muž

jednom kad sam imala muža,
terao me je da pravim rafaelo kuglice za novu godinu
iako sam bila mamurna.
ne mogu da stojim, vrti mi se u glavi,
žalostivo sam ga gledala.
moraš, obećala si,
ljutio se veoma.
pravila sam ih onda bezvoljno
i loše su ispale.
on ih je ipak pojeo,
sve do jedne.

Prostak/uša

Grčki filozof Teofrast iz 4 veka pre n.e. je napisao studiju pod naslovom „Karakteri“ i u njoj pored brojnih drugih karaktera opisao i prostaka. tj naveo postupke koje ga čine takvim.
Jedna od 17 karakteristika prostaka je i što kad seda zadiže ogrtač iznad kolena i pokazuje svoju golotinju.

Tako i ja. Dok sedim s prijateljima u dvorištu zadižem nogavice iznad kolena, proveravam dužinu dlaka na nogama, žalim se jer moram da ih brijem. Onda mi na pamet padne da će ići brže ako ih osmudim, pa uzimam upaljač i pojačavam plamen kojim široko nežno prelazim iznad cevanica. Dlake na tom mestu suvo i tiho pucketaju i uvijaju se dok nestaju. Možda bi efikasnije bilo da zapalim novine, napravim veći plamen i pređem njime preko potkolenica, pitam se.

Svi negoduju, samo se Vladimir razgali:

– Bravo Boki, znaš ko je sebi spaljivao bradu da se ne bi brijao?

– Ne znam.

– Šopenhauer.

– Haha, strava. Eto vidite!

– Vladimire!, ne izmišljaj, bune se ostali. Šopenhauer, kako da ne!

– Jeste stvarno.

– Odustajem, evo, neću više da pričam o dlakama i o tome zašto nismo solidarniji u detabuiziranju dlaka. Ili u uklanjanju evo kao što je Vladimir pun razumevanja, ako već mislimo da ne treba da ih bude. Na ženama, ne na muškarcima…

– Hahaha, daj više s tim dlakama, čuje se kroz žagor glasova.

Ništaci

Priča mi Ackova baba o raznim nepočinstvima, grubostima i osionostima koja su muževi njenih komšinica i rođaka činili svojim ženama u mladosti.
– Ništaci su to bili, dete, veliki…
– Ajoj, a je l’ bilo nekih muževa koji su bili dobri prema svojim ženama?
– Jeste, imalo njih dosta… (stanka i zamišljen pogled) … al’ malo.

 

Milomir i Cana

– Al’ ne znam da l’ ima nešto gore od pijanice… to su najgori ljudi.
– Ja ne mislim tako, ne mora da znači, nekad su to baš dobri ljudi koji ne mogu da podnesu stvarnost drugačije…, mudrujem. Baba me gleda netremice.
– Jes’ ne mogu. A mi k’o možemo?
– Ne znam…
– Milomir nije bio Canu kol’ko ja znam. Al’ je ovako bio gadan. Napije se to, brljavi, zabeđuje, pijano vazda’. Legne na kauč u kujnu, neće da s’izuje, kaljave mu cipale. Pu, što je bio nevaljatan. Nikaki karakter.  Ona priđe da ga izuje, on se ritne namerno, stoka jedna, pa i nju iskalja. Ona ode pored furune, sedi tako dok on leži pa ga kune i nabraja. A on samo leži, stavio ruku preko glave i smeje se.

Kad ona prestane on je pita: „Jesi završila?“

„Jesam“, veli mu ona. „Dobro, e sad jedi govna”, taki je to čovek bio, pogan.

 

 

