U Japanu

… A onda se spusti niže i smjesti među njene butine i razgrnu lavlju grivu i stane ljubiti lava u purpurna usta…
Ovako su pisali Arapi još u XV veku, a naše zakorelo patrijarhalno društvo ovu vrstu seksualne slobode i dostignuća u praksi počinje da upražnjava, po mojoj slobodnoj proceni, tek 80-ih godina XX veka. I to u gradovima. U selima dve decenije kasnije.

A kako znam?
Često sam razgovarala sa svojom starom kumom, učiteljicom u penziji, koja je rođena pre osamdesetak godina u selu, ali najveći deo svog života provela u gradu. Istina, nikada eksplicitno o seksu, naročito ne o detaljima, iako sam antropološki i ljudski zaintersovana za razinu sloboda generacije koja je učestovala u obnovi i izgradnji zemlje nakon II svetskog rata i velikom socijalnom i ekonomskom napretku čije su blagodeti uživali. Pa i za privatnu, i veoma privatnu istoriju pojedinaca iz tog vremena.
Ali jednom se ta tema nenadano i sasvim slučajno nametnula. Naime, moja kuma, kao pasionirana čitateljka, iako budući u poznim godinama, nije propuštala aktuelne naslove i nova izdanja. Tako je tih dana pročitala i Murakamijev Istočno od granice, zapadno od sunca. Samo što je završila knjigu, pod snažnim utiskom, kad sam joj došla u tradicionalnu nedeljno-popodnevnu posetu, nakon posluženja i konvencionalnog ćaskanja, pohvalila mi se i ujedno požalila kako je čitala strašnu (odličnu, i stari ljudi koriste sleng, sleng svog vremena i razočaravajuću) knjigu.
– Pa šta je po sredi, iskreno sam se zainsterovala.
– Znaš, Murakami je odličan pisac… Ali ne znam kako da ti kažem, ne mogu da ti kažem…
Nisam mogla ni da pretpostavim šta je to toliki tabu da ne može da mi kaže, naročito jer sam knjigu već čitala.
– Tebi nije ništa bilo čudno?, gledala me je upitno.
– Ne. Ne sećam se…
– Onda ne mogu da ti kažem.
Recite, slobodno, nismo deca, zvučala sam ubedljivo, iako me je često nazivala detetom, uprkos mojih , tadašnjih recimo 33 godine.
– Znaš, ja nisam znala… nisam znala… da u Japanu… da u Japanu sisaju polni organ, spustila je pogled.
Tras! Osmeh mi je titrao na licu. Šta da kažem na ovo? Umesto da sam se pretvarala da sam iznenađena i umirila je, samo sam je gledala sa osmehom koji je tiltivao, a onda ubrzo eksplodirao, njoj u lice.
– Hahahaha, nemoguće! Nemoguće da nikad niste čuli… hm… kako da kažem… za to?!

Netremice me je gledala. Jao, šta sada da radim?
– Pa znate, ne znam da li ste nekada videli freske iz Pompeje, to je uobičajen prizor, vadila sam se. i… i…. i, kod recimo… Kiš! Vi volite Kiša. Ima jedna zbirka pesama koju je on preveo. Bordel muza. To je zbirka erotskih pesama, francuskih, neke od njih su veoma stare, znatno pre XX veka napisane. I ne samo tu. Koliko je erotike u raznim knjigama. Filmovi? Dobro, niste možda obraćali pažnju. Sigurno ste videli… Nemoguće da niste, ne baš očigledno, ali ukazuje. Znate već… zapetljavala sam se sve više.

