Sve će biti u redu

Kad god mi neko u šali kaže da se ne uzrujavam previše i da će mi doneti sećer i vodu, to me flešira jednu od brojnih anegdota iz moje kratke, ali sadržajne i nezaboravne nastavničke karijere, kada sam sedmacima u jednoj (pri)gradskoj osnovnoj školi, gde sam radila na zameni, predavala akuzativ.

Gramatika me nije naročito inspirisala, neuporedivo više bih uživala dok smo se bavili književnošću, ali sam znala da moram lepo i detaljno da im objasnim i gradivo iz gramatike, pa sam se trudila koliko sam mogla i umela, početnički pripremajući svaki čas. Kao primer u kome akuzativ ima istu „vrednost“ kao i partitivni (deoni) genitiv,  navela sam sintagmu šećer i voda.
„Možete reći – dajte mi šećer i vodu i to je akuzativ, ali isto tako možete reći – dajte mi šećera i vode, što je genitiv, sa istim značenjem“, verglala sam primer, ispisujući ga na tabli, kada me je jedan od mojih najdražih učenika, Jovica, koga sam iz milošte zvala Jovica Čovica, prekinuo. Poskočio je sa stolice zajapuren i povikao: „Nastavnice, nemojte to da govorite!“ Zbunila sam se i zastala s kredom u ruci. Ostala deca su počela da se osvrću u njegovom pravcu i sama zbunjena takvom reakcijom. „Nemojte, nemojte, molim vas, to je opasno, ne mogu to da slušam!“, insistirao je. „Dobro Jovice, neću, evo ne pominjem, ali mogu li da znam zbog čega te je jedan partitivni genitiv tako uzrujao?“, probala sam da odagnam zbunjenost štreberskom nastavničkom pošalicom. „Nastavnice, to su mojoj babi bile poslednje reči pred smrt, rekla je – dajte mi šećera i vode i umrla!“. Izgovorio je u dahu i seo nazad u klupu. Njegove plave vesele oči su kružile po ostatku razreda koji je počeo da se smeje, pa se i sam nasmejao i dalje crveneći. „Jovice, naći ćemo neki drugi primer, sve je u redu.“

To dete je bilo anđeo. Imao je tanak glasić koji još nije bio mutirao, belo vedro lice što ga je lako prelivalo rumenilo i radoznale plave oči. Kada sam prvi put došla na čas, predstavio mi se iskreno i neposredno kao neko ko ne voli časove srpskog jer je polagao kod prethodne nastavnice. Zbog njegove starmale poverljivosti i iskrenosti seokog dečaka, ubrzo sam ga prozvala Čovica – mali čovek. Ne mogu da se setim kako je došlo do toga da saznam da bi Jovica voleo da čita knjige o avanturama na dalekom severu, Indijancima i kopačima zlata. Pretpostavljam da smo čitali Beli očnjak koji je u i da je Jovica dobro reagovao. Donela sam mu jednog Džek Londona, pa uskoro i drugog, pošto je prvog pročitao u dahu. Dok sam jednom na velikom odmoru doručkovala u zbornici, došla je dežurna učenica i rekla mi da me traži učenik iz sedmog razreda i da je hitno. Izašla sam brzo, malo uplašena. „Jovice, šta se dogodilo?“ Prišao mi je i poverljivo i rekao: „Nastavnice, Šorti je teško ranjen.“ O šta ću sad!? Znala sam da je u pitanju lik iz zbirke Smouk Belju, ali šta je tačno biilo sa Šortijem nisam mogla da se setim: „Ništa ne brini Jovice, sve će biti u redu“, opet sam od svega jedino umela da mu kažem istu rečenicu kao onomad u vezi s genitivom. Brižno se nasmešio i otišao nazad da čita. Kad sam se vratila u zbornicu, jedan nastavnik koji je kroz otvorena vratao video da se nešto dešava je iskoristio trenutak da se požali na Jovicu: „Morao sam da mu zaplenim knjigu, čita na času ispod klupe, dok ostala deca slušaju. A i druge kolege su mi se žalile na njega.“ Rekla sam mu da ne vidim ništa loše u tome što čita, nikog ne uznemirava. To nije bilo fer s moje strane, kolega je shvatio kako „ne cenim njegov predmet i njegov autoritet“. Ali bila sam mlada nastavnica, imala sam sve vreme ovoga sveta i priliku da ne mislim ni na šta drugo osim na mogućnost da neko dete zavoli čitanje, a i zaista mi se fućkalo za negov autoritet i to sam emitovala. Ipak, mogla sam da razmotrim i njegove razloge, baš zbog svog privilegovanog položaja nastavnice na zameni. Volela sam svoje đake i povlađivala im kad god je moglo. Naročito onima koji su imalo mašte. A njih je bilo više nego nas odraslih, u svakom slučaju. Osećala sam kao da nas oni iskupljuju od nečega, od naših uskogrudosti, sitničarenja i beskrajno dosadnih konvencija. I bila sam im zahvalna.

Došlo je vreme da se vrati „stara“ nastavnica s porodiljskog. Jovica se nije radovao njenom povratku, brinuo se za svoju dobru ocenu koju je stekao u međuvremenu. Plašio se da će opet polagati i nije se ustručavao da otvoreno kukumače zbog svoje bojazni. „Nećeš Jovice, sigruno, sve će biti u redu, videćeš“, hrabila sam ga. Opraštala sam se od mojih dragih dobrih sedmaka, a Jovici sam ostavila na poklon Kći snega i napisala mu posvetu: „Jovici Čovici, hrabrom sibirskom lovcu.“