Vešanje

– Ee, kako je Radoš vešao Milanku…

– Vešao?!
– Jes’, veže je konopcem pod pazuv pa je zakači da visi za ora’, za najdeblju granu. Ona se jadna koprca. Svi gledamo.
– Jao, baba, pa što niste reagovali?
– Ko da reaguje? Ti ne znaš kaki je ludak bio. Đubre jedno, đubrište, mršti se.  Ona je jadna bila dobra, vredna, uredna. Mnogo je pogrešila što se udala za njega, m-da.
– A zašto se udala za njega?
– Što?! Što je bila sirotinja. On je bio stariji od nje, udovac. Al’ ‘tela drtina mladu ženu, moglo mu se. Doš’o on da prosi njezinu sestru. A ona, Zorka, bila pametna, pa rekla, haha, rekla da ga poljubi u ruku, da mu pokaže da je on za nju čiča. Al’ jadna Milanka rekla roditejima da ako neće sestra ona ‘oće. I tako… ne zna niko šta joj bi. Sirotinja to, pa mislilo da će bolje da živi. Ee, jadna li je.
– Vrati se na to vešanje. Zašto je naprimer veša, šta navodi kao razlog?
– Otkud znam, kakav razlog, dete! Što mu se ‘oće. Ludak pusti je to bio…
– Kako je moguće da je njeni roditelji nisu pozvali nakon toga da se vrati kući?
– Ko da se vrati?! To se smatralo za najveću sramotu. Čik se vrati! Neće niko ni da te primi. Ćutiš i trpiš što niko trpeo ne bi. Tako ti je tad bilo.

 

Vinojla i progonitelj

– A kako je Vinojla nastradala, eee… Pusta ona…
– Kako?
– Bacila se pod voz. U Titogradu.
– Sad je to Podgorica, brži mi je jezik od pameti. Mrzim inače kad neko tako razvodnjava kao ja sada. Kakve veze ima da li je Titograd ili Podgorica s tim šta se dogodilo Vinojli, prvi put pomenutoj u njenoj priči.
– Zašto je to uradila? Nisi je nikad pominjala, nastavljam brzo.
– Jes’, Podgorica. Tamo je otišla kad je begala od jednog momka iz Lađevaca. Zaposlila se lepo bila, u konfekciju tamo nji’ovu. Sredila se. E kako su je volele koleginice. Dolazile su na sa’ranu. Plaču. Naša Vinka jadna šta uradi, kažu. One su je tamo zvale Vinka, a mi Noki. Bila je dobra. Mlada. Ona je bila mom Mitru neka daljna sestra.
– Ali zašto se bacila pod voz?
– Imala jednog momka iz Lađevaca. Ne znam ni je l’ joj je bio momak. Nameračio se on na nju. ‘Oće nju i nijednu drugu. Al’ ona nije ‘tela da pođe za njega. I tako ti je on nju…, gleda u jednu tačku.
– Opsedao?
– Jeste. Svuda je jurio, nije mogla od njega da kroči nikud. Zato je i pobegla tamo, u Podgoricu, tad je Titograd bio.  Zaposlila se tamo odma’, bilo joj lepo, dobar pos’o, šila u konfekciju, volele je koleginice…
– I? Šta je bilo posle?
– Nije malo prošlo, on je nađe. I tako… Čekao je ispred fabrike, kad završi ona smenu, iš’o za njom. Ona kad je s’vatila da on neće da se mane, jedno jutro poranila, zapalila sveću na stolu i napisala pismo. Ostavila sveću da gori, to je njoj bila namenila, e jadna li je i prejadna… I otišla da se baci pod voz…

Ne pitam je zašto ga nije prijavila. Zašto se nije nekom obratila za pomoć. Zašto opet nije otišla negde, negde još dalje, najdalje. Ćutim jer znam šta je to i kako se odrazi na nemoć i fatalizam.
– Volela bih da je ona ubila njega umesto sebe, kažem jer sam besna, iako znam da ni ja ne bih ubiila nikog.
– Bolje da ga je ubila. Ubiješ govna i znaš šta si uradila, bogami, prihvata baka.
– To je proganjanje. To je krivično delo. Ne znam kako je tada bilo, ali Srbija se obavezala po jednoj konvenciji koju je ratifikovala da obezbedi sprečavanje i kažnjavanje progonitelja. Ne treba niko nikog da ubija ako se sprovodi zakon. Ali ja znam šta je to. Ja znam, skoro da znam, kako se ona osećala i o čemu je razmišljala, uzrujavam se.
– Kako znaš?
– Duga priča. Pričale su mi neke žene, ali nijedna nije ovoliko tužna i tragična kao tvoja, kažem pomirljivo. Mada… može da bude. Hvata me zebnja. Pomišljam na jednu ženu kojoj upravo bivši muž svakodnevno šalje poruke i saznaje sve njene telefone i lokacije…
Ali baka ne insistira dalje na priči. Zamišljena je.
– Jes’ bogami, tako ti je bilo. Tako ti je ona glavom platila. I nikom ništa, prekida tišinu na kratko.
Onda ćutimo obe. Duže od minute ćutanja.

