Ništaci

Priča mi Ackova baba o raznim nepočinstvima, grubostima i osionostima koja su muževi njenih komšinica i rođaka činili svojim ženama u mladosti.
– Ništaci su to bili, dete, veliki…
– Ajoj, a je l’ bilo nekih muževa koji su bili dobri prema svojim ženama?
– Jeste, imalo njih dosta… (stanka i zamišljen pogled) … al’ malo.

 

Milomir i Cana

– Al’ ne znam da l’ ima nešto gore od pijanice… to su najgori ljudi.
– Ja ne mislim tako, ne mora da znači, nekad su to baš dobri ljudi koji ne mogu da podnesu stvarnost drugačije…, mudrujem. Baba me gleda netremice.
– Jes’ ne mogu. A mi k’o možemo?
– Ne znam…
– Milomir nije bio Canu kol’ko ja znam. Al’ je ovako bio gadan. Napije se to, brljavi, zabeđuje, pijano vazda’. Legne na kauč u kujnu, neće da s’izuje, kaljave mu cipale. Pu, što je bio nevaljatan. Nikaki karakter.  Ona priđe da ga izuje, on se ritne namerno, stoka jedna, pa i nju iskalja. Ona ode pored furune, sedi tako dok on leži pa ga kune i nabraja. A on samo leži, stavio ruku preko glave i smeje se.

Kad ona prestane on je pita: „Jesi završila?“

„Jesam“, veli mu ona. „Dobro, e sad jedi govna”, taki je to čovek bio, pogan.

 

 

Vešanje

– Ee, kako je Radoš vešao Milanku…

– Vešao?!
– Jes’, veže je konopcem pod pazuv pa je zakači da visi za ora’, za najdeblju granu. Ona se jadna koprca. Svi gledamo.
– Jao, baba, pa što niste reagovali?
– Ko da reaguje? Ti ne znaš kaki je ludak bio. Đubre jedno, đubrište, mršti se.  Ona je jadna bila dobra, vredna, uredna. Mnogo je pogrešila što se udala za njega, m-da.
– A zašto se udala za njega?
– Što?! Što je bila sirotinja. On je bio stariji od nje, udovac. Al’ ‘tela drtina mladu ženu, moglo mu se. Doš’o on da prosi njezinu sestru. A ona, Zorka, bila pametna, pa rekla, haha, rekla da ga poljubi u ruku, da mu pokaže da je on za nju čiča. Al’ jadna Milanka rekla roditejima da ako neće sestra ona ‘oće. I tako… ne zna niko šta joj bi. Sirotinja to, pa mislilo da će bolje da živi. Ee, jadna li je.
– Vrati se na to vešanje. Zašto je naprimer veša, šta navodi kao razlog?
– Otkud znam, kakav razlog, dete! Što mu se ‘oće. Ludak pusti je to bio…
– Kako je moguće da je njeni roditelji nisu pozvali nakon toga da se vrati kući?
– Ko da se vrati?! To se smatralo za najveću sramotu. Čik se vrati! Neće niko ni da te primi. Ćutiš i trpiš što niko trpeo ne bi. Tako ti je tad bilo.

 

Vinojla i progonitelj

– A kako je Vinojla nastradala, eee… Pusta ona…
– Kako?
– Bacila se pod voz. U Titogradu.
– Sad je to Podgorica, brži mi je jezik od pameti. Mrzim inače kad neko tako razvodnjava kao ja sada. Kakve veze ima da li je Titograd ili Podgorica s tim šta se dogodilo Vinojli, prvi put pomenutoj u njenoj priči.
– Zašto je to uradila? Nisi je nikad pominjala, nastavljam brzo.
– Jes’, Podgorica. Tamo je otišla kad je begala od jednog momka iz Lađevaca. Zaposlila se lepo bila, u konfekciju tamo nji’ovu. Sredila se. E kako su je volele koleginice. Dolazile su na sa’ranu. Plaču. Naša Vinka jadna šta uradi, kažu. One su je tamo zvale Vinka, a mi Noki. Bila je dobra. Mlada. Ona je bila mom Mitru neka daljna sestra.
– Ali zašto se bacila pod voz?
– Imala jednog momka iz Lađevaca. Ne znam ni je l’ joj je bio momak. Nameračio se on na nju. ‘Oće nju i nijednu drugu. Al’ ona nije ‘tela da pođe za njega. I tako ti je on nju…, gleda u jednu tačku.
– Opsedao?
– Jeste. Svuda je jurio, nije mogla od njega da kroči nikud. Zato je i pobegla tamo, u Podgoricu, tad je Titograd bio.  Zaposlila se tamo odma’, bilo joj lepo, dobar pos’o, šila u konfekciju, volele je koleginice…
– I? Šta je bilo posle?
– Nije malo prošlo, on je nađe. I tako… Čekao je ispred fabrike, kad završi ona smenu, iš’o za njom. Ona kad je s’vatila da on neće da se mane, jedno jutro poranila, zapalila sveću na stolu i napisala pismo. Ostavila sveću da gori, to je njoj bila namenila, e jadna li je i prejadna… I otišla da se baci pod voz…

