ima jedna livadska travka, već dva dana tražim okolo njen naziv. narodni ili latinski, svejedno. raste svuda, na rubu svake livade, u gustim vrzinama pored puta. znam, jer je već svuda prepoznajem.
uberem je pokazujem okolo. znate li kako se zove ova trava? ne znam, a što pitaš, to je jedini odgovor koji dobijam za sada.
čak ni ackova baba ne zna. baba, molim te, napregni mozak, kažem joj. ne vredi dete, iščilelo. jao baba, gledam je tronuto. njoj nije žao, ravnodušna je. hej, kupila sam ti sladoled, sad sam se setila. doneću ti iz zamrzivača, ali pod uslovom da mi ne kažeš: podaj deci. ne dam deci, za tebe je, menjamo kodove pedocentrične kulture, dekonstuišemo, smejem se sama. baba me gleda ljubopitljivo. šta to veliš? ništa. namerno joj ne kažem da su deca već pojela svoje sledovanje, neka misli da je sladoled ekskluzivno za nju. otvaram joj sladoled. polako izokola po zidovima čašice zahvata plastičnom kašicom. vratim se posle nekoliko minuta, baba se sladi zadovoljno. da se nisi setila? jok, šta će ti to? baba, svi sve kao znaju, to je nova moda, svi o svemu imaju mišljenje, svi imaju pravo glasa, a niko ne zna kako se zove jedna obična mala travka koja raste svuda, doslovno svuda. ja idem na internet svaki dan, baba. pokazivala sam ti kako to radi i šta sve tu ima. koliko samo informacija, sve što možeš i ne možeš da zamsiliš. to je kao neki svemir informacija, pravo čudo. odatle mi se glava svaki dan puni svim i svačim, vidi kolika mi je. i tamo na internetu tražim i ne umem da nađem. eto, glupi smo. svi smo glupi i niko ništa ne zna. nema ništa od nas, ništa. baba me gleda mirno, naizgled ravnodušno, ali netremice i oblizuje kašičicu. liči na divnu veliku kornjaču. ipak joj ne kažem: lepa si kao kornjača. čisto da ne misli da sam skroz luda. pitaćemo sutra sojku (staru komšinicu) koja je trava. sutra je praznik, crveno slovo, eto nje na kafu već ujutru, teše me ostali.
otac mi je u beogradu, pozvaću ga na skype da mu pokažem, neka traži na internetu ako ne zna, otrčim na skype. nema ga online.
poneko me i zavitlava. pitam tako molera bobana koji se tu zatekao, pored česme mešajući pastelno- žutu glatku farbu u kofi. on kaže kao iz topa: znam! ja se obradujem. to ti je trava blesa, tako se zove. smejemo se njegovoj doskočici. milo mu je. posle me pita jesam li saznala kako se zove. nisam. ma blesa je zovi, slobodno. trava blesa, haha. sad se smeje sam.
lazo, da li ti je mama kod kuće? nije, otišla je u rašku.
miro, da li je sestra tvog svekra, baba-milka, kao mala čuvala ovce, treba mi naziv jedne trave. ne zna ti to ona. možda i zna, ali neće shvatiti šta je pitaš, senilnost je to.
popodne sam se prošetala do prodavnice na granici između mog i susednog sela. uz put sam srela komšiju jovicu, profesora francuskog. ne znam naziv travke, ali je prelepa, kaže mi iskreno i ljubazno. stara komšinica s njim u društvu se ozareno smeje iz duboko zabrađene crne marame. šta će ti to, ćeri, pita me toplo.
ispred prodavnice na nameniskim klupicama dva stara čoveka piju pivo. stariji ima plišani kačket i lagan letnji sako. plave oči, bela veštačka vilica sa elegantnim tankim zubima. smeje se. razgaljen što nas vidi, gleda u moj fotoaparat o ramenu. pita moju prijateljicu i mene da nismo možda novinarke, neka televizisjka ekipa. sigurno jesmo, snimamo pred izbore. nismo, nestrpljiva sam. da ne znate kako se zove ova trava? znam! đurđevak, hahaha. uh, kakav matori klipan, pomislim. a i dalje glupavo verujem u mudre starce i njihovo znanje o svetu i životu. doviđenja, okrećem se na peti. a gde si ti anđelija to pošla, dobacuje za mnom njegov kompanjon s klupice. mrzovoljna sam. kolutam očima, a pomalo mi je i smešno. moja prijateljica se smeje glasno. anđelija, haha. u povratku ih opet vidimo. galame nešto i pominju nekih deset evra. prekidaju razgovor. sine, šta to slikaš, pita me jedan od njih pomirljivo. neću da vam kažem. doviđenja ponovo.
ne mogu da objašnjavam baš kako su listovi te trave meko uzglavlje larvama ispod svilenog baldahina od nežne ali guste mreže koji su isplele neke bube gde gaje gusenice, a ja sve to fotkala u voljavči juče, na dan zemlje.
a ne znam ni bube koje su. pitala sam jednog sredovečnog čoveka u beloj košulji koga sam spazila u dvorištu preko voćnjaka. lepo je kad imaš belu košulju, a svuda oko tebe je bujno zelenilo i procvetale dunje. u tom kraju ima puno dunja. s proleća se bele nežni cvetovi na kvrgavim stablima, a u jesen se žute sazrele dunje s finim peludom po sebi. izvinite, izvinite, mašem, da li znate koje se ovo bube, što su napravile ovu kao paučinu, puštam glas stidljivo, ali grleno. dobro je, ne kreštim. a ne znam kako dugačije da ga pitam. sledi nemušt odgovor na nevešto pitanje. to je mrav neki, dovikuje. mrav kao pauk. kažem hvala razočarano. da li može da čuje sebe šta izgovara. i mrav i pauk. i ništa od toga.
kasnije nađem na internetu kako je trava verovatno „žuta mrtva kopriva“, lamium galeobdolon, bez narodnog naziva.
a o gusenicama stvarno nemam pojma. bila sam pre podne inače u gradu, u muzeju na fenomenalnoj postavci izložbe „insekti srbije“ i nadala sam se da ću videti „svoje“ larve i njihove leptire, ili je pre obrnuto, ali ih nisam raspoznala. i onako sam se divila tvrdokrilcima lepim kao najlepši broševi iz art deco-a, pa sam mao zaboravila na ovo zamešetateljstvo oko gusenica iz voljavče.
Бојанка Орлеанка 