Dan kad je umro Tito

4. maja 1980. imala sam šest i po godina. Bila je nedelja sa svadbom u komšiluku, moj stric se ženio. Blistav majski dan, prostrani šator u dvorištu treće kuće od moje, domaći ambijent i svi rođaci i susedi na jednom mestu, u najlepšem raspoloženju.

Svadbeni ručak samo što je bio počeo, kad je moja tetka koja je otrčala preko puta svojoj kući da popravi šminku i promeni toaletu, ubrzo dotrčala nazad uplakana grcajući slomljenim glasom: „Umro je Tito!“
Muzičari su bacili instrumente, doslovno su ih isputili iz klonulih ruku. A samo minut pre bezbrižno sam trčkarala oko njih i preskakala kablove i vrtela traku od krep papira koju mi je deda skinuo s dekoracije svadbenog venca na kapiji. Kontabas je tupo odzvanjao na utabanoj zemljanoj stazi tik pored mojih nogu.

U tišini i slow motion-u sam posmatrala kako se prašina koju je podigao bačeni kontrabas hvata po vrhovima mojih novih cipelica. Moja haljinica, mašna u kosi, moje čarapice s karnerima, moja roza traka od krep papira, moj deda, lep i obrijan sa štucovanim brčićima i zlatnim zubom, u beloj košulji s kratkim rukavima ispeglanim na ivicu, prednjim džepom kroz koji se provide crvene i plave novčanice spremljene za muziku i fotografa, moja baba u cvetnoj haljini s hladnom trajnom, moje rođake s tortama, moje komšije s čuturama i flašama vina i rakije okićenim majskim cvećem, mlada s velom i minivalom crne kose i mladoženja sa šiljatom kragnom nove košulje, plavim očima i rumenim usnama, među ružama od papira, balonima i Titovom slikom u pročelju stola…  Sve te slike se nižu kao slajdovi, a kroz filter starog snimka mog sećanja mi se sada čini kao da je ta ista prašina tada padala po svima nama.

Kada sam sledećeg trenutka podigla pogled, videla sam uplakana lica i čula ridanje. Zbunila sam se i priznajem da sam pokušala i sama da plačem. Malo sam se upinjala, ali kad sam shvatila da ne ide, odustala sam. Onda sam se zabrinula da se svadba neće nastaviti pa sam potražila dedu i pitala ga: „Deda, hoćemo li da jedemo tortu?“ Deda se malo namrštio i tiho, ali odsečno mi rekao: „Ćuti“. Uzeo me je za ruku i poveo kući. Hodali smo u tišini jer je on bio zamišljen i kao zabrinut, a ja malo ljuta na njega pošto mi nikada ranije nije rekao da ćutim. Kako je moguće da ćemo propustiti svadbenu tortu, pitala sam se.
Kad smo stigli kući opustio se i počeo da brblja i smeje se kao i obično, pa mi je laknulo.
Posle smo gledali na televiziji maratonske ceremonije opraštanja, sahranu, strane državnike u povorci i na tribinama, uplakan narod i specijalne emisije posvećene Titu, njegovoj slavi i veličini. Sve mi je to bilo dosadno i jedva sam čekala da prođe, pa da opet emituju uobičajen program i crtane filmove.

Napomena: Naslovna fotografija je bez pitanja pozajmljena sa sajta fotografa Dragana Petrovića. http://draganpetrovic.rs/

Usedelice  i usedelci

 

-Baba, da li je bilo u tvoje vreme nekih devojaka u selu koje nisu htele da se udaju, možda i neka tvoja drugarica, rođaka?, pitam Ackovu babu, staru ženu od 89 godina koja žmirka na hoklici u dvorištu dok joj se pas  provlači između čvornovatih nožica u frotirskim čarapama i zepama.
-Jeste, bilo je. Bila jedna, zvala se Bojana, moja drugarica.
-Kako Bojana, to si nešto pomešala, to je moderno ime, jesi li sigurna da se tako zvala?, glupiram se.
-Jes’ moderno, kako da nije. Zvala se Bojana. Završila ona kurs za šnajderku i otišla u Beograd. Tamo je i umrla.
-Jao, baba, kako to pričaš, valjda je živela pre nego što je umrla. Ti joj preskoči ceo život.
-Ne znam kako je živela, znam da se nije udavala ni tamo. Umrla je posle…
-Dobro, a da li su je roditelji pritiskali, terali?
-Oni su joj govorili, nije da nisu, ali kad su videli da neće živa, digli ruke.
-Šta misliš zašto nije, da li se si je pitala možda zašto nije htela?
-Ne znam, nisam je pitala.
-Kako su zvali žene koje se ne udaju?
-Usedelice.
-A muškarca koji se ne oženi?
-Usedelac.
-Baba, ja mislim da ti izmišljaš i da me zezaš namerno, ja nikad nisam čula za usedelca.
Smejemo se obe.

