Kada sam bila dete imali smo glatke smeđe stolice od lepog, teškog drveta sa kojima se igrala tako što bih ih okretala naopačke i pisala i crtala po njima sa donje strane jer ne bih smela ni da pomislim da to radim po naslonu ili rubovima sedišta, mada bih tako najviše volela. Pošto su bile teške i glomazne mogle su stabilno da stoje naopako dok se ja joginski zavlačim među nogare i puzeći izvlačim ako se samozarobim između. Uživala sam kada se to desi jer bi to onda zahtevalo napor da se “oslobodim”. Koristila sam ih i kao prepreke za skakanje tako što ih postavim izveđu kauča i fotelje, pa onda hvatam zalet skačući koliko god mogu u mestu, dok federi na kauči škripe kao ludi, a zatim se otisnuvši preko stolice, da bih se dočekala na fotelju dok okrenutu stolicu zamišljam kao opasnu zamku u koju ću upasti ako je ne preskočim. Ova igra je naravno bila zabranjena u prisutvu odraslih, ali su me otkrili kada sam glavom razbila luster u paramparčad.
Bila sam inače nespretno dete i često sam padala, lomila se, ranjavala iznova već izgrebana i izubijana kolena i laktove. Još uvek imam pet ozbiljnih ožiljaka, tragova konaca za ušivanje i dve krunice na prednjim zubima zbog sklonosti da srljam bezglavo u vatru i u vodu. Jednom mi se starinski ključ iz vrata babinog kredenca zario duboko u nogu i slomio se (!) uz tresak stakla sa kredenca koje me je zasulo i lomljavu kristalnih čaša i keramičkih figurica, na užas svih gostiju koji su došli kod babe i dede na slavu i koji su mirno večerali u susednoj sobi.
Ali da se vratim na stolice. One su tako tihe i velike bile poput dobrih kućnih duhova. U mirnijim fazama igre bih ponekad plesala sa njima teatralno im se obraćajući sa “madam” kako sam čula na filmu. Pošto smo već razgovarale, tj ja sam pričala, a one bi me slušale, red je bi da im dam imena. Urezala sam neveštim krupnim ćiriličnim štampanim slovima njihova imena na unutrašnju stranu, na ispust naslona, mesto gde se spaja sa sedištem. Slova sam obojila drvenim bojicama, svako različito, ali da se slažu u harmoniji ponavljanja ljubičaste, zelene, plave i žute. Zvale su se Roza, Kalina, Olivija i … Imena četvrte ne mogu da se setim! Kako sam to mogla da zaboravim! Ali stolice su još uvek tu, mogu da proverim. Kada su se moji roditelji iz dedine i babine kuće selili u novu, a ja otišla na studije, otac je odlučio da samo reparira stare stolice ( tj, ošmirgla ih i prefarba u tamno- braon jer su bile dovoljno kvalitetne, a svake druge bi bile nedostajna zamena), ja sam uveliko zaboravila na svoje kromanjonske zapise i crteže ispod njih. A i da nisam ne bi mi palo na pamet da mu skrenem pažnju na nešto što je bilo tako daleko iza mene. Zašto bi brucoškinju bilo briga za stare stolice iz reoditeljske kuće, uostalom?!
“Mama, možeš li molim te da pogledaš da li nešto piše ispod stolica?”, nervozna sam i nestrpljiva da saznam što pre pa zovem mamu telefonom kada sam se iznenada setila stolica.
“Šta to pričaš dete, bogstobom, šta bi pisalo ispod stolica!?”
“Mama, te stolice su imale imena, kako je moguće da ih nikada nisi videla urezana, plitko, tupom grafitnom, zatim obojena?”
“Aha, jeste, bilo je nešto… Ali ti znaš koliko sam ja bila zauzeta, na poslu i oko vas i oko tvog oca i njegovih roditelja, rastrzana na sto strana…”
“Mama, molim te!”
“Dobro, ne znam, evo ti oca, pa pitaj njega.”
“Tata, molim te okreni stolice, jednu po jednu i vidi šta piše ispod, ima li kakvog crteža, bilo čega…”
“Stani…. Vidim na jednoj se nazire OZ, ali to je sve. Nema ničega na drugima…”
“Oz! To je Roza! Tata, kako si mogao, kako si imao srca da ošmirglaš i prefarbaš moje crteže ispod stolica? I njihova imena. Te stolice su imale imena! Tata, da li svestan da se možda nikada neću setiti kako se zvala četvrta stolica?!”
Бојанка Орлеанка 