Kometa Ison, škola i džinovska ovca

Sanjala sam kako je kometa Ison toliko blizu i toliko vidljiva na nebu, pritom tako lepa, sjajna i treperava da od nje zastaje dah. Onda su se pojavile neke male letelice kojima ljudi odu do nje, posmatraju je izbliza, čak je i diraju, a neki se i hvale opekotinama na prstima koje im je napravila i koje svetlucaju plavkasto i zlaćano, iako bole. Htela sam i ja da platim tih kao desetak minuta kruženja oko komete u specijalnoj letelici, ali mi je Marijana Stevanović rekla da su to letelice oca Novaka Đokovića koji od toga ubira profit, pa sam se predomislila iz principa.

Kada je, i dalje u mom snu,  svanuo dan i kad je svetlost komete Ison izbledela i samo tužno tinjala u daljini bila sam razočarana, ali sam se iznenadila kad sam videla da je Kraljevo sada u jednoj uskoj kotlini i da su okolo visoka snežna brda kao na Alpima, živopisne fasade kuća, balkoni sa cvećem i zvonici crkava kao ono mestašce što prikazuju u dokumentaricima iz II svetskog rata, gde su boravili Hitler i Eva Braun. A u mom snu je 1. septembar i  moram da krenem u školu kao učenica, iako sam svojih sadašnjih godina. Vidim preko brda Zoricu Šćepanovic kako hita u školu, ali ona je nastavnica, kao i u stvarnom životu. Razmišljam kako ću zakasniti sigurno, ali ne mogu da se nateram da požurim. Na drugom brdu vidim  grupicu ljudi kako sede i uživaju na kariranom ćebencetu na zelenoj travi, a među njima moja seja Natasa Matovic koja mi maše da im se pridružim. Tada počinje da zvoni zvono koje najavljuje prvi čas i drveni rustiklani prozori na maloj beloj školi se otvaraju i lepe nasmejane nastavnice proviruju kroz njih. Deca se tiskaju ispred vrata, a ja sam u nedoumici, očajna, razdirana dužnošću i željom da se pridružim društvu odraslih na livadi. Imam nežnu belu košuljicu sa cvetnim vezom. Utom jedna ogromna rundava ovca, veća od krave se zatrči na mene i obori me na zemlju. Osećam njeno runo među prstima dok je guram od sebe. Bela bluzica mi se izgužvala, ozelenila travom, a na jednom mestu mi se zalepio i ovčiji brabonjak. Logikom sna, ovca je negde nestala. Svejedno sam očajna i plačem. Vrata na školi se zatvaraju. Čas je počeo, a ja nisam stigla u školu na vreme niti mogu da odem u prljavoj košuljici, musava i raščupana od rvanja sa ovcom na koju sam se pride sva umirisala, da ne kažem usmrdela.

Kada sam se probudila srce mi je i dalje jako lupalo od treme i napora.