Tišina. Namrštila se. Gledala me je netremice, kao pomalo zabrinuto, s nekim upitnim prezirom. Nije valjda, mislila sam, nije vajda njena sumnja sad upućena meni… Suzila je pogled, škilji na jedno oko. Jao, ona sada misli kako ja previše apologetišem i obrazlažem i kako tu sigurno ima nešto. Ona misli da ja sve znam o tome. Ne samo iz literature i filmova. Šta to njoj treba da misli. Ona ne treba o tome da misli! Tko sablazni jedno od ovih malenih, bilo bi mu bolje da objesi mlinski kamen. Isto važi i za najstarije, moj je dodatak. Uvek sam bila tako obazriva prema njima, šta mi sad naspelo da budem iskrena i zrela, pitam se. Ona ćuti i dalje. Kao da nešto čeka, neko krucijalno objašnjenje. Preznojavam se. Možda misli… A sad sam tu došla da pijem sok iz njene čaše… Ona je poznata po higijeni, ona dezinfikuje kvake asepsolom i ponosna je zbog toga. Ne krije, već zagovara takvu praksu. Uh. Ako je sad pitam da li je mislila, pa da nastavim, kad je pričala o tome šta rade Japanci, na felacio ili kunilingus? Naravno da bih morala da je pitam na narodnom jeziku, prevedeno, jer očigleno nije u toku. Izbaciće me iz kuće.

– Ma bezveze… kuma M…. stvarno, nije ni važno…
– Hoćeš još vanilica? Jesi li pila kafu posle ručka? Hajde da popijemo po kafu, baš mi treba, sva sam se nešto uspavala. Hoćeš i ti? Odoh da skuvam, sedi tu, zlato, sačekaj me, sad ću ja, doneću i još vanilica. Hoćeš još malo soka? Lep je, domaći, od ove naše višnjiice iz dvorišta.
– Hoću, hvala, baš sam žedna… Hvala.

Moj tajni život

U lokalni bus, takozvani duplak, što preti da se sam od sebe rastavi na pola, dok bučno i klimavo trešti Ibarskom magistralom na relaciji Voljavča – Kraljevo, ulazim na prednja vrata i sedam na prvo slobodno sedište, okrenuto ka unutrašnjosti autobusa. Oko mene su ravnodušna lica putnika, svi sabijeni napred. Dubina autobusa prazna. Puno je svetlosti koja prodire kroz umazane prozore svuda okolo. Trebalo je da sednem sasvim pozadi, na prljavi i pocepani tron podignutih zadnjih sedišta, bilo bi kao na rodeu, pomislim.
Setim se da imam knjigu u torbi, tako ću najbolje prekratiti vreme. Ozbiljna književnost, erotska proza po žanru, suštinski pornografija. Povremeno toliko razuzdana i dinamična da instiktivno otvaram usta jer mi treba vazduha. Sasvim me je obujmila. Nižu se stanice. Autobus koči, pa opet kreće brundajući. Moje masno štivo, za to vreme, takođe trese kao rašrafljeni autobus, ogoljen dužinom, prostranošću, zanjihonošću i prljavštinom, spolja i unutra. Osećam vrelinu na unutrašnjoj strani priljubljenih butina. Težište tela mi je u listovima nogu koje zatežem, a vrhove stopala upirem u ulepljeni pod autobusa da održim ravnotežu. Omamljena sam redovima koje čitam, zaglušujućim zvukom busa i golicajućim snopovima svetla u kojima igraju rojevi čestica prašine.
Stara žena koja sedi naspram mene uhvati se odjednom za rub grube štofane suknje i koleno, škiljim ispod oka ne shvatajući šta pokušava, i uz napor podiže svoju otežalu nogu u staromodnoj anatomskoj papuči iz koje vire kvrgavi prsti u gruboj mrežici drap najlonke, pa je spusti na prazno susedno sedište. Noga tupo klonu pored mog krila i ostade nepomično da leži. Natekla, s modrim meandrima vena i popucalih kapilara. Podigoh glavu s knjige.
„Ej meni doboga, što me boli noga!“, reče stara žena rasejano i pogleda me onako milo, bapski. Nasmeših joj se saosećajno. Rutinski vratim pogled na knjigu, ali kasno, odjednom mi je sve što sam pročitala bilo suvišno.