S pažnjom za ručkom slušam svog oca, inače najčešće zabrinutog i potištenog čoveka, dok mi ozaren prepričava kako je gledao na ‘Animal planet’ da mačke mogu da budu neustrašive i kako je jedna mačka izgrebala medveda po njušci kad se približio dvorištu, pa je medved uplašen pobegao. A kako su na nekom drugom mestu dve mačke oterale krokodila! Poentira sa tim primerom neobjašnjivo detinjasto ponosan.
Njegov obično letargičan glas postaje zvonak, tmuran pogled živahan i sjajan, a pokunjeno držanje se ispravlja i on se pred mojim očima prolepšava, ceo njegov lik dobija boje i izrazite konture, kao da je provučen kroz vivid filter.
I jasno vidim kako tako vedar, pitom i živ najviše liči na mene.
Бојанка Орлеанка 