Ekosistem u Heroja Maričića 80

Pada kiša i sija sunce. Jedna crna ulična mačkica je došla pod trem i sada se gledamo kroz kuhinjski prozor. Sve blista i sija kroz kapljice kiše u zelenilu dvorišta, a njene ćilibarske okice najviše. Ljudi stalno traže neko čudo kao potvrdu svoje vere, a čuda su svuda okolo. Život je najveće čudo.

 

 

Stara kuća s dvorištem u Heroja Maričića 80, na prvi pogled tipična prizemna kuća sazidana između dva svetska rata, s visokom tavanicom i prozorima salona koji gledaju na usko i dugačko dvorište, a spavaća sobe na ulicu, prostrana je i stabilna i proteže se celom svojom dužinom od osam vezanih prostorija i dva ulaza duboko u zelenilo zadnjeg dvorišta.

Zadnje dvorište je na svom kraju oivičeno zidom kuće iz susedne ulice, zovom, kupinom, jednom kržljavom smokvicom i bokorom žutih krinova s jedne strane i žičanom ogradom pored koje rastu lale i tri drvceta hibiskusa, s druge. Na sredini dvorišta je orah, visok, stasit, glatke gore, razgranat preko celog zadnjeg dela kuće, popločani plato za sedenje kad je vreme lepo, dva bora, česma u gustom hladu vinove loze, gde konstrukcija drvenog trema oko koga loza raste zauzima čitav uzani prostor ispred zadnjeg ulaza u kuću koji preko niskih stepenica vodi direktno u kuhinju.

Prednji, zvanični ulaz je bliže ulici i ispred njegovih stepenica raste grm starinskih hortenizija, a preko puta staze koja se proteže duž celog prednjeg dela kuće su se u žičanoj ogradi zaplele tri ruže, cinober i ružičaste, koje su zadržale svoju prvobitnu kultivisanu narav, ali puštene da slobodno rastu. Toliko da ponekad podivljaju i naprave slavoluk preko staze. Staza je uska, pa se dešavalo da se neko od posetilaca požali što ga ruža u prolazu svojim trnjem i grančicama “hvata” za skute ili rukave.

Pored plave gvozdene kapije koja izlazi na ulicu je jorgovan što cveta u aprilu, sasvim kratko,  ali zato zanosno miriše na stazi i kapiji, pa prolaznici zastaju na trotaru da ga se malo nadišu ili uberu koju grančicu kad misle da ih niko ne vidi. Između staze i prednjeg zida kuće su dva oivičena nebetonirana dela prednjeg dvorišta na kojima raste zelena engleska trava. Na svakom je po jedna stara kvrgava jabuka na čije crne trošne grane iz nekog razloga vole da  sleću senice i gledaju u prozor. Prozori su visoki, ali je zbog blizine susedne kuće i zelenila u oba dvorišta unutrašnjost soba senovita i prijatna, naročito leti.

Dvorište je jedinstvni eko-sistem u gradu, samo tri ulice od centra. S proleće se prvo pojave mali žbunovi jagorčevine od kojih kuvam čaj za srce i cirkulaciju, zatim indigo kaćunci, ljubičice, pa lale i zumbuli, onda procveta jorgovan, zapupe hortenzije, orah dobije mlado svetlo zeleno lišće, prve ruže, zova, a u julu je moguće pojesti i nekoliko kupina koje zovem protiv-otrvov. Novost su dvorišni šampinjoni koji rastu od prošle godine na hrpi zemlje između loze i borova. Dovoljno ih je za tri-četiri omleta s pečurkama. Ovog proleća su nas obradovale dve nove biljke u dvorištu, jedna je čuvarkuća, čudesno iznikla sama ispod oraha, a drugo matičnjak, sjajnih listova što miriše sveže i citrusno kad se protrlja među prstima, dobar za čaj. 

Vinova loza rađa slatke modro-plave grozdove u avgustu, a sa oraha čitavog septembra opadaju zreli orasi koji krcamo kamenjem ostalim od nekadašnje kaldrme, poređenim na gomilu pored susedne ograde. Jabuka lista oskudno i rađa oskudno, ali krupne sočne plodove visoko u krošnji.

Ako u zrelo proleće sedite dovoljno dugo ispod bora u dvorištu možete da vidite kako padaju kapljice smole, sa mladih zelnih šišarki. I ne samo to. Možete golim okom pratiiti koliko se bubica rađa u krošnjama i travi, u nežnoj toploti i blagosti majskog popodneva.

Na česmi u dvorištu je kofa odakle zalivamo ruže i hortenzije. Nepisano pravilo kaže da u kofi na česmi uvek treba da stoji sveža voda jer gugutke koje žive na vrhu visokih borova na granici sa susednim dvorištem, vrapci, senice i ulične mačke dolaze u dvorište da na  česmi piju vodu.

 

Za svaku ružu i horteniziju po pola kofe vode. Za jorgovan i lozu po jedna. Zalivanje traje manje od 5 minuta, uz šum vode iz česme, a  slatki miris ruža i vlažni miris lišća i zemlje satima. There’s natural mystic blowing through the air,  disanje i  snaga cveća koje žedno pije vodu u mlakom sutonu dvorišta u Heroja Maričića.

