‘No woman gets an orgasm from shining the kitchen floor.’
Majka Marine Le Pen, francuske političarke, kandidatkinje za predsednicu Francuske, slikala se svojevremeno za Playboy. To nema nikakve veze s političarkom i njenom kandidaturom, naravno, ali ima veze s mojom širokom asocijacijom na trenutak kad sam to pročitala. Obnažene slike žene i majke dvoje uticajnih francuskih političara će u ovom slučaju biti moje prustove madlene, moj okidač u afektivno sećanje.
Suvo toplo leto 2000. godine sam provela na Novom Beogradu, u Pohorskoj ulici. Komšija, drugar nešto stariji od mene mi je dao ključeve svog novog novcijatskog stana koji su mu roditelji kupili čim je završio fakultet, a on otišao u Kraljevo na raspust. Stan je mirisao na nov parket i stolariju. Nameštaj je bio oskudan, tek neki komadi su bili kupljeni i odavao je malograđanski, diskretno pretencozni ukus iz provincije. Podovi su srećom bili još uvek nezastrti tepisima i nije, takođe srećom, bilo ni jedne jedine slike na zidu. Bili su čisti i sjajni, gusto premazani lakom. Klizala sam se po njima i sedela dole u svim položajima kad ne bih ležala na velikom madracu koji sam nacentrirala na sredinu najveće sobe. Svaki prozor, doslovno svaki, je bio u krovu i da bih videla šta se dešava na ulici morala bih da donosim stolicu iz kuhinje i penjem se na nju da virim kroz rupu iskošenog prozora. Napolju su bile krošnje drveća, nebo ka Zemunu, asfalt pešačkih staza ispod drvoreda, nepregledni beton školskog dvorišta i soliteri u daljini s desne strane, ka bulevaru Goce Delčeva.
U jednom krilu chippendale kredenca u dnevnoj sobi stajala je hrpa novina i stripova. Stripovi su bili iznad, a časopisi ispod, kad sam ih podelila i rasporedila po podu zinula sam od iznenađenja. Desetine primeraka uglavnom američkog izdanja Playboya i Hustlera, iz 80-ih i 90-ih. Prvo sam pregledala Hustlere, za njega sam znala samo po čuvenju, nikada ga nisam videla ranije. Wow, bio je baš eksplicitan. Pregledala sam naslove stripova. Ostaviću ih za kasnije, pomislila sam. Imala sam već 26 godina i naučila sam bila da odlažem senzacije zadovoljstva i tempiram ih u pravo vreme. Ispred mene su sada mirno ležali Playboy-evi. Slike, slike, reklame, nešto intervjua i ponovo slike na finom kvlitetnom papiru. Puno plavuša s bujnim grudima i zlatnim kovrdžama, toplim ponekad zbunjenim ili melanholičnim pogledima, sočnim osmesima vlažnih usana i belih zuba. I zlaćanim vulvama u brojevima iz 80-ih. Primerci iz 90-ih su imali drugačije intimne frizure, znatno kraće.
I onda sam naišla na članak zajedno sa slikama o ženi francuskog desničarskog političara, Madam Le Pen. Za Le Pena sam čula uglavnom u prolazu, neki su ga upoređivali sa meni mrskim Šešeljom. I to je sve što sam znala o njemu. Slike su nastale posle afere s njihovim razvodom. Muž je poručio ženi da joj je mesto u kuhinji i ona je rešila da mu uzvrati na tu provokaciju. Na slikama je skoro gola, zaista u kuhinji, riba pod ribaćom četkom, a velike teške sise ispale iz tanke bele bluze joj se njišu nad pločicama. Na drugoj slici ima razrez na minijaturnoj suknji iz kojeg joj, dok pozira s velikim usisivačem, vviri mesnata zadnjica, malo onako evropski ravna. Imala je jednostavno lice, nalik gomili žena koje sam poznavala, i pedesetak godina. Po prvi put sam tada razumela da zrelo žensko telo, ne više u prvoj mladosti, može da bude lepo. Bila sam zatečena njenim postupkom, gledala sam slike, čudila se onim delom konzervativnog vaspitanja koje sam imala i smejala se istovremeno njenom manevru u osveti arogantnom mužu koji je hteo da je ponizi, a za uzvrat dobio udarac tamo gde je po retorici najtanji, u mačo-pleksus. Haha, hasta la vista, grozni mračni političaru, pomislila sam.
Tako sam provela nekoliko dugih toplih nedelja u dokolici, okružena lepim licima i velikim grudima, putenim sjajnim kožama sa slika, čitackajući uz jutarnju kafu u Playboyu intervjue sa glumcima, umetnicima i državnicima. Preko dana sam cunjala Novim Beogradom, Zemunom i pored Dunava, a uveče bih pila pivo negde u kraju, u parku ili na zidićima ili izlazila u grad. Imala bih uvek živopisno društvo, uglavnom bismo, kad nas je bilo po dvoje ili troje razgovarali o književnosti, muzici i smislu života. O bože, to je bilo tako dvadesetovekovno. Ili samo nezrelo, ne znam. Tada nismo imali mobilne telefone ni interent, ali smo se nekako već čuli i videli i dogovorili za šetnju ili izlazak. Sada mi to izgleda nemoguće. To je bila sasvim jedna drugačija dinamika u komunikaciji. Pride, ja sam bila u vremenskom i prostornom vakuumu privremenog života u Pohorskoj i nije se nazirao kraj mom summerdreaming-u, vrelini u gradu i plutanju mojih misli i mog tela kroz topli vazduh Novog Beograda.
Бојанка Орлеанка 