O miševima i roditeljima

Dok u mraku slušam tiho i uporno grebuckanje miša prisećam se kako je u kući u kojoj sam odrastala gotovo uvek živeo i poneki miš. Kuća je bila stara sa prostranim podrumom koji je imao tajne prolaze i tavan strm i teško dostupan preko drvenog kapka u tavanici, a na kome su miševi izgrizli čak i motorciklističku opremu iz mladosti mog dede – kožnu jaknu, pantalone, smešnu staru pilotsku kapu, takodje kožnu. Sve osim još smešnjiih naočara kakve se više ne nose. Moj otac je svaki čas razvlačio malu gvozdenu kljusu, mišolovku, stupicu, groznu zamku u rangu stednjevekovnih sprava za mučenje, koja bi s vremena na vreme okidala, glasno, i to je bio nedvosmislen znak da je ulovljen, tj mrtav, brutalno slomljenog vrata, sklopljenih očiju, doslovno otegnutog repa. Moji roditelji u to vreme nisu hteli da „držimo“ mačku. Nisu ni voleli mačke, čini mi se. Bilo bi glupo i nepravedno i da jesu pošto nisu voleli ni mene naročito. A ne bi ni mogli da se toliko svađaju pred mačkom. Mačke ne trpe takve stvari. Decu niko ne pita.

Jednom je rođaka iz udaljenog sela došla s mužem da prenoći kod nas u iščekivanju porođajnih trudova, jer će joj porodilište biti bliže. Inače je jedva spavala, okretala se i vrpojlila zbog velikog stomaka, ali grebuckanje ispod kreveta na kome je ležala je učinilo da zaboravi na porođajne muke. Jedva je dočekala da trudovi počnu. I porođajna sala joj se činila sjajnim mestom u poređenju sa krevetom ispod koga je miš. Pride se i njen muž plašio i grozio, pa nije imala niotkuda utehe do sve do jutra.

U međvremenu moji su se roditelji preselili u novu kuću, a od pre par godina imaju i mačka.  I to ne iz utilitarnih pobuda, nego iz ljubavi. Otada i mene nekako više vole. Ili se prave. Ili stare. Ne znam da li to baš ima veze s mačijom ljubavlju.

A ja. Ja pristajem i na mišje društvo zarad malo autonomije.

Dioptrija

Na buvljaku jedna starija žena hoće da kupi naočare sa dioptrijom. U korpici punoj korišćenih naočara nakon probanja izdvaja jedne za koje pomisli da bi odgovarale. Da bi se uverila kako će joj sasvim pasovati uzima prve stare novine koje zatekne na hrpi pored ne sluteći da je u pitanju magazin Erotika iz 80-ih i pokušava da čita kroz njih.

Otvara nasumično i kad prvo ugleda sliku obnažene žene brzo pređe na sledeću stranicu. Treba joj neko vreme da pročita naslov „Što su zapravo homoseksulaci“. Kad je shvatila šta čita cikne iznenađeno: „Puj, đavo te odn’o!“ i baci novine nazad na gomilu.

„Šta ovo prodaješ, crni ti?!“,okreće se ka prodavcu naočara, časopisa i raznih drangulija koji se već previja od smeha i ne može da dođe do daha.

Razglednica iz Kraljeva

Kafeterija je puna poslovnih tipova u košuljama i džemperićima, a na spratu đaka iz Umetničke škole koji se prepoznaju po velikim blokovima što nose sa sobom.

Posmatram kroz izlog, dok malom kašičicom lizućem šlag sa kafe, ženu preko puta ulice koja se muči da zalepi umrlicu na drvo. Prilazi joj druga žena, rekla bih slučajna prolaznica koja hoće da pomogne, preuzma selotejp i žustro oblepljuje drvo svuda u krug, a onda zubima kida kraj trake. Zatim obe tapkaju i glade umrlicu da lepo prione uz traku i na stablo. Jedna starija prolaznica zastajkuje i preko njihovih ramena škilji u umrlicu i pomera usne kao da sriče.

„Braate, ne seri, gde ćeš sad, ‘ajde da popijemo još jednu kafu“: trgne me mladić  za susednim stolom koji negoduje. „Ne mogu brate, odoh kući, nisam ni doručkovao ako mi veruješ“: izričit je njegov prijatelj dok gura ključeve, mobilni i cigarete u džep kaputića i namešta šalče.

Izgleda da je radni dan završen.

Prvi sneg

Napolju je mračno i tiho provejava sneg. Kao na Zidu, u „Igri prestola“.

