Kafeterija je puna poslovnih tipova u košuljama i džemperićima, a na spratu đaka iz Umetničke škole koji se prepoznaju po velikim blokovima što nose sa sobom.
Posmatram kroz izlog, dok malom kašičicom lizućem šlag sa kafe, ženu preko puta ulice koja se muči da zalepi umrlicu na drvo. Prilazi joj druga žena, rekla bih slučajna prolaznica koja hoće da pomogne, preuzma selotejp i žustro oblepljuje drvo svuda u krug, a onda zubima kida kraj trake. Zatim obe tapkaju i glade umrlicu da lepo prione uz traku i na stablo. Jedna starija prolaznica zastajkuje i preko njihovih ramena škilji u umrlicu i pomera usne kao da sriče.
„Braate, ne seri, gde ćeš sad, ‘ajde da popijemo još jednu kafu“: trgne me mladić za susednim stolom koji negoduje. „Ne mogu brate, odoh kući, nisam ni doručkovao ako mi veruješ“: izričit je njegov prijatelj dok gura ključeve, mobilni i cigarete u džep kaputića i namešta šalče.
Izgleda da je radni dan završen.
Бојанка Орлеанка 