čuvarkuća

matičnjak

 

O miševima i roditeljima

Dok u mraku slušam tiho i uporno grebuckanje miša prisećam se kako je u kući u kojoj sam odrastala gotovo uvek živeo i poneki miš. Kuća je bila stara sa prostranim podrumom koji je imao tajne prolaze i tavan strm i teško dostupan preko drvenog kapka u tavanici, a na kome su miševi izgrizli čak i motorciklističku opremu iz mladosti mog dede – kožnu jaknu, pantalone, smešnu staru pilotsku kapu, takodje kožnu. Sve osim još smešnjiih naočara kakve se više ne nose. Moj otac je svaki čas razvlačio malu gvozdenu kljusu, mišolovku, stupicu, groznu zamku u rangu stednjevekovnih sprava za mučenje, koja bi s vremena na vreme okidala, glasno, i to je bio nedvosmislen znak da je ulovljen, tj mrtav, brutalno slomljenog vrata, sklopljenih očiju, doslovno otegnutog repa. Moji roditelji u to vreme nisu hteli da „držimo“ mačku. Nisu ni voleli mačke, čini mi se. Bilo bi glupo i nepravedno i da jesu pošto nisu voleli ni mene naročito. A ne bi ni mogli da se toliko svađaju pred mačkom. Mačke ne trpe takve stvari. Decu niko ne pita.

Jednom je rođaka iz udaljenog sela došla s mužem da prenoći kod nas u iščekivanju porođajnih trudova, jer će joj porodilište biti bliže. Inače je jedva spavala, okretala se i vrpojlila zbog velikog stomaka, ali grebuckanje ispod kreveta na kome je ležala je učinilo da zaboravi na porođajne muke. Jedva je dočekala da trudovi počnu. I porođajna sala joj se činila sjajnim mestom u poređenju sa krevetom ispod koga je miš. Pride se i njen muž plašio i grozio, pa nije imala niotkuda utehe do sve do jutra.

U međvremenu moji su se roditelji preselili u novu kuću, a od pre par godina imaju i mačka.  I to ne iz utilitarnih pobuda, nego iz ljubavi. Otada i mene nekako više vole. Ili se prave. Ili stare. Ne znam da li to baš ima veze s mačijom ljubavlju.

A ja. Ja pristajem i na mišje društvo zarad malo autonomije.

Frančeska

Pre samo dva leta moja prijateljica Maja i ja smo sedele na tarasi kafane „Stari orač“ poznatiji po starom nazivu „Klub penzionera“ i ručale. Primetila nas je Frančeska, najpametnija ulična mačka i došla do nas, pa kao čovek lepo sela na praznu stolicu pored i netremice gledala u hranu na stolu. Malo smo je hranile, pazeći da se ne pojavi konobarica koja je srećom bila zamajana oko šanka, duboko unutra. Radnica koja seče pečenje u maloj staklenoj kabini pored je otišla s druge strane da puši, pa nas ni ona nije videla. Frančeska se ponašala uljudno, uzimala je polako male kombinovane zalogaje, ništa nije ispustila ni mrvila, niti se pomerala iz sedećeg položaja, kao neka stara mršava gospođa. Divile smo se i smejale njenom ljudskom ponašanju. Uljudnom ljudskom ponašanju.

Čudno je kako sećenje na tu običnu svakodnevnu situaciju iz života može da izazove nostalgiju. Ko bi rekao da je to ustvari bio savršen i bezbrižan, a običan, vruć i žmirkav letnji dan. Pre samo dva leta. Sad ništa više nije isto. Frančeske nema, poginula je glupo, udario je auto na ulici, baš u blizini mog dvorišta. Ne znam kako, samo sam je zatekla mrtvu i krvavu na pločniku, iako je moja sestra Natza pokušala diskretno da me zapriča i odvuče na drugu stranu, računajući na zimski suton koji se brzo spuštao na ulicu i poštedi me toga da je vidim takvu. Možda pomislim da je negde otišla ili je neko usvojio kad shvatim da je nema.

Nema ni terase na kojoj smo sedele tada. Komunalna policija je naložila da se terasa skloni odatle jer izgleda da nije imala dozvolu ni za postavljanja, a kamoli za rad. Vlasnici su ljuti sklanjali terasu, mašine su je obijale i odvajale od zgrade. Nova znatno manja i improvizovana terasa je sada ispred ulaza u kafanu, a ispod nje su ostaci stare: razrovana izgažena zemlja iz koje vire komadi okrunjenog betona, a preko koga vise ostaci posunovraćenog grubog zelenog ubuđalog itisona.

Mačke

S pažnjom za ručkom slušam svog oca,  inače najčešće zabrinutog i potištenog čoveka, dok mi ozaren prepričava kako je gledao na ‘Animal planet’ da mačke mogu da budu neustrašive i kako je jedna mačka izgrebala medveda po njušci kad se približio dvorištu, pa je medved uplašen pobegao. A kako su na nekom drugom mestu dve mačke oterale krokodila! Poentira sa tim primerom neobjašnjivo detinjasto ponosan.

Njegov obično letargičan glas postaje zvonak, tmuran pogled živahan i sjajan, a pokunjeno držanje se ispravlja i on se pred mojim očima prolepšava, ceo njegov lik dobija boje i izrazite konture, kao da je provučen kroz vivid filter.

I jasno vidim kako tako vedar, pitom i živ najviše liči na mene.