Muza i Turčin

 

– Ja sam rodom iz Musine Reke, al’ sam se udala u Miločaj.
– Koje je selo lepše?
– Musina Reka. Miločaj je selendra.
– Stvarno, a Musina Reka nije?
– Nije, smeje se.
– A zašto si se udala onda za momka iz Miločaja kad si znala da ćeš tamo živeti?
– Što sam bila glupa, odmahuje rukom.
(Ovaj odgovor je neka vrsta manira. Često bi mi starije žene na selu odgovarale kako su bile glupe na pitanje zašto su se udale baš za tog momka/baš u to selo. Ili sve one nisu imale sreće. Glupo zvuči to sa srećom, ali tada je odabir muža često bio stvar slučajnosti, pa samim tim i sreće. Naročito jer su mnogi muškarci negovali jedan oblik demonstrativne grubosti ili hladnoće u ophođenju sa svojom ženom, često i s decom, a ženin život u zajednici u kojoj gotovo da nije bilo privatnosti i prostora autonomije, zavisio i od ophođenja članova brojne porodice – svekra i svekrve, devera, u odnosu na koje je, čak i mlađe od sebe ako su samo bili muškarci, bila potčinjena.) 

– Odakle potiče naziv Musina Reka? Da li je to bilo imanje nekog Turčina možda?

– Šta znam ja.  A bio je jedan Turčin, pa zaspao pored Morave. Naišle čobanice pa ga celog izbole vretenima dok je spavao. I umro. Tako. Bilo to davno.
– Vau!
Ne znam da li sada se divim ili da se smejem. Ili da se zapanjim od narodne krvave fantazije. Onda kad žene postaju dostojne epske figure – kad je Turčin u pitanju. Brišem suze u pauzi rafalnog smeha.
– Hahaha, koliko ste bili ludi. To su ti pričali? Ali to je bilo znatno pre nego što si se ti rodila. Ti ne pamtiš Turke. Ni tvoja baba ih ne pamti. Mislim nije ih pamtila. Možda prababa…
– Jes’.
– Uglavnom to nije taj Turčin iz vašeg sela, Musa, po kome je selo dobilo ime?
– Kaki te Turčin snaš’o više! Đavo te odn’o, i tebe i Turčina, smeje se i odmahuje..
Ja opet plačem, lepo plačem, osećam jednu veselu suzicu kako mi vrca iz spoljašnjeg ugla oka i prijatno me golica. Taj arhetipski Turčin!
– Možda je po muzama, hihi. Muza se na grčkom izgovara musa. A muze su… muze su…, zastajem.
Gleda me upitno. Moram sad to lepo da joj objasnim kad sam već počela.
– To su, to su… to su vile koje su naročito volele umetnike, crvenim od lupetanja.
– Vile?!
– Da, ali ne baš kao ove naše, bile su pismene (jao, propadam u zemlju) i umetnici su njih pozivali kao nadahnuće, kad su hteli da pišu ili slikaju, ali to je bilo davno, smandrljala sam. Da, to je bilo mnogo davno, u Grčkoj…
Baka me gleda zabrinuto. Verovatno misli da sam zagazila u vilino kolo. U čiju magičnu moć veruje, ali ne i u vile, možda pomalo. Ali sigurno ne u muze.