Frančeska

Pre samo dva leta moja prijateljica Maja i ja smo sedele na tarasi kafane „Stari orač“ poznatiji po starom nazivu „Klub penzionera“ i ručale. Primetila nas je Frančeska, najpametnija ulična mačka i došla do nas, pa kao čovek lepo sela na praznu stolicu pored i netremice gledala u hranu na stolu. Malo smo je hranile, pazeći da se ne pojavi konobarica koja je srećom bila zamajana oko šanka, duboko unutra. Radnica koja seče pečenje u maloj staklenoj kabini pored je otišla s druge strane da puši, pa nas ni ona nije videla. Frančeska se ponašala uljudno, uzimala je polako male kombinovane zalogaje, ništa nije ispustila ni mrvila, niti se pomerala iz sedećeg položaja, kao neka stara mršava gospođa. Divile smo se i smejale njenom ljudskom ponašanju. Uljudnom ljudskom ponašanju.

Čudno je kako sećenje na tu običnu svakodnevnu situaciju iz života može da izazove nostalgiju. Ko bi rekao da je to ustvari bio savršen i bezbrižan, a običan, vruć i žmirkav letnji dan. Pre samo dva leta. Sad ništa više nije isto. Frančeske nema, poginula je glupo, udario je auto na ulici, baš u blizini mog dvorišta. Ne znam kako, samo sam je zatekla mrtvu i krvavu na pločniku, iako je moja sestra Natza pokušala diskretno da me zapriča i odvuče na drugu stranu, računajući na zimski suton koji se brzo spuštao na ulicu i poštedi me toga da je vidim takvu. Možda pomislim da je negde otišla ili je neko usvojio kad shvatim da je nema.

Nema ni terase na kojoj smo sedele tada. Komunalna policija je naložila da se terasa skloni odatle jer izgleda da nije imala dozvolu ni za postavljanja, a kamoli za rad. Vlasnici su ljuti sklanjali terasu, mašine su je obijale i odvajale od zgrade. Nova znatno manja i improvizovana terasa je sada ispred ulaza u kafanu, a ispod nje su ostaci stare: razrovana izgažena zemlja iz koje vire komadi okrunjenog betona, a preko koga vise ostaci posunovraćenog grubog zelenog ubuđalog itisona.

394674_10150490914854582_2027464623_n