 

Dvadeset rakija

 

– A da vidiš, kad je Kosa popila dva’es rakija na ispratnici kod Branka, Bogoljub iš’o u armiju. Žena popila tol’ku rakiju, ej! To niko od ljudi (kad kaže ljudi misli na muškarce, prim. aut.) nije mog’o tol’ko da popije. Ja reko’ pašće kad bude ustala da pođe kući, ma jok, i ne zavede se, a kamoli pade.
– Nemoguće! A i kako znaš? Brojala si?
– Jesam, sedela ona do nas. Ona i Živko.
– Brojala si, nije te mrzelo?! Jao koji blam…
– Ja jesam, što da me mrzi.
– Onda si pričala svima sutradan, sigurno?
– Jesam, što da ne pričam, ona pet para ne daje za to. Zabole je ćoše.
– Možda je morala da pije. Možda joj je život bio grozan.
– Jeste joj bio grozan, al’ zbog njene lude glave.
– A koliko si ti rakija popila tada?
– Nijednu!, ponosno odmahuje glavom stisnutih usana.
– Možda je bilo bolje da jesi. I za tebe i za Kosu.
– E, đavo te odneo. Ne znaš ti…, smeje se.

Muza i Turčin

 

– Ja sam rodom iz Musine Reke, al’ sam se udala u Miločaj.
– Koje je selo lepše?
– Musina Reka. Miločaj je selendra.
– Stvarno, a Musina Reka nije?
– Nije, smeje se.
– A zašto si se udala onda za momka iz Miločaja kad si znala da ćeš tamo živeti?
– Što sam bila glupa, odmahuje rukom.
(Ovaj odgovor je neka vrsta manira. Često bi mi starije žene na selu odgovarale kako su bile glupe na pitanje zašto su se udale baš za tog momka/baš u to selo. Ili sve one nisu imale sreće. Glupo zvuči to sa srećom, ali tada je odabir muža često bio stvar slučajnosti, pa samim tim i sreće. Naročito jer su mnogi muškarci negovali jedan oblik demonstrativne grubosti ili hladnoće u ophođenju sa svojom ženom, često i s decom, a ženin život u zajednici u kojoj gotovo da nije bilo privatnosti i prostora autonomije, zavisio i od ophođenja članova brojne porodice – svekra i svekrve, devera, u odnosu na koje je, čak i mlađe od sebe ako su samo bili muškarci, bila potčinjena.) 

– Odakle potiče naziv Musina Reka? Da li je to bilo imanje nekog Turčina možda?

– Šta znam ja.  A bio je jedan Turčin, pa zaspao pored Morave. Naišle čobanice pa ga celog izbole vretenima dok je spavao. I umro. Tako. Bilo to davno.
– Vau!
Ne znam da li sada se divim ili da se smejem. Ili da se zapanjim od narodne krvave fantazije. Onda kad žene postaju dostojne epske figure – kad je Turčin u pitanju. Brišem suze u pauzi rafalnog smeha.
– Hahaha, koliko ste bili ludi. To su ti pričali? Ali to je bilo znatno pre nego što si se ti rodila. Ti ne pamtiš Turke. Ni tvoja baba ih ne pamti. Mislim nije ih pamtila. Možda prababa…
– Jes’.
– Uglavnom to nije taj Turčin iz vašeg sela, Musa, po kome je selo dobilo ime?
– Kaki te Turčin snaš’o više! Đavo te odn’o, i tebe i Turčina, smeje se i odmahuje..
Ja opet plačem, lepo plačem, osećam jednu veselu suzicu kako mi vrca iz spoljašnjeg ugla oka i prijatno me golica. Taj arhetipski Turčin!
– Možda je po muzama, hihi. Muza se na grčkom izgovara musa. A muze su… muze su…, zastajem.
Gleda me upitno. Moram sad to lepo da joj objasnim kad sam već počela.
– To su, to su… to su vile koje su naročito volele umetnike, crvenim od lupetanja.
– Vile?!
– Da, ali ne baš kao ove naše, bile su pismene (jao, propadam u zemlju) i umetnici su njih pozivali kao nadahnuće, kad su hteli da pišu ili slikaju, ali to je bilo davno, smandrljala sam. Da, to je bilo mnogo davno, u Grčkoj…
Baka me gleda zabrinuto. Verovatno misli da sam zagazila u vilino kolo. U čiju magičnu moć veruje, ali ne i u vile, možda pomalo. Ali sigurno ne u muze.

