Parafrazila sam donekle Prustov trag – bila sam u potrazi za izgubljenim ukusima. Maločas sam kupila u pekari jedan pivčić (slatku kiflicu koja se pravi s pivom), veliki i obećavajući, posut mlevenim orasima. Istog trena kad sam ga zagrizla mi je količina šećera u njemu zapekla grlo i odustala sam. Bio je tvrd i suv, bezukusan pride. Onda sam se setila kiflica sa pivom koje je pravila moja baba. Mali, valjuškasti, mirisni i mekani sa punim ukusom, tope se nakon prvog zalogaja.
Suština tih pivčića je bila jednostavnost, a jednostavnost je poticala najpre iz babinog života, razmišljanja i svakodnevice. Njen recept za te proste kolačiće je bio takav kakav je i nikada se nije dovodio u sumnju, a ona ih je pravila decenijama, s vremena na vreme, kao i carsku pitu, polumesece sa orasima, rolat sa džemom od kajsija i razne druge jednostavne stvari. S razumevanjem i polako, bez žurbe, pritiska ili mrzovolje.
U vremenu u kome je imperativ neprestano menjanje, nadograđivanje, novi trendovi i standardi (update, upgrade i sl) nema mesta za takvu jednostavnost i nepromenjivost i to me donekle čini tužnom i malo gladnjikavom
Бојанка Орлеанка 