Kada bi neko došao kod mene i pomogao mi da sredim knjige bila bih mu/joj zahvalna! Još bolje ili jedino moguće da obriše prašinu sa njih i složi ih dok sam ja u šetnji. Ali ne zbog toga što ja neću, već ne mogu. Vrtim se kao začarana oko nekoliko gomila knjiga, poređanih na podu i izdvajam pojedine, zagledam ih i premećem. I ne mogu da ih se nagledam koliko su lepe – nove i stare, bogato opremljene i polovne, raskupusane, beletristika i teorija, klasika i avangarda, razni žanrovi i oblasti. O kako su divne! Vidi ovu, vidi onu! A tek ova! Sednem da je prelistam i ostanem pola sata. Dođe mi da ih snimim, pa da montiram video na temu moja biblioteka. To bi stvarno bilo previše. Ili ne bi u odnosu na ono što sam želela kad sam bila dete – da ožive likovi iz knjiga, kao u poglavlju U pukotini iz knjige Meri Popins otvara vrata i dođu kod mene, još bolje povedu me sa sobom u avanturu. Čitanje je oduvek bilo čulni, telesni doživljaj, ne samo misaoni i imaginitivni.
I tako, vec drugi dan sređivanja bez ikakvog rezultata, a u pitanju je domaći poslić koji bi neko uradio za sat i po i kraće.
Jednom, pre više od petnaest godina je divna Mirjana Miočinović (koju Z. ima sreću da poznaje, a preko njega i M. i ja, njegovi tadašnji najbliži prijatelji), zamolila bibliotekarku iz SANU da dozvoli M. i meni da pogledamo knjige iz Kišovog legata koje stoje kod njih u okviru biblioteke. Bio je sunčan i prohladan dan. Unutra smo prvo, još u hodniku, videli neke starije ljude s kravatama i rožnatim velikim okvirima naočara, uglavnom. I nekoliko sličnih egzemplara u čitaonici. Jedan je bibliotekarki tražio Politiku iz 1936! To su bili akademici, ali nas oni nisu zanimali.
Pred nama je stajao smeđ kancelarijski ormarić do pola u staklu i u njemu su bile Kišove knjige! Bibliotekarka ga je otključala i rekla nam da slobodno pogledamo, ali da svaku vratimo odakle smo je uzeli. Sunce se sa debelim zrakom i česticama prašine probijalo kroz široki prozor.
„Vidi! Kestler, ali na francuskom!“ U to vreme je smo čitali prevode Kestlerovih eseja u rukopisima. Otkucane kopije sa tragom indiga. Davao nam je Z. koji ih je prevodio. Uglačan, doteran prevod. Što se mene tiče, važniji mi je bio sadržaj. A najdraži autobiografski delovi. Primetila sam da je Z. veoma uživao u prevođenju, ali koliko sam tek ja uživala u čitanju! To je bilo moje non plus ultra štivo sa 23 godine. Počinjem da razgle knjige, polako, pažljivo i skoro svečano. Ubrzo, u zbirci poezije Gumiljova ili Antologiji ruske poezije, ne sećam se više, nailazim na beleške na marginama. Užurban rukopis, crno mastilo. U nekim knjigama su zapisi na marginama grafitnom olovkom. Piljimo u slova koje je pisao Kiš. Pročital sam sve što je Kiš ikada napisao, a da je objavljeno. I posthumno. I ono što možda on i ne bi objavio. A sada imam priliku da čitim zapise sa margina njegovih knjiga. Možda on to ne bi voleo ustvari. Ne znam. Nemam vremena previše da se bavim time. Knjige su ipred nas. Književna kritika i književna teorija. I ne samo to. Jao, vidi ovo! A ovo tek! Zaboravljamo na vreme i na starog akademika koji nešto prepisuje iz još starije Politike i vadimo jednu po jednu iz police i vraćamo. Onda sedimo na podu sa po jednom u ruci od koje ne možemo da se odvojimo gledajući istovremeno nizove naslova na hrbatima. M. pokušava da nešto zabeleži u beležnicu koju je poneo. Odustaje. Ja umišljam da mi ne treba nikava beleška, da nema šanse da zaboravim šta sam videla. Doba je još uvek analogno. Nemamo fotoaparat, nemamo mobilni telfon, ništa čime bih sada fotografisala. Nije ni važno. Srećni smo. Prepoznajem naslove i autore referenci iz Časa anatomije. Šapućemo sve glasnije i sa većim uzbuđenjem. Oboje obožavamo Čas anatomije. Smejemo se puno dok ga čitamo. Posle se zamislimo. Velika je sreća što postoji takva knjiga. Olakšava problem sa samonametnutim autoritetima. Ta kjnjiga je za nas značila potvrdu, preispitivanje, racionalizaciju i revidiranje. I humor, naravno. Akademici na drugom kraju čitaonice nas ni je primećuju koliko su zadubljeni svoje stare novine. Ne znamo koliko je vremena prošlo. Akademik s Politikom je već otišao. Dolazi tiha i ljubazna bibliotekarka i vreme je da zaključa ormarić ponovo. Zahvaljujemo se i pozdravljamo, pa izlazimo napolje ošamućeni. Smejemo se i pričamo glasno, hodamo široko i raspojasano, sa suncem u očima.
Бојанка Орлеанка 