Obnova i izgradnja

 

„… Od drveta, pa malo šira daska, malo šira od ovog (pokazuje na tablet koji stoji na stolu), tako smo nosili, kroz grad išli. Na miting.“
„Kakav je to miting bio? Ko ga je oraganizovao?“
„Moraš d’ideš. Idemo svi. Idemo i pevamo.“
„Šta ste pevali?“
„Druže Tito mi ti se kunemo, da za tebe mladi poginemo.“
„Ajoj, pa zašto? Hahaha, ni manje ni više nego da poginete! Da li ste u svemu tako preterivali tada?”
„Jes’, ni manje ni više, smeje se i baba, tako ti je tad bilo.“
„Hahaha, sad imam potvrdu da je ovaj narod uvek voleo da preteruje. Šta ste još pevali?“
„Zaboravila sam sad šta smo pevali, uglavnom smo išli kroz grad, po jedno trijestak nas. I pevali, išli, nosili one… onog đavola, malo šire nego ovo (opet pokazuje na tablet), one štafete i to…“
„Dobro, a da li se sećaš jesi li bila srećna tada?“
„Šta sam bila!?“
„Srećna, mislim da li se sećaš kako si se osećala?“
„Pa bili smo mi omladina, ondak je tako bilo. Mi smo morali ondak svakog da slušamo i uvek starije. Mi smo nosili… nisu dale majke ondak da žensko nosi pantalone, kak’i to,  kak’e crne pantalone!“
“ A kada si ti obukla pantalone prvi put?“
„Ondak su prvo bile suknja-pantalone, obučeš i niko ne zna da l’ su pantalone, ista suknja.“
„A jesi li ti volela da nosiš pantalone?“
„Ja jesam! Al’ majka to ne da. Nisu… ranije su bile te žene starinske glupe. Glupe… Posle su popustile i one.“
„A jesi li nosila maramu?“
„Jesam, nosilo se i tako i tako“, pokazuje.
„A  kad si išla u grad na miting jesi li išla s maramom ili bez?“
„Bez marame. Pletenice sam imala. Vežemo onako… pusti se kosa malo niže i vežemo ovako“, pokazuje.
“ Lepo, sigurno su vam bile lepe frizure. A po selu? Jesi li i po selu išla bez marame, ništa ti majka nije rekla?“
„Nismo baš uvek slušali roditelje”,  smeje se.
„Dobro, i ja mislim da si ispravno postupila što nisi uvek slušala, ali malopre si pričala kako ste uvek slušali, meni je sad drago što ipak niije tako, ja sam protiv slepog slušanja.“
„Ma muka je bila… Majka mi je bila opasna! A tata, jadni, njemu je to bilo svejedno…”

“Lako je njemu da mu bude svejedno kad su na nju verovatno svi navalili odgovornost da vaspitava i čuva decu. Možda malo da probaš da razumeš njene razloge.”

„Ono jeste, ali opasna je bila. Da ti pričam ovo drugo… posle smo išli po… to se zvalo kuluk. Kuluk, ideš da radiš danas, da kopaš ‘endek. Muškarci kopaju ‘endeke, mi izbacujemo zemlju. Radilo se…“
„A zašto ste to zvali kuluk?“
„Pa kuluk se zvao.“
„Zato jer vam nisu plaćali?“
„Pa ja (da)!“
„To je bila obnova i izgradnja.“
„Mmm”, klima glavom.
„Niste voleli da idete to da radite?“
„Morali smo. Ko te pita voliš il’ ne voliš.“
„Znam, ali opet… gradili ste svoju zemlju. To ste radili i za nas i za vas. Hvala vam od srca.“
„Pa ono jesmo.“
„Koliko je dugo trajao taj kuluk, kako kažeš?“
„Trajalo je… išli smo… Šta znam, ne sećam se više. Išla je omladina, većinom sve omladina. Nisu stariji išli. Jao, beše neki Ljubiša Samardžić. Živ je i sad. On je bio nama kao starešina. Mi smo morali njega da slušamo. A dobar je bio čovek, samo se šalio…“