Ne pitam je zašto ga nije prijavila. Zašto se nije nekom obratila za pomoć. Zašto opet nije otišla negde, negde još dalje, najdalje. Ćutim jer znam šta je to i kako se odrazi na nemoć i fatalizam.
– Volela bih da je ona ubila njega umesto sebe, kažem jer sam besna, iako znam da ni ja ne bih ubiila nikog.
– Bolje da ga je ubila. Ubiješ govna i znaš šta si uradila, bogami, prihvata baka.
– To je proganjanje. To je krivično delo. Ne znam kako je tada bilo, ali Srbija se obavezala po jednoj konvenciji koju je ratifikovala da obezbedi sprečavanje i kažnjavanje progonitelja. Ne treba niko nikog da ubija ako se sprovodi zakon. Ali ja znam šta je to. Ja znam, skoro da znam, kako se ona osećala i o čemu je razmišljala, uzrujavam se.
– Kako znaš?
– Duga priča. Pričale su mi neke žene, ali nijedna nije ovoliko tužna i tragična kao tvoja, kažem pomirljivo. Mada… može da bude. Hvata me zebnja. Pomišljam na jednu ženu kojoj upravo bivši muž svakodnevno šalje poruke i saznaje sve njene telefone i lokacije…
Ali baka ne insistira dalje na priči. Zamišljena je.
– Jes’ bogami, tako ti je bilo. Tako ti je ona glavom platila. I nikom ništa, prekida tišinu na kratko.
Onda ćutimo obe. Duže od minute ćutanja.

Dan kad je umro Tito

4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.

Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…  Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.

Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Napomena: Naslovna fotografija je bez pitanja pozajmljena sa sajta fotografa Dragana Petrovića. http://draganpetrovic.rs/

Muza i Turčin

 

– Ja sam rodom iz Musine Reke, al’ sam se udala u Miločaj.
– Koje je selo lepše?
– Musina Reka. Miločaj je selendra.
– Stvarno, a Musina Reka nije?
– Nije, smeje se.
– A zašto si se udala onda za momka iz Miločaja kad si znala da ćeš tamo živeti?
– Što sam bila glupa, odmahuje rukom.
(Ovaj odgovor je neka vrsta manira. Često bi mi starije žene na selu odgovarale kako su bile glupe na pitanje zašto su se udale baš za tog momka/baš u to selo. Ili sve one nisu imale sreće. Glupo zvuči to sa srećom, ali tada je odabir muža često bio stvar slučajnosti, pa samim tim i sreće. Naročito jer su mnogi muškarci negovali jedan oblik demonstrativne grubosti ili hladnoće u ophođenju sa svojom ženom, često i s decom, a ženin život u zajednici u kojoj gotovo da nije bilo privatnosti i prostora autonomije, zavisio i od ophođenja članova brojne porodice – svekra i svekrve, devera, u odnosu na koje je, čak i mlađe od sebe ako su samo bili muškarci, bila potčinjena.) 

– Odakle potiče naziv Musina Reka? Da li je to bilo imanje nekog Turčina možda?

– Šta znam ja.  A bio je jedan Turčin, pa zaspao pored Morave. Naišle čobanice pa ga celog izbole vretenima dok je spavao. I umro. Tako. Bilo to davno.
– Vau!
Ne znam da li sada se divim ili da se smejem. Ili da se zapanjim od narodne krvave fantazije. Onda kad žene postaju dostojne epske figure – kad je Turčin u pitanju. Brišem suze u pauzi rafalnog smeha.
– Hahaha, koliko ste bili ludi. To su ti pričali? Ali to je bilo znatno pre nego što si se ti rodila. Ti ne pamtiš Turke. Ni tvoja baba ih ne pamti. Mislim nije ih pamtila. Možda prababa…
– Jes’.
– Uglavnom to nije taj Turčin iz vašeg sela, Musa, po kome je selo dobilo ime?
– Kaki te Turčin snaš’o više! Đavo te odn’o, i tebe i Turčina, smeje se i odmahuje..
Ja opet plačem, lepo plačem, osećam jednu veselu suzicu kako mi vrca iz spoljašnjeg ugla oka i prijatno me golica. Taj arhetipski Turčin!
– Možda je po muzama, hihi. Muza se na grčkom izgovara musa. A muze su… muze su…, zastajem.
Gleda me upitno. Moram sad to lepo da joj objasnim kad sam već počela.
– To su, to su… to su vile koje su naročito volele umetnike, crvenim od lupetanja.
– Vile?!
– Da, ali ne baš kao ove naše, bile su pismene (jao, propadam u zemlju) i umetnici su njih pozivali kao nadahnuće, kad su hteli da pišu ili slikaju, ali to je bilo davno, smandrljala sam. Da, to je bilo mnogo davno, u Grčkoj…
Baka me gleda zabrinuto. Verovatno misli da sam zagazila u vilino kolo. U čiju magičnu moć veruje, ali ne i u vile, možda pomalo. Ali sigurno ne u muze.

