Dok u mraku slušam tiho i uporno grebuckanje miša prisećam se kako je u kući u kojoj sam odrastala gotovo uvek živeo i poneki miš. Kuća je bila stara sa prostranim podrumom koji je imao tajne prolaze i tavan strm i teško dostupan preko drvenog kapka u tavanici, a na kome su miševi izgrizli čak i motorciklističku opremu iz mladosti mog dede – kožnu jaknu, pantalone, smešnu staru pilotsku kapu, takodje kožnu. Sve osim još smešnjiih naočara kakve se više ne nose. Moj otac je svaki čas razvlačio malu gvozdenu kljusu, mišolovku, stupicu, groznu zamku u rangu stednjevekovnih sprava za mučenje, koja bi s vremena na vreme okidala, glasno, i to je bio nedvosmislen znak da je ulovljen, tj mrtav, brutalno slomljenog vrata, sklopljenih očiju, doslovno otegnutog repa. Moji roditelji u to vreme nisu hteli da „držimo“ mačku. Nisu ni voleli mačke, čini mi se. Bilo bi glupo i nepravedno i da jesu pošto nisu voleli ni mene naročito. A ne bi ni mogli da se toliko svađaju pred mačkom. Mačke ne trpe takve stvari. Decu niko ne pita.
Jednom je rođaka iz udaljenog sela došla s mužem da prenoći kod nas u iščekivanju porođajnih trudova, jer će joj porodilište biti bliže. Inače je jedva spavala, okretala se i vrpojlila zbog velikog stomaka, ali grebuckanje ispod kreveta na kome je ležala je učinilo da zaboravi na porođajne muke. Jedva je dočekala da trudovi počnu. I porođajna sala joj se činila sjajnim mestom u poređenju sa krevetom ispod koga je miš. Pride se i njen muž plašio i grozio, pa nije imala niotkuda utehe do sve do jutra.
U međvremenu moji su se roditelji preselili u novu kuću, a od pre par godina imaju i mačka. I to ne iz utilitarnih pobuda, nego iz ljubavi. Otada i mene nekako više vole. Ili se prave. Ili stare. Ne znam da li to baš ima veze s mačijom ljubavlju.
A ja. Ja pristajem i na mišje društvo zarad malo autonomije.
Бојанка Орлеанка 