Garrulus glandarius

Dok pijemo kafu na stepenicama njegove stare kuće i mačka lenjo žmirka u blizini, moj prijatelj R. mi kaže da obratim pažnju na zvuk koji se iz zvižduka pretvara u slabašno mjaukanje. A onda mi prstom pokaže na kržljavo drvo u blizini koje zaklanja loza. Virim kroz splet grana, pažljivo se izvijam da ne oteram nekim nesmotrenim pokretom to što to treba da vidim. Sojka ili kreja, u studeničkom kraju poznata kao krešta. Smeđe telo, pepeljasta ćubasta glavica, crni krajevi repa i kljun. I po jedna brižljivo dizajnirana by mother nature, plava šara, simetrično na krilima.

„Čuješ li kako zeza mačku?“, pita me R.
„Nemoguće! Pazi stvarno“, razmišljam gde sam ostavila aparat. Kasno, negde mi je unutra. A plava šara na krilima joj se presijava na suncu u psihodeličnu metalik nijansu.
„Ume i ovce da imitira, da samo to čuješ kako je to smešno. Kod nas kažu kako krešta govori 77 jezika.“
„Vau!“

R. se zamisli, kao da se nečega priseća. Očekujem da mi otkrije još neke od tih „jezika“.

„Kad sam bio dete jednom smo ulovili kreštu… Pravili smo zamku. Lovili smo je za komšiju koji je mucao. Onda su je njegovi odneli kod vračare, da mu da njen jezik da pojede…“

Toliko sam zatečena pričom da piljim netremice u njega (ne znam o čemu bih pre mislila: da li bi mi bilo žao ptice, njega dečaka koji je lovi ili njega odraslog koji se seća, a poznajući njegovo dobro srce i njegovu osetljivost i sklonost ka refleksiji, zatim o zapanjujućem animizmu u narodnom verovanju, neupitnom načinu da se dođe do „leka“, prastaroj uverenosti u magični transfer moći koja treba da pređe sa jezika kao organa na jezik kao aparat…), da zaboravljam da pitam, cinizma i logike radi, da li je komšijski dečak prestao da muca nakon toga.