„Ljubiša Samardžić kažeš“, smejem se, da li si sigurna ili to kažeš zbog onog glumca, pomešali su ti se likovi s filma i iz života.“

„E sad me zabuni. Al’ jeste, tako se zvao.“

 

 

Tečaj opismenjavanja

 

– Ja sam mnogo volela da idem u školu, al’ mi nisu dali.
– Ko ti nije dao?
– Roditelji. Vele mi: „Kak’a tvoja škola, šta će ti, da naučiš slova pa da pišeš mangupima pisma.“ Dubok uzdah.
Gledam je potišteno. Ne znam ni šta bih je dalje pitala. Ćutim.
– Al’ ja sam svako slovo krišom naučila. Kad moj brat piše za domaći, on je iš’o u školu, četiri razreda, ja gledam preko njegovi’ leđa, da me ne vide roditelji i tako učim. Posle kad je bio alfabetski tečaj, to je bilo obavezno, ja sam išla, al’ sam sva slova već znala.
– Tečaj je bio posle rata?
– Jes’.
– Koliko si tad imala godina.
– Velika, dovojka na mestu. Sedamnajest! Išli smo dvaput nedeljno. E, morala onda i moja majka da ide! Da vidiš! Hahaha, ona neće, ljuti se, al’ doš’o neki inspektor pa veli mom ocu: „Čiča, ako tvoja žena ne ide na tečaj opismenjavanja da platiš kaznu.“
„Eto vidiš da moraš, Mladena, na tečaj, je l’ čuješ šta čovek kaže, ženska glavo?“, viče pokojni otac.
„Ja jok vala, šta će mi to“, veli ona njemu.
„E, ima da ideš, ja ništa ne plaćam, ako nećeš na tečaj, ti idi u zatvor ako nemaš da platiš kaznu, šta me briga!“
– I pođe ti ona tako na tečaj sve plačući. A bila nam dobra učiteljica. Neka Mica Govedarović, popova ćerka.

 

lamium galeobdolon iz voljavče – ispod guseničinog baldahina

ima jedna livadska travka, već dva dana tražim okolo njen naziv. narodni ili latinski, svejedno. raste svuda, na rubu svake livade, u gustim vrzinama pored puta. znam, jer je već svuda prepoznajem.

uberem je pokazujem okolo. znate li kako se zove ova trava? ne znam, a što pitaš, to je jedini odgovor koji dobijam za sada.

čak ni ackova baba ne zna. baba, molim te, napregni mozak, kažem joj. ne vredi dete, iščilelo. jao baba, gledam je tronuto. njoj nije žao, ravnodušna je. hej, kupila sam ti sladoled, sad sam se setila. doneću ti iz zamrzivača, ali pod uslovom da mi ne kažeš: podaj deci. ne dam deci, za tebe je, menjamo kodove pedocentrične kulture, dekonstuišemo, smejem se sama. baba me gleda ljubopitljivo. šta to veliš? ništa. namerno joj ne kažem da su deca već pojela svoje sledovanje, neka misli da je sladoled ekskluzivno za nju. otvaram joj sladoled. polako izokola po zidovima čašice zahvata plastičnom kašicom. vratim se posle nekoliko minuta, baba se sladi zadovoljno. da se nisi setila? jok, šta će ti to? baba, svi sve kao znaju, to je nova moda, svi o svemu imaju mišljenje, svi imaju pravo glasa, a niko ne zna kako se zove jedna obična mala travka koja raste svuda, doslovno svuda. ja idem na internet svaki dan, baba. pokazivala sam ti kako to radi i šta sve tu ima. koliko samo informacija, sve što možeš i ne možeš da zamsiliš. to je kao neki svemir informacija, pravo čudo. odatle mi se glava svaki dan puni svim i svačim, vidi kolika mi je. i tamo na internetu tražim i ne umem da nađem. eto, glupi smo. svi smo glupi i niko ništa ne zna. nema ništa od nas, ništa. baba me gleda mirno, naizgled ravnodušno, ali netremice i oblizuje kašičicu. liči na divnu veliku kornjaču. ipak joj ne kažem: lepa si kao kornjača. čisto da ne misli da sam skroz luda. pitaćemo sutra sojku (staru komšinicu) koja je trava. sutra je praznik, crveno slovo, eto nje na kafu već ujutru, teše me ostali.

