Pada kiša i sija sunce. Jedna crna ulična mačkica je došla pod trem i sada se gledamo kroz kuhinjski prozor. Sve blista i sija kroz kapljice kiše u zelenilu dvorišta, a njene ćilibarske okice najviše. Ljudi stalno traže neko čudo kao potvrdu svoje vere, a čuda su svuda okolo. Život je najveće čudo.
Stara kuća s dvorištem u Heroja Maričića 80, na prvi pogled tipična prizemna kuća sazidana između dva svetska rata, s visokom tavanicom i prozorima salona koji gledaju na usko i dugačko dvorište, a spavaća sobe na ulicu, prostrana je i stabilna i proteže se celom svojom dužinom od osam vezanih prostorija i dva ulaza duboko u zelenilo zadnjeg dvorišta.
Zadnje dvorište je na svom kraju oivičeno zidom kuće iz susedne ulice, zovom, kupinom, jednom kržljavom smokvicom i bokorom žutih krinova s jedne strane i žičanom ogradom pored koje rastu lale i tri drvceta hibiskusa, s druge. Na sredini dvorišta je orah, visok, stasit, glatke gore, razgranat preko celog zadnjeg dela kuće, popločani plato za sedenje kad je vreme lepo, dva bora, česma u gustom hladu vinove loze, gde konstrukcija drvenog trema oko koga loza raste zauzima čitav uzani prostor ispred zadnjeg ulaza u kuću koji preko niskih stepenica vodi direktno u kuhinju.
Prednji, zvanični ulaz je bliže ulici i ispred njegovih stepenica raste grm starinskih hortenizija, a preko puta staze koja se proteže duž celog prednjeg dela kuće su se u žičanoj ogradi zaplele tri ruže, cinober i ružičaste, koje su zadržale svoju prvobitnu kultivisanu narav, ali puštene da slobodno rastu. Toliko da ponekad podivljaju i naprave slavoluk preko staze. Staza je uska, pa se dešavalo da se neko od posetilaca požali što ga ruža u prolazu svojim trnjem i grančicama “hvata” za skute ili rukave.
Pored plave gvozdene kapije koja izlazi na ulicu je jorgovan što cveta u aprilu, sasvim kratko, ali zato zanosno miriše na stazi i kapiji, pa prolaznici zastaju na trotaru da ga se malo nadišu ili uberu koju grančicu kad misle da ih niko ne vidi. Između staze i prednjeg zida kuće su dva oivičena nebetonirana dela prednjeg dvorišta na kojima raste zelena engleska trava. Na svakom je po jedna stara kvrgava jabuka na čije crne trošne grane iz nekog razloga vole da sleću senice i gledaju u prozor. Prozori su visoki, ali je zbog blizine susedne kuće i zelenila u oba dvorišta unutrašnjost soba senovita i prijatna, naročito leti.
Dvorište je jedinstvni eko-sistem u gradu, samo tri ulice od centra. S proleće se prvo pojave mali žbunovi jagorčevine od kojih kuvam čaj za srce i cirkulaciju, zatim indigo kaćunci, ljubičice, pa lale i zumbuli, onda procveta jorgovan, zapupe hortenzije, orah dobije mlado svetlo zeleno lišće, prve ruže, zova, a u julu je moguće pojesti i nekoliko kupina koje zovem protiv-otrvov. Novost su dvorišni šampinjoni koji rastu od prošle godine na hrpi zemlje između loze i borova. Dovoljno ih je za tri-četiri omleta s pečurkama. Ovog proleća su nas obradovale dve nove biljke u dvorištu, jedna je čuvarkuća, čudesno iznikla sama ispod oraha, a drugo matičnjak, sjajnih listova što miriše sveže i citrusno kad se protrlja među prstima, dobar za čaj.
Vinova loza rađa slatke modro-plave grozdove u avgustu, a sa oraha čitavog septembra opadaju zreli orasi koji krcamo kamenjem ostalim od nekadašnje kaldrme, poređenim na gomilu pored susedne ograde. Jabuka lista oskudno i rađa oskudno, ali krupne sočne plodove visoko u krošnji.
Ako u zrelo proleće sedite dovoljno dugo ispod bora u dvorištu možete da vidite kako padaju kapljice smole, sa mladih zelnih šišarki. I ne samo to. Možete golim okom pratiiti koliko se bubica rađa u krošnjama i travi, u nežnoj toploti i blagosti majskog popodneva.
Na česmi u dvorištu je kofa odakle zalivamo ruže i hortenzije. Nepisano pravilo kaže da u kofi na česmi uvek treba da stoji sveža voda jer gugutke koje žive na vrhu visokih borova na granici sa susednim dvorištem, vrapci, senice i ulične mačke dolaze u dvorište da na česmi piju vodu.
Za svaku ružu i horteniziju po pola kofe vode. Za jorgovan i lozu po jedna. Zalivanje traje manje od 5 minuta, uz šum vode iz česme, a slatki miris ruža i vlažni miris lišća i zemlje satima. There’s natural mystic blowing through the air, disanje i snaga cveća koje žedno pije vodu u mlakom sutonu dvorišta u Heroja Maričića.
Бојанка Орлеанка 