Neuspeli razvod

„Tata, skini molim te tu kapuljaču dok smo u autu, izgledaš kao manijak.“ Otac se pravda kako mu je hladno, ali se smeje i nastavlja da vozi. Jasno mu je na šta sam mislila – na ubice sa kišnom kabanicom iz glupih horora. Onda se majka umeša s lošim humorom i kaže: „Nije tata više manijak, nekad je bio“, aludirajući na njegove brojne preljube od kojih je jedna kulminirala toliko da su prošle godine u ovo vreme bili pred samim razvodom. Zatim nastavlja da priča na tu temu. Otac joj ništa ne kaže nego se nervozno obraća meni: „Ćuti Bojana, samo joj daješ povoda.“

Negodujem. Nije mi palo na pamet da će moja usputna navodna pošalica biti iskorišćena kao šlagvort za neprestano podsećanje i ponovno proživljavanje.

Sedim na zadnjem sedištu i gledam u očevu kapuljaču. Pored mene je korpa sa mačkom koga vode na terapiju kod veterinara i koji frkće i želi da izađe. Gleda me preteći. Malo ga čačnem prstom kroz mrežicu sa željom da ga pomazim i takođe u šali mu kažem (jer se zove Tintin, a zovu ga Tinko): „Pa gde si ti Tinko-svinjko, Tinko-slinko“. A on, pošto me inače i ne voli, jer je ljubomoran, počinje da ispušta preteći zvuk.
Moja majka mu tepa i umiruje ga: „Pusti je, zlato, vidiš kako je bezobrazna“, a meni: „Prestani da ga provociraš!“

Osećam se glupo i suvišno. Kažem: „Znate, ja realno imam veći problem od vašeg. Jedva podnosim zvuk aviona, a avioni lete jako često, i danju i noću, i vojni i civilni“. Šta bi sad?!  Zašto sam im to uopšte rekla. Kajem se i pre nego što sam završila. To niko ne može i neće da razume, a kamoli oni. Otac mi kaže: „Svašta, to nije nikakav problem, ljudi putuju, ovo je XXI vek, baš si smešna i primitivna, nismo te tako vaspitavali. Plaši se aviona, haha!“

„Žao mi je što se niste razveli“, kažem na to.
„Ućuti više!“, jednoglasni su.