Bogojavljenska sekira

– Nas je jadna majka pojila vodom preko sekire za Bogojavljanje, sad nikakav običaj ne znaju.
– Čekaj, čekaj, zašto uvek kada govoriš o majci kažeš i da je jadna. I kako to preko sekire?
– Jadna jer je umrla.
– Pa onda smo svi jadni jer ćemo svi umreti. Ili ćemo tek da budemo jadni u perspektivi, kezim se glupavo.
– ‘Oćemo… Nego šta ćemo, to nije niko izbeg’o, ni najveći gazda. E da… Bio jedan…
– Dobro, to je još neizvesno, makar dok ne bude, ali nešto me drugo zanima. Kako preko sekire? I zašto?
– Lepo. Polože sekiru na zemlju, a mi deca stanemo na sečivo. Onda nam daju triput da popijemo malo vode i da se prekrstimo.
– Vau, kakav paganizam, nordijskih razmera! Sviđa mi se.
– Šta to veliš?
– Ništa, nešto lupam.
– Dabome da lupaš. Sad niko ne zna običaje ko nekad. I nikaki red.
– A jesi li ti svoju decu pojila preko sekire?
– Ja nisam!
– Eto vidiš. Tako se običaj i izgubio, ti si ga prva prekinula.
– A ti ga vrati.
– Ali ja ne verujem u sekiru, glupiram se.
– Haha.
– A šta misliš, zašto baš preko sekire? Da budete oštri, snažni?
– Ne znam, tako je tad bilo. Nisam pitala, slušala sam šta mi majka kaže. A ne ko sad, niko nikog ne sluša.
– Evo ja tebe slušam. Slušam sve šta mi pripovedaš.
– Haha, e đavo te odneo, ja se zapriča, a ugasiće mi se vatra.

Vetar će nas nositi

Pre tačno tri godine je umrla baba Milka iz Brezove u 94. godini. Živela je u velikom domaćinstvu sa sinom, snajom, unukom, njegovom ženom, dva praunuka i njihovim ženama i dva čukununuka. Sahranjena je na malom groblju na Dolovima.
Prve nedelje svog nastavničkog službovanja u Studenici provela  sam upravo u kući te porodice. Baba me je još tada, pre desetak godina, kad sam joj jednom prilikom pravila društvo sedeći i razgovarajaći o svemu sa njom dok na  livadi čuva ovce,  pitala da li ću doći na njenu sahranu. Naravno da hoću, odgovorila sam joj uz savet da ne žuri. Rekla mi je da neće, ali da ja svakako dođem.

Setila sam se glavnog junaka Kiarostamijeovg filma „The wind will carry us“ koji boravi u jednom zabačenom selu duboko u Iranu da bi snimio običaj sahrane i sticajem okolnosti propusti da ga snimi, ali mu se dešavaju razne druge značajne stvari. 

Poslednjih godina u trendu je inkriminisanje hrane na groblju. Ne jednom sam čula kako to nije hrišćanski, kako ne moramo da budemo toliki divljaci da nam se sav civilizovan svet čudi, kako to treba zabraniti, kako je crkva već i zabranila, ali se niko ne pridržava, kako se u gradovima pridržavaju, ali u selima ne… Meni hrana ne groblju ne smeta, razumem je kao sredstvo automatske veze između živih i mrtvih, između nas i predaka. „Uzmi, nešto, babi za dušu, valja se.“

„Hoću, može jedna baklava. Mm, što su dobre!“

Baba Milki koja se brinula „da nisam gladna i da mi nije ‘ladno dole u Kraljevu“ bi bilo drago kad bi videla kako sam lepo jela na njenoj sahrani.

No upgrade, please

Parafrazila sam donekle Prustov trag – bila sam u potrazi za izgubljenim ukusima. Maločas sam kupila u pekari jedan pivčić (slatku kiflicu koja se pravi s pivom), veliki i obećavajući, posut mlevenim orasima. Istog trena kad sam ga zagrizla mi je količina šećera u njemu zapekla grlo i odustala sam. Bio je tvrd i suv, bezukusan pride. Onda sam se setila kiflica sa pivom koje je pravila moja baba. Mali, valjuškasti, mirisni i mekani sa punim ukusom, tope se nakon prvog zalogaja.

Suština tih pivčića je bila jednostavnost, a jednostavnost je poticala najpre iz babinog života, razmišljanja i svakodnevice. Njen recept za te proste kolačiće je bio takav kakav je i nikada se nije dovodio u sumnju, a ona ih je pravila decenijama, s vremena na vreme, kao i carsku pitu, polumesece sa orasima, rolat sa džemom od kajsija i razne druge jednostavne stvari. S razumevanjem i polako, bez žurbe, pritiska ili mrzovolje.

U vremenu u kome je imperativ neprestano menjanje, nadograđivanje, novi trendovi i standardi (update, upgrade i sl) nema mesta za takvu jednostavnost i nepromenjivost i to me donekle čini tužnom i malo gladnjikavom