otac mi je u beogradu, pozvaću ga na skype da mu pokažem, neka traži na internetu ako ne zna, otrčim na skype. nema ga online.

poneko me i zavitlava. pitam tako molera bobana koji se tu zatekao, pored česme mešajući pastelno- žutu glatku farbu u kofi. on kaže kao iz topa: znam! ja se obradujem. to ti je trava blesa, tako se zove. smejemo se njegovoj doskočici. milo mu je. posle me pita jesam li saznala kako se zove. nisam. ma blesa je zovi, slobodno. trava blesa, haha. sad se smeje sam.

lazo, da li ti je mama kod kuće? nije, otišla je u rašku.

miro, da li je sestra tvog svekra, baba-milka, kao mala čuvala ovce, treba mi naziv jedne trave. ne zna ti to ona. možda i zna, ali neće shvatiti šta je pitaš, senilnost je to.

popodne sam se prošetala do prodavnice na granici između mog i susednog sela. uz put sam srela komšiju jovicu, profesora francuskog. ne znam naziv travke, ali je prelepa, kaže mi iskreno i ljubazno. stara komšinica s njim u društvu se ozareno smeje iz duboko zabrađene crne marame. šta će ti to, ćeri, pita me toplo.

ispred prodavnice na nameniskim klupicama dva stara čoveka piju pivo. stariji ima plišani kačket i lagan letnji sako. plave oči, bela veštačka vilica sa elegantnim tankim zubima. smeje se. razgaljen što nas vidi, gleda u moj fotoaparat o ramenu. pita moju prijateljicu i mene da nismo možda novinarke, neka televizisjka ekipa. sigurno jesmo, snimamo pred izbore. nismo, nestrpljiva sam. da ne znate kako se zove ova trava? znam! đurđevak, hahaha. uh, kakav matori klipan, pomislim. a i dalje glupavo verujem u mudre starce i njihovo znanje o svetu i životu. doviđenja, okrećem se na peti. a gde si ti anđelija to pošla, dobacuje za mnom njegov kompanjon s klupice. mrzovoljna sam. kolutam očima, a pomalo mi je i smešno. moja prijateljica se smeje glasno. anđelija, haha. u povratku ih opet vidimo. galame nešto i pominju nekih deset evra. prekidaju razgovor. sine, šta to slikaš, pita me jedan od njih pomirljivo. neću da vam kažem. doviđenja ponovo.

ne mogu da objašnjavam baš kako su listovi te trave meko uzglavlje larvama ispod svilenog baldahina od nežne ali guste mreže koji su isplele neke bube gde gaje gusenice, a ja sve to fotkala u voljavči juče, na dan zemlje.

DSC_0005

a ne znam ni bube koje su. pitala sam jednog sredovečnog čoveka u beloj košulji koga sam spazila u dvorištu preko voćnjaka. lepo je kad imaš belu košulju, a svuda oko tebe je bujno zelenilo i procvetale dunje. u tom kraju ima puno dunja. s proleća se bele nežni cvetovi na kvrgavim stablima, a u jesen se žute sazrele dunje s finim peludom po sebi. izvinite, izvinite, mašem, da li znate koje se ovo bube, što su napravile ovu kao paučinu, puštam glas stidljivo, ali grleno. dobro je, ne kreštim. a ne znam kako dugačije da ga pitam. sledi nemušt odgovor na nevešto pitanje. to je mrav neki, dovikuje. mrav kao pauk. kažem hvala razočarano. da li može da čuje sebe šta izgovara. i mrav i pauk. i ništa od toga.
kasnije nađem na internetu kako je trava verovatno „žuta mrtva kopriva“, lamium galeobdolon, bez narodnog naziva.

DSC_0007

a o gusenicama stvarno nemam pojma. bila sam pre podne inače u gradu, u muzeju na fenomenalnoj postavci izložbe „insekti srbije“ i nadala sam se da ću videti „svoje“ larve i njihove leptire, ili je pre obrnuto, ali ih nisam raspoznala. i onako sam se divila tvrdokrilcima lepim kao najlepši broševi iz art deco-a, pa sam mao zaboravila na ovo zamešetateljstvo oko gusenica iz voljavče.