo. Pedeset evri da damo za bužuder da ravni mesto. A poslen pedeset za drugi, za viljuškar. Onda vadimo grede, podovi, s’vari. Poslen tamo pravimo novo da bude. Da stavimo zavese. Čiste s’vari, vitrine pakovane, da kad dolazi narod bude lepo.
– Čekaj malo, kako kažeš, s čim će da poravnja?, smeškam se.
– Prvo sa bužuder. A kod nas se kaže na romski bageri.
– Pa i kod nas se kaže bager.
– Eto vidiš.
– Haha, šta vidim?
– Sad sam rek’o za Marijanu da dođe. Ja je zovem, kad sam je vid’o na ulicu, a njen brat joj kaže: ajde mori kući da ne dobiješ batine!
– Od koga da dobije batine, od njega?!, pridižem se instiktivno sa stolice i počinjem da koračam besciljno na uskom potezu između stola i šporeta.
– Od majku i oca. Da vidiš samo što su je zarobili u kuću. Preterano, ne sme da mrdne.
– A što su je zarobili? Hoće da je udaju možda uskoro?, nervozna sam još više.
– Ona mnogo se šara, da ti kažem. Bila je s jednog dečka pa je dobila batine.
– Od koga je dobila batine bre više?! Poludeću!
– Od njene majke. Ali ne sada. To je bilo davno.
– Jao. I šta ja sad da radim kad mi sve to pričaš?
– E, tako je kod nas.
– Kod kojih vas, dođavola, ko ste to vi, a ko smo mi?
– Al’ smo crkli bez soka danas. Iš’o sam u semafor da prosim da kupimo jedan ladni sok. Imam još sto dinara, ‘oćeš da kupim za tebe i mene sad u prodavnicu?
– Nemoj, hvala ti. Baš si zlatan. Nemam s čim da te poslužim danas, ali nema veze. Kupi sebi sladoled kad već imaš pare.
– ‘Oćeš tebi da kupim?
– Neću! Ne mogu. Nije mi do sladoleda. Vidiš da pijem kafu i pušim cigare.
– Blago tebi što znaš brzo da kucaš u laptop.
– Hočeš da ti pustim neku pesmu?
– Pusti Jelenu Karleušu.
– Joj, ne mogu. Može nešto drugo?
– Može Lepa Brena.
– Može, odlično. Ali stara, ustvari mlada.
– Pusti onu „robinja sam tvoja, ubi’ me…“
– Ne mogu tu.
– Pa to je stara Brena.
– Da, ali je loša poruka pesme, kako kaže tek tako „ubij me“? Nema ubijanja!
– Al’ ti zezaš Bojana, pa to je samo u pesmu, tako kaže onako.
– Dobro. Pustiću.
– Možeš i onu „Ja pripadam uvek tebi“.
– Mogu, smejem se i malo zaplačucnem, ali samo na tren, na milisekund.
On ne primeti. Čim se zvuk harmonike i klavijature s početka Brenine pesme protegnuo između nas dvoje sve do kuhinjskih vrata, on počinje da igra i uvija svojim gipkim kukovima. Š
to je dobro biti gay, pomislim. Nije slučajno gay stara engleska reč za veseo. Ja nisam vesela.

Muhamed

Jednog ledenog decembarskog popodneva smo moj drug Bojan i ja otišli u naselje kod deponije na rubu grada da odnesemo garderobu i obuću koju je Bojan prikupio, ni ne znajući da se u kućici u koju idemo pre dva dana rodila još jedna beba i da je juče stigla iz porodilišta. Nisam imala fotoaparat sa sobom, a i da jesam ne bih mogla, a ne bih se ni usudila, da pokušam da dočaram najdivniji, najnežniji prizor koji smo videli.

Mala, najmanja beba, mala kao dugmence, umotana u plavo ćebe leži na kauču, viri joj samo ljupko minijaturno lice sa pametnim crnim okicama koje lepo i milo gledaju. Bebina mama radi nešto oko niskog šporeta i niko ne pravi veliko pitanje oko prinove. Bebina baba koja je tek malo strarija od mene, bebini stričevi svih uzrasta od kojih je najastariji sedamnaestogodišnjak i jedna mala tetka tek tinejdžerka, razgovaraju s nama. Srećni su i ponosni, ali nema stišavanja glasova, nema posebnih soba, nema onih specijalnih nosiljki i specijalne našušurene čipkaste posteljine za novorođenčad, mekanih frotira sa aplikacijama maca i zeka, muzičkih aparata na navijanje u obliku pčelica ili meda, prigušenog svetla nad krevecem ušuškanim plišanim igračkama, nedolazaka gostiju i suseda i sličnih stvari. Sve je uobičajeno puno dece, komešanja i  raznih tema za razgovor.

A mališa mirno leži, umotan kao neki dragoceni paketić u uglu kreveta i prati pogledom senke na zidovima i niskoj tavanici i upija glasove okolo. Lep i mali, manji i dragoceniji od svega što se može zamisliti. Dobar i miran kao neki mali mudrac. Zove se Muhamed.