Pet groša

– Bojana, nešto ću da te molim…
– Moli me! Haha, da čujem!
– E, Bojana, tebi je sve smešno, a ja moram sad po kiši da idem kući da spremem večeru.
– Malo te trolujem, drago mi je što te vidim.
– Šta mi radiš? Eee… Nemam 50 dinara, sve sam kupila za kuću, zaboravila sam hleb da kupim, da mi daš 50 dinara. 
Gledam u kese s dozrelim povrćem i nekoliko prezrelih narandži, pirinčem, flašom ulja, šećerom, velikom kesom neke anonimne vegete, jeftinom kafom na meru sa Zelene pijace i jednim glomaznim pakovanjem prostih napolitanki pakovanih u providni celofan. Grlo i nepce mi se stegnu kad pomislim na suvu koricu koja se drobi, šećer i masni krem u tim napolitankama.
– Daću ti naravno, baš fino, taman sam ti toliko dužna, kažem raspoloženo.
– Kad si mi dužna?
– Odavno, haha!
– Nisi ti meni dužna, gleda me zbunjeno.
– To je stari dug. Hoćeš da čuješ jednu priču. Možda je i znaš.
– Koju?
– Nekada davno Romi su napravili lepu veliku crkvu od kamena, a Srbi, pošto su imali puno sira, naprave crkvu od sira.
– Od sira crkvu? Svašta, ‘de to ima?
– Nema je više, nego da čuješ šta je dalje bilo… Onda Srbi vide kako je lepa crkva od kamena, pa se pogode sa Romima da razmene crkve. Romi se polakome i pristanu, ali pod uslovom da im Srbi doplate još pet groša. Srbi, budući da nisu imali još tih pet groša, ostanu dužni Romima. Romi pristanu da ih sačekaju za dug jer su već počeli da jedu svoju novu crkvu od sira. Malo pomalo, oni je celu pojedu. Tako Srbima ostane trajna crkva, a Romi ostanu bez svoje crkve. A za onih pet groša, što su im Srbi dužni, počnu da prose.
– Pojeli crkvu? Aiii, bre Bojana, pa kako to može? Još od sira crkvu, iiiiii, smeje se, cokće i krsti. Ko ti to rek’o? To nije istina.
– To je priča, ne kažem da je stvarno bilo tako, ali priča tako kaže. Je l’ ti se svidela? Sad možeš svima da tražiš 50 dinara, kad su ti već dužni. Pet banki, tako je govorio moj deda za 50 dinara, a 10 za sto…
– Nije meni niko ništa dužan, kaže, uozbiljeno i pomalo mrzovoljno. To su glupe priče!
– Nisu, ova je baš super. Pojeli crkvu, hahahha, nadrealizam. Pastoralni nadrealizam sam po sebi je ideja da neko napravi crkvu od sira, zabavljam samu sebe.
– Pih, svašta narod priča, mani me, nemam ja vremena za to, odmahne rukom.
– Dobro, evo da ti dam pet groša, hahaha, vidim da nisi danas za društvo, idi, spremaj večeru, kad već moraš.
Moje raspoloženje i dalje penuša i ljuljuška me. Divan topli talasić koji se malo umirio nakon onog smeha što ga je uzburkao, pa sam surfovala na njemu maločas.
– E, moja Bojana, tebi je samo do zajebancije, ja ne znam šta ću pre…
– Nije tačno da je meni samo do zajebancije! A i mislim da vam jesmo dužni, nezavisno od priče i nismo vam dužni novac… Aj sad, pričaćemo sledeći put…
– Važi, seko moja, daj mi i one patike za malog što si rekla da mi čuvaš.
– A da…
– I da te molim još nešto da pitaš, ako ima neko da mi da…

Причање мог ујака, вежба из дијалектологије

Ка̏д_сам има̏о че̏три го̏дине, до̏шо_сам у_Гра̏чац. Са̑ о̏цо̄м. О̏тац_ми би̏о до̏шо на̏ мира̑з, о́вде ко̏д ма̑јке мо́е. И̏ ту̑_сам и̏шо у̏ шко̑лу у̏ Отро̏це. Би̏о_сам и̏_у Грача̏цу го̏дину да̄на̑. Би̏о_сам у̏ Кра́љеву, четре̑сдеве̑те го̏дине у̏ Гимна̑зији. Педе̏сете_сам би̏о у̏ Вране̏шима, у̏ шко̑ли. И̑ касни̏је, по̏сле шко̑ле ра̄ди̏о_сам са_мо́јима. Ра̄ди̏о_сам по̏ шу̏ми са̏ де̏до̄м и̏ са̏ та̏то̄м.

По̏сле_сам кӯпи̏о хармони̏ку, па̏_сам ма̏ло свӣра̏о. Ма̏ло по̏ сва̏дбама, а̏ли то̏_је ма̏ло би́ло, кра̏тко би́ло. Па̏ са̏м по̏сле оти̏шо у̏ во́јску. У̏ во̏јски_сам би̏о на̏ Пре̏влаци.

