Moj tajni život

U lokalni bus, takozvani duplak, što preti da se sam od sebe rastavi na pola, dok bučno i klimavo trešti Ibarskom magistralom na relaciji Voljavča – Kraljevo, ulazim na prednja vrata i sedam na prvo slobodno sedište, okrenuto ka unutrašnjosti autobusa. Oko mene su ravnodušna lica putnika, svi sabijeni napred. Dubina autobusa prazna. Puno je svetlosti koja prodire kroz umazane prozore svuda okolo. Trebalo je da sednem sasvim pozadi, na prljavi i pocepani tron podignutih zadnjih sedišta, bilo bi kao na rodeu, pomislim.
Setim se da imam knjigu u torbi, tako ću najbolje prekratiti vreme. Ozbiljna književnost, erotska proza po žanru, suštinski pornografija. Povremeno toliko razuzdana i dinamična da instiktivno otvaram usta jer mi treba vazduha. Sasvim me je obujmila. Nižu se stanice. Autobus koči, pa opet kreće brundajući. Moje masno štivo, za to vreme, takođe trese kao rašrafljeni autobus, ogoljen dužinom, prostranošću, zanjihonošću i prljavštinom, spolja i unutra. Osećam vrelinu na unutrašnjoj strani priljubljenih butina. Težište tela mi je u listovima nogu koje zatežem, a vrhove stopala upirem u ulepljeni pod autobusa da održim ravnotežu. Omamljena sam redovima koje čitam, zaglušujućim zvukom busa i golicajućim snopovima svetla u kojima igraju rojevi čestica prašine.
Stara žena koja sedi naspram mene uhvati se odjednom za rub grube štofane suknje i koleno, škiljim ispod oka ne shvatajući šta pokušava, i uz napor podiže svoju otežalu nogu u staromodnoj anatomskoj papuči iz koje vire kvrgavi prsti u gruboj mrežici drap najlonke, pa je spusti na prazno susedno sedište. Noga tupo klonu pored mog krila i ostade nepomično da leži. Natekla, s modrim meandrima vena i popucalih kapilara. Podigoh glavu s knjige.
„Ej meni doboga, što me boli noga!“, reče stara žena rasejano i pogleda me onako milo, bapski. Nasmeših joj se saosećajno. Rutinski vratim pogled na knjigu, ali kasno, odjednom mi je sve što sam pročitala bilo suvišno.

Povratak iz Godačice

Dok mlado sunce blista nad Moravom, baca dugačke senke plotova na smrznute oranice, treperi na šarama marame jedne zamišljene sićusne bakice koja gleda kroz prozor i ljusti narandžu, stari prašnjavi rasklimatani bus Autotransporta grmi, tutnji, klapara seoskim putem i zanosi u krivinama toliko da na zadnjem sedištu moram da se dobro drzim, da u protivnom ne bih odletela na pod i tumbala se i kotrljala po njemu (kao što mi se jednom desilo u busu sa Zmajevca).

Držim se, odskakujem od sedišta i smejem se. Uživam kao da sam na rodeu, a ne na putu iz Godačice.