Dok zatvaram prozor trgnem se od sopstenog odraza u staklu, rasejanog i zabrinutog pogleda uokvirenog tamnim podočnjacima.  Brzo popravim izraz lica, malo ga ublažim i razvedrim. Ispravim se i diskretno podignem bradu. Bacim brz pogled ponovo. Bolje je, znatno. Okrenem se od prozora i pustim nameštenu ljubaznost i ležernost da skliznu sa mog lica. Biću potištena i zamišljena u tami. Biću tužna koliko god želim, sve dok mi se kapci ne sklope. Možda ću i plakati.

I neću prilaziti staklu i ogledalima. I niko me neće viditi. Čak ni Superego – taj večito zamorni, uštogljeni dušebrižnik i sitničavi naduvenko.

Moj tajni život

U lokalni bus, takozvani duplak, što preti da se sam od sebe rastavi na pola, dok bučno i klimavo trešti Ibarskom magistralom na relaciji Voljavča – Kraljevo, ulazim na prednja vrata i sedam na prvo slobodno sedište, okrenuto ka unutrašnjosti autobusa. Oko mene su ravnodušna lica putnika, svi sabijeni napred. Dubina autobusa prazna. Puno je svetlosti koja prodire kroz umazane prozore svuda okolo. Trebalo je da sednem sasvim pozadi, na prljavi i pocepani tron podignutih zadnjih sedišta, bilo bi kao na rodeu, pomislim.
Setim se da imam knjigu u torbi, tako ću najbolje prekratiti vreme. Ozbiljna književnost, erotska proza po žanru, suštinski pornografija. Povremeno toliko razuzdana i dinamična da instiktivno otvaram usta jer mi treba vazduha. Sasvim me je obujmila. Nižu se stanice. Autobus koči, pa opet kreće brundajući. Moje masno štivo, za to vreme, takođe trese kao rašrafljeni autobus, ogoljen dužinom, prostranošću, zanjihonošću i prljavštinom, spolja i unutra. Osećam vrelinu na unutrašnjoj strani priljubljenih butina. Težište tela mi je u listovima nogu koje zatežem, a vrhove stopala upirem u ulepljeni pod autobusa da održim ravnotežu. Omamljena sam redovima koje čitam, zaglušujućim zvukom busa i golicajućim snopovima svetla u kojima igraju rojevi čestica prašine.
Stara žena koja sedi naspram mene uhvati se odjednom za rub grube štofane suknje i koleno, škiljim ispod oka ne shvatajući šta pokušava, i uz napor podiže svoju otežalu nogu u staromodnoj anatomskoj papuči iz koje vire kvrgavi prsti u gruboj mrežici drap najlonke, pa je spusti na prazno susedno sedište. Noga tupo klonu pored mog krila i ostade nepomično da leži. Natekla, s modrim meandrima vena i popucalih kapilara. Podigoh glavu s knjige.
„Ej meni doboga, što me boli noga!“, reče stara žena rasejano i pogleda me onako milo, bapski. Nasmeših joj se saosećajno. Rutinski vratim pogled na knjigu, ali kasno, odjednom mi je sve što sam pročitala bilo suvišno.

Modni blog

Preskače mi srce od prve kafe i trnu mi prsti na nogama od prve cigarete. Prolaze poznati ljudi pored izloga „Kafeterije“. Neki me ni ne vide, ovi drugi mi mahnu srdačno. Prolazi i moj komšija.

Uredno očešljao malo kose na potiljku i oko ušiju. Sveže obrijan. Obukao novu trenerku u kompletu gornji i donji deo. Čistu košulju uvukao u donji deo trenerke. Cipele uglancane. Crna ramfla na trenerci se slaže uz crne cipele i pepito šaru na košulji. Bele trake sa spoljne strane nogavica da se slaže uz bele pamučne čarape. Osnova trenerke zagasito zelena. Odmereno je složio boje, moram da priznam. Skladno se utapaju: siva, bela, crna i zelena. Smejuljim se malo, baš mi je simpatičan. Ne vidi me. Ide polako sa prekrštenim rukama na krstima. Stomak napred, nos napred.
Gde je sad fešn-žiri da ga vidi. Da mu kažu da je počinio smrtni greh za deveti krug modnog pakla jer tretira trenerku kao odelo. Da ga pitaju kako je oupšte živ u trenerci i cipelama.

A on eto živ živcat.

Povratak iz Godačice

Dok mlado sunce blista nad Moravom, baca dugačke senke plotova na smrznute oranice, treperi na šarama marame jedne zamišljene sićusne bakice koja gleda kroz prozor i ljusti narandžu, stari prašnjavi rasklimatani bus Autotransporta grmi, tutnji, klapara seoskim putem i zanosi u krivinama toliko da na zadnjem sedištu moram da se dobro drzim, da u protivnom ne bih odletela na pod i tumbala se i kotrljala po njemu (kao što mi se jednom desilo u busu sa Zmajevca).

Držim se, odskakujem od sedišta i smejem se. Uživam kao da sam na rodeu, a ne na putu iz Godačice.

download (1)