Jedan od gradova na K

Neka žena na Fejsbuku kaže kako su „horde varvara uništile Beograd“. Možda misli na Hune, Avare, Slovene, ali pošto nije pisala na latinskom, već na srpskom, bojim se da sam i ja nekad bila u toj „hordi“, a da nisam ni znala da sam varvarka niti da, zapravo, uništavam Beograd živeći u njemu. Budići da sam se vratila u svoju varvarsku bazu u Kraljevu, možda bi mi njena starograđanska eminencija oprostila tu destruktivnu epizodu iz prošlosti.

Pitala sam se da li još negde ljudi pričaju takve stvari, verovatno ne u Njujorku ili u Tokiju, pa sam se setila da je mojoj prijateljici, kad je živela u Barseloni, neka komšinica rekla kako je došla iz quinto coño, što na španskom znači doslovno „iz pete pičke“, a aludira na ono što se kod nas kaže pripizdina ili vukojebina. A moja prijateljica je došla u Barselonu iz Beograda. Eto, za nekog je i Beograd quinto coño.

U gužvi jednog beogradskog kluba stojim u blizini šanka i ćaskam s do maločas nepoznatom osobom. Prilazi nam zajednička poznanica i obraća se mom sagovorniku:
– Ee, upoznao si Bojanu, ona je super, znaš, ona je iz jednog od onih gradova na K: Kragujevac, Kraljevo, Kruševac… To bi valjda trebalo da bude kuriozitet koji me identifikuje, a možda i kvalifikuje, ko bi ga znao. Zamislite, u tamo nekim gradovima na K u mračnim dubinama Srbije postoje poznati oblici života…
Hm, nije to sve, ima i gorih stvari od toga, mislim se. Ne zna ona da ja ustvari i nisam ni iz grada na K, već iz Ribnice kod Kraljeva. Ko bi još i to pamtio, uostalom.
Ali zato to znaju najkraljevačkiji Kraljevčani među nama. Oni koji nas sve rado podsećaju na naše neplemenito poreklo, na prigradski ili seoski background i prelažnje mosta na Ibru.

Jedan od njih je moj vršnjak sa ugla Cara Dušana i Hajduk Veljkove. Živi u velikoj staroj kući koju je napravio njegov sposobni deda, proslavljeni majstor i izumitelj. Po zanimanju je kafedžija, ali je to sekundarno u odnosu na primarno samoproklamovano zanimanje – „gradski lik“, „čaršijaner“ i „stari Kraljevčanin“. Na zidu kafane, smeštene u prizemlju te iste kuće, uramio je devizu svog života: „Ja u grad ne izlazim, ja u gradu živim, kako možeš busom, stvarno ti se divim“. Pošto nigde nije mrdnuo iz Kraljeva, koje je još uvek po svemu u XX veku, za vrhunac manifestacije svoje urbanosti smatra rock’n’roll čiji se zvuci razležu sa ćoška, iz njegovog kafančeta s musavim izlogom.

Jedan od vrlih Kraljevčna je i debeljko koji dane provodi u kafani dijagonalno od ove. Takođe je veoma zainteresovan za čistotu kraljevačke rase i porekla, toliko da smatra da niko ko nije odrastao u gradu ne treba previše vremena da provodi u njemu. Ne bih to ni znala da ga je jedano moj novostečeni gradski komšija, koji mi je veoma drag jer je dobar čovek, nije doveo kod mene na rođenedansku sedeljku na koju ni sam nije bio pozvan, već je prolazeći i čuvši razdragane glasove u milini avgustovskog popodneva i senovitom zelenilu dvorišta, prosto svratio da vidi šta se dešava, a ja sam ih kao svaka prostodušna i gostoljubiva osoba sa seoskim vaspitanjem poslužila, između ostalog, klasičnom sladoled-tortom koju je po mojoj skromnoj rođendanskoj želji moja majka ljubazno napravila od domaćih jaja i ostalih svežih sastojaka, dovezla mi je do grada, ne znajući da će obična, odavno nepopularna torta, biti prava senzacija za čije će se parče repete gosti otimati. Među ostalima i narečeni debeljko koji je nakon što je olizao tacnicu počeo da isleđuje slavljenicu, tj mene, povodom njenog porekla. Shvativši da nisam odatle gde slavim rođendan, bio je iskreno iznenađen, pa me je pitao zašto ne slavim u Ribnici. Naviknuta na svakve provokacije u svom dugačkom i dinamičnom životu, rekla sam mu da eto ne znam šta mi je bilo ove godine, ali da ću od sledeće sasvim sigurno da se vratim preko mosta, makar tog dana kad mi je rođendan da ne vređam osećanja i uzvišene navike ljudi iz grada. Nego odakle si ti, zainteresovala sam se. Iz solitera kod bolnice, kaže. Wow, soliteri, šteta pa kraljica ne zna šta propušta, uzvraćam ljubazno. Nije razumeo moju opasku, repliku iz Mućki. Kad Rodni jednom prilikom stoji na prozoru i posmatra Pekam s njega upadne u zanos, pa iznese čitavu tiradu o tome kako je lepo živeti u soliteru s mnogo ljudi u načičkanim stanovima, kako iako siromašni, ljudi koji tu stanuju nisu otuđeni i svi su blizu jedni drugima kao u košnici i slično, na šta mu Del Boj posprdno odogovori: „Da Rodni, kraljica ne zna šta propušta!“

Ova dvojica, čuvara nepisanog kraljevačkog zaveta kaldrme nisu jedini zagovornici „čaršijanerstva“ koje poznajem. Neko (neću sad da ofiram još ljudi koji su mi zamerali ribničko poreklo) svoj ponos izgrađan na antitezi postojanja Ribnice i sličnih staništa u odnosu na ono što zovu gradom, nose diskretnije, pa im se javlja kroz steroptipne šale ili u pijanstvima, neki shvataju koliko je to anahronizam i veruju da je zauvek ostao u gradskim legendama o obračunima između Picmalaca i Ribničana i nikada ništa slično ne pomišljaju ili pominju, ni ne znajući da smo mi iz Ribnice makar jednom u životu bili suočeni sa recidivima ovih ideja o agroikosu.* Sad ovo poslednje što sam napisala zvuči ozbiljno, skoro dramatično, kao da sam stvarno bila ugrožena ili povređena, ali naravno sve je to smešno i veoma passe još mnogo pre nego što je nekom palo na pamet da to uopšte i spominje.

Što se ovih koji ne mogu da zapampte razliku između gradova na K tiče, zamišljam neki drugi sinhronicitet u kome sam ja na primer u Njujorku i iz Njujorka, recimo, i u veselom društvu nekog njujorškog kluba okrećem se nekom svom drugaru: „upoznao si M! Znaš, ona je iz Istočne Evrope, iz jednog od onih gradova na B: Bukurešt, Beograd, Budimpešta… Ali je inače super.“

 

prostak
*