Nudistička plaža

Kada sam pre skoro trideset godina letovala s roditeljima, bratom i malom sestrom u odmaralištu Fabrike vagona u Buljaricama, trudila sam se da nedostatak sadržaja za zabavu i zamornu blizinu porodice nadomestim druženjem i plivanjem deleko iza bova, ali i avanturističkim istraživanjem okolne prirode.

Tako sam jednom predvodila grupu devojčica kroz močvarni teren i zemljane i kamenite staze do samog kraja zaliva gde je bila divlja plaža i jedna jedina, uslovno rečeno, visoka stena na koju sam im predložila da se popnemo. Zašle smo kroz trsku, popodnevno sunce je padalo koso kroz divlje zelenilo, već smo izgubile iz vida pučinu koja će nam se opet kasnije ukazati i probile se do uzane stazice koja se gubila negde u kamenjaru. Na jednom uskom potezu smo zatekle usamljenog čoveka s brkovima, grubom platnenom šortsu i košulji kratkih rukava iz čijeg džepa viri žuta paklica cigareta Zeta, kako stoji i gleda u pravcu kamenitog poteza obale koja se okomito spušta ka moru. Nekoliko golih i ravnomerno preplanulih tela je ležalo na ogromnom raštrkanom kamenju. Začudila sam se koliko su svi crni i u isti mah se postidela od njihove golotinje.

Ipak, mi nismo došli njih da gledamo, trebalo je samo brzo proći tuda i zamaći ka steni, na samom kraju uvale. Okrenula sam se ka svojim drugaricama. Jedna od njih se smejuljila, drugim dvema je bilo neprijatno, skretale su pogled. Čovek je parkirao stari Rog bicikl na stazi i mi stadosmo da ga zaobilazimo.
– Izvinite, možemo li da prođemo?
– Ada đe ste pošle? okrenuo je kao nama svoje koščato lice s debelim brkovima.
– Na stenu, onu skroz na kraju, moramo ovuda da prođemo.
– Kaka stena, marš kući!
– A šta vi ovde radite?, dosetila sam se, naša kuća je daleko, uostalom, prkosno sam ga pogledala. Znala sam iz filmova ko su vojaeri, ali ovaj je delovao toliko neugledno i tužno i obično, nije imao ni dvogled, ni lulu, ni novine, ni šešir, ni velike crne naočare za sunce, samo stari bicikl i prste žute od duvana. Nisam ga se plašila jer su tu bile moje drugarice, a i neki ljudi na hridima, ma koliko izgledali odsutno i daleko.
– Aaa, čuš! Sram te bilo!
– Zašto mene sram bilo, kezila sam, ali sa sigurne udaljenosti zaklonjena biciklom.
Moje drugarice su se komešale. Jedno golo telo se pridiglo iza glomaznog kamenja i gledalo u našem pravcu začuđeno, verovatno se pitaju odakle ta deca sada tu i zašto ih ovaj smutljivac tera odatle. I meni je već bilo nelagodno.
– Ajde, marš kad kažem, nemoj da vam zovem roditelje!
Moje dugarice su se poslušno okrenule i pozvale i mene. Znala sam da su male šanse da on nađe naše roditelje, ali uslovni refleks da se plašim i hipotetički takve mogućnosti me je pokolebao. Malo sam zastala, nisam znala šta da radim. Nije mi se odustajalo.
– Brže, kad kažem! A ti krakata, pu kaka si bezobrazna i nevaspitana, pu!

Krakata! To sam bila ja. Inače mršava i iždžigljala, uvek viša za glavu od svojih vršnjakinja. Sad sam i čula glasno i jasno ono čega sam se pribojavala – da me tako svi percipiraju. Jednom je u predstavi na školskoj priredbi trebalo da glumim rodu, pa sam uz silne izgovore odbila, u strahu da me ne zavitlavaju, jer ću stvarno ličiti na rodu. Nikom nisam smela ni da kažem za svoje razloge. Taj sredovečni muškarac koji se nije kupao i sunčao, koji je po svemu sudeći došao da gleda nudiste je uvredio devojčicu od 13 godina, nepogrešivo je pogodio u centar njene bojazni. Nevaspitanje je bila još jedna od ključnih reči. Mozak mi je bio ispran toliko, da sam, znajući koliko moja majka polaže na to da svi kažu za mene kako sam vaspitana, inistiktivno uzmakla pred presudom nepoznatog čoveka. Pokunjila sam se i postidela, umesto da je bilo obrnuto.

Provlačile smo se kroz trsku ponovo, a ja sam ćutala. Jedna od mojih drugarica je htela nešto da me pita, sva je treperila.
– Jesi li videla kako ona gola žena leži raširenih nogu?
– Nisam.
– A kolike su joj sise!
– Baš me briga!, grubo sam je prekinula.

Bilo me je briga, videla sam i ja ono što je ona videla, vulvu, velike teške grudi, pogled koji bludi ka pučini, ulje za sunčanje, knjigu neobavezno otvorenu pored peškira. Činilo mi se da mi nikad neće porasti grudi, da će mi se uvek videti rebra i kosti štrčati iz bokova i da nikada neću tako zadovljno i preplanulo ležati pored mora koje prska o hridi, da ću uvek biti mršava i najviša od svih, prva u vrsti za fizičko.

– Nećemo nikom da pričamo o ovome, pribrala sam se.
– Jesi li luda, naravno da nećemo, zagalamile su njih tri.