Vetar će nas nositi

Pre tačno tri godine je umrla baba Milka iz Brezove u 94. godini. Živela je u velikom domaćinstvu sa sinom, snajom, unukom, njegovom ženom, dva praunuka i njihovim ženama i dva čukununuka. Sahranjena je na malom groblju na Dolovima.
Prve nedelje svog nastavničkog službovanja u Studenici provela  sam upravo u kući te porodice. Baba me je još tada, pre desetak godina, kad sam joj jednom prilikom pravila društvo sedeći i razgovarajaći o svemu sa njom dok na  livadi čuva ovce,  pitala da li ću doći na njenu sahranu. Naravno da hoću, odgovorila sam joj uz savet da ne žuri. Rekla mi je da neće, ali da ja svakako dođem.

Setila sam se glavnog junaka Kiarostamijeovg filma „The wind will carry us“ koji boravi u jednom zabačenom selu duboko u Iranu da bi snimio običaj sahrane i sticajem okolnosti propusti da ga snimi, ali mu se dešavaju razne druge značajne stvari. 

Poslednjih godina u trendu je inkriminisanje hrane na groblju. Ne jednom sam čula kako to nije hrišćanski, kako ne moramo da budemo toliki divljaci da nam se sav civilizovan svet čudi, kako to treba zabraniti, kako je crkva već i zabranila, ali se niko ne pridržava, kako se u gradovima pridržavaju, ali u selima ne… Meni hrana ne groblju ne smeta, razumem je kao sredstvo automatske veze između živih i mrtvih, između nas i predaka. „Uzmi, nešto, babi za dušu, valja se.“

„Hoću, može jedna baklava. Mm, što su dobre!“

Baba Milki koja se brinula „da nisam gladna i da mi nije ‘ladno dole u Kraljevu“ bi bilo drago kad bi videla kako sam lepo jela na njenoj sahrani.

Tetovaža

Grozno, glupo i bespomoćno je to što sam sanjala da imam tetovažu na podlaktici sa unutrašnje strane, veliku i vidljivu. A na tetovaži tri listića čajne kobasice, narezana kao za meze i složena sa dve polutke kuvanih jaja i dva kisela krastavca takođe na pola. A sve u onim intenzivnim bojama za tetovazu i s namerom majstora da verno prenese oblik, kolorit i teksturu

Psovala sam i plakala i ponavljala kako ja uopste ni ne volim čajnu, kao što je ni ne volim, vezivala sam neki olinjali zavoj oko i smisljala šta bih mogla da tetoviram preko, i opet psovala, ali se nijednom u snu nisam zapitala zašto, kada, kako i kome sam uopšte dala da mi tetovira tu grotesknu skarednost.

Osećala sam (se) kao da ja nisam ništa kriva.