Kavkaski ovčar iz grada

Vraćajući se iz pekare zadovoljna debelom krofnom čiji se preliv od bele čokolade cakli i po oblačnom danu usporavam korak i posmatram dedicu sa šajkačom i u opancima, u sivom radničkom kaputiću, natovaren cegerima i kesama i jednom plastičnom kofom pokrivenom čistom kariranom krpom u drugoj ruci, kako pri povratku sa pijace, na putu ka autobuskoj stanici, ide bez žurbe razgledajući usput izloge, dvorišta, prolaznike koji se guraju i pretiču na pločniku i razgovarajući glasno mobilnim telfonima.

Za trenutak njegovu pažnju privuče krupno lajanje iz jednog dvorišta sa viskom i gusto kovanom gvozdenom ogradom. Tu živi i radi jedan privrednik čiji posed čuva  ogroman pas koje rase ne mogu da se setim. Nešto kao kavkaski ovčar ili već kako, predviđen da se negde po visoravnima Azije kolje sa vukovima i medvedima čuvajući brojna stada na ogromnom prostranstvu. Umesto toga u gradu čami u malom dvorištu u Hajduk Veljkovoj i od dosade i muke laje duboko i potmulo, prosto očekuješ da je iza Kerber, a ne šareno glavato kuče kupiranih ušiju i glupog pogleda. Utom se dedica približi ogradi, a pas ripi iz sve snage na nju, zatrese je, pa onda počne da podurlava, da se naježiš. Deda se odmakne, spusti kofu, povuče se za uvo uz karakrteristični bilabijalni ingresivni zvuk koji prati tu magijsku radnju ( pccccc) i kaže: „Pu, jebo t’ otac“.

Mladići iz okolnih radnji koji piju kafu ispred ravnodušno pogledaju u dedu i nastavljaju da kucaju svoje poruke. Ja prelazim ulicu i trudim se da uhvatim tragove mirisa sela u prolazu, sa dedinog kaputića, sa kofe, ali mi ne uspeva.