Хоћеш ли да ми кажеш чега се сећаш из војске, како је то изгледало?

Ме̏ни_је би́ло све̏ ле̑по, мо̏гу да̏_ти ка̑жем.

Да ли си тада први пут видео море?

Је̏сам, пр̏ви пу̑т_сам ви̏део мо̑ре, и̏шли_смо во̑зо̄м. Ода̏вде_смо и̏з Кра̄ље̏ва кре̄ну̏ли… би́ли_смо… и̏шли на̏ Бе̏о̄град, по̏сен, не̏_знам та̏мо̄… Мо̀ста̄р, Са̏рајево, Моста̑р, Ча̏пљина […]. Се̏ћам_се то̏га, ни̏з Нѐретву | смо̏ и̏шли. И̏ оти̏шли_смо – та̏д_сам пр̏ви пу̑т ви̏део мо̑ре.

Да ли се тада дуже путовало него сада?

Па̏, ду̏го_смо пу̏товали. То̏_је тра̏нспорт би̏ло, на̑с_је би̏ло ко̑ј зна̑ ко̏лко, чи̏тав во̑з во̄јске̑. То̏_је и́шло… и̏ са̏ Ко̾сова јо̏ш кре̄ну̏о во̑з, па̏ о̏нда ми̑ ту̑, па̏ за̏ Бе̄о̏град, и̏з Бео̀града по̏се Са̀рајево и̏, шта̑ ја̑ зна̑м, по̏се до̏ле до̏ мо̑ра. Чини̑_ми_се да̏_смо пу̑товали два̄_да̏на̄.

И̑ би̏о_сам на̏ Пре̏влаци три̑ ме̏сеца, по̏сле то̏га био_сам у̏ Ку̏манову. Се̏ћам_се дру̏гова̄ и̏з а̄рми̏је. Се̏ћам_се не̏ког Та̏ћи Мо̑ља. Те̏рао_ме да̏_се побра̏тимимо, да̏_ми бу̏де бра̏т.

А зашто?

Па̏ ја̑_сам_га заштӣти̏о, о̏ни_су… би̏ли_су_га напа̏ли да̏_је о̑н покра̏о не̏ке па̏ре. Ја̏_сам ре̏ко да̏ ни̏је, то̑ ни̏је та̏чно. Ка̏ко зна̑ш? Ре̏ко: о̑н_је… би̏ли_смо за̑јно, кре̏вет до̏ креве̏та, спа̏вали_смо за̑јно у̏ спавао́ни и̏ све̏_смо покази̏вали је̏дан дру̏гоме шта̑ и̏мамо. И̏ па̏ра̄ и̏ све̏. И̏ до̏бар_је чо̏век би̏о, воле̏о би̏ да̏_га не̏где сре̏тнем у̏ живо̏ту.

Он је Албанац?

Та̏ћи Мо̑љ, зна̑м да̏_је са̏ Ко̏сова. И̑ о̑н_ме по̏с^ле те̏ро: А̏јде, Сӣмо̏вић, да̏_се побра̏тимо. Ка̏ко, ре̏ко. Да̏ се̑ћемо о̑вде ру̑ка. И̏ ти̑ мо̑ј кр̑в да̏ у̏змеш, а̏ ја̑ тво̑ј и̏ да̏ бу̏дем бр̏аћа. И́, ••••̑•_ти… то̏га… Ства̑рно_се се̏ћам то̑г чове̏ка, ја̑_би… са̏д не̏где_га тра̄жи̏о да̏ да̏ да̏ при̑чам са̏ њи̑м. […]

И јесте ли се побратимили на крају?

Ни́смо_се побра̏тимили.

Ниси смео да се сецнеш.

[…]

Добро, колико је војска тада трајала?

Две̑ го̏дине, та̏чно две̑ го̏дине_сам би̏о у̏ во́јски. Педе̏сет о̑сме, два̄на̏естог ју̑на_сам оти̏шо, а ше̄се̑те, два̄на̏естог ју̑на_сам до̏шо ку̏ћи.

Јеси ли долазио на одсуство у међувремену?

Па̑, до̏шо_сам на̑ одсу̏ство би̏о са̏мо ку̏ћи. Јѐдно̄м_сам до̏шо за̑ армони̏ку, у̏зео, пу̏стили_ме, па̏_сам о̏дно по̏сле та̏мо, те̏_сам ма̏ло свӣра̏о, и̏ тако̑, ле̏пше_нам вре́ме прола̏зило. Пу̏стио_ме капета̑н се̏дам да̄на̑. А̑ ова̑ј… и̏ по̏сле_сам редо̑вно би̏о на̏ о̏дсуству и̏ то̑_је то̑.

Јеси ли се био ужелео куће?

Ка̏ко ни́сам, проме̄ни̏ло_се… Ве̏лико две̑ го̏дине, ка̏д не_ви̏диш чове̏ка, го̏дину-две̑ да̄на̑ и̏ по̏сле ка̏д_га ви̏диш. Наро̏чито стари̏ји љу̑ди. Мно̏го… мло̏го про̏мена и̏ма на̏ чове̏ку. Ви̏ди_се. Ка̏д н́иси са̑ њи̑м, разу̏меш. Го̏дину да̄на̑… И̏ не̏ка мо̏ја у̑јна_је би̏ла о́вде, ни̏је би́ла, чини̑_ми_се, се́да. Ја̑ по̏сле го̏дину и̏_по да̄на̑, ка̏д_сам до̏шо на̏ одсу̏ство, о̏на осе̄де̏ла. […]

Добро, али ти си био млад, цео свет је био твој, је л тако? Волео си да свираш, да идеш на игранке, да се дружиш. Живот је тек био пред тобом.

Ѝгра̄нке, пре́ла.

Хоћеш ли да ми причаш нешто о томе?

Ми̑… ску̏пимо_се, ре̏цимо, ка̏д_је пре́ло, тре̏ба да̏ напра̏вимо пре́ло… шта̏ ја̑ зна̑м де̑. То̏_је би̏ло на̑… ра̄скр̏ницама. И̏ли на̏ бре̏кчићима, да̏_се ви̏ди ва̏тра и̏ да̑… до̑ђу мо̑мци и̏ дево̏јке ту̑. Ми̑ о̏демо у̏вече, па̏ наба̏вимо гра̑ња, да̑… и̏ доне̏смо ту̑ и̏ нало̏жимо ва̏тру и̏ дево̑јке до̑ђу: ту̑ плету̑, пре̄ду̑… И̏ то̑_ти_је то̑ би́ло. […]

Да ли је с девојкама увек неко био у пратњи да их чува или није баш?

О̏бавезно роди̏тељи. Ре́тко ка̏д да̏_је би́ла не̏ка дево̑јка бе̏з роди̏теља, не̏, не̑, не̏. Ни́је, ни̏је би́ло ба̏ш, не_вре̄ди̑… Ма̑јке о̄ба̏везно дола̏зе, са̏ ће̄рка̏ма погото̏ву, ма̏ ка̏ки. Мо̑мци је̏сӯ, мушкарци, а девојке – мајке обавезно.

А како су игранке изгледале? Вероватно углавном зими.

Ма̏, би́ло_је и̏ ле̏тӣ. Неде̏ља̄ма, игра̑нка. Ѝдемо на̏ игра̑нку ка̏д бу̏де̄… [нејасно] нате̏рам мо̏ју ма̑јку… Пу̑стим о̑вце̄ рани̏је, сто̏ку начу̑вам, па̏ о̏нда ка̏д бу̏де Су̏нце не̏где на̑…, што̏ ка̑жу, на̑… на̏ је̏дан коно̏пац, ка̑же ма̑јка, та̏д доте̏рај о̑вце, па̏ мо̏ж д’ и̏јеш на̏ игра̑нку. И̏ ја̑ доте̏рам, и̑ о̏ва̄ј, нара̑ним то̑, пу̏стим ма̏ло рани̏је. И̏ли кра̏вама и̏сто мо̑рам да̏ на̏жњем тр̏ске, тра̄ве̑, ова̏мо-она̏мо, да̏_им поло̏жим, да̏ о̏не је̏ду. И̏ о̏нда, по̏сле у̏вече, чи̏м_се смр̏кне… Ни̏је… па̏ ни̏је има̏ло ни̏ све́тла. По̏сле ра̏та ми̑ ни́смо има̏ли све́тло о́вде.

Кад сте добили струју?

До̑м_је има̏о стру́ју, по̏сле_сӯ… До̏шла_је до̏ До̏ма стру́ја и̏ ту̏_је би́ла упа̑љена си̏јалица, па̏ пре̏ма си̏јалици | је̏ би́ла игра̑нка. И̏ ма̏ло_смо_се ду̏же задржа̄ва̏ли, зна̑ш, и̑ касни̏је_се и́шло… И̏ е̏во, та̀ко̄_је то̑ по̏чело да̏ бу̏де ма̏ло слободни̏је и̏ ма̏ло… Ка̏ко да̏ ка̑жем, ни́сам обра̏зован не̏ки чо̏век… Култу́ра, ма̏ло… ма̏ло_је кре̄ну̏ло, разу̏меш?

Пошто је овде близу Врњачка Бања, јеси ли си ти имао обичај да одеш тамо понекад и да се прошеташ? Како је изгледала Врњачка Бања кад си ти био момак?

Па̑, Вр̏њачка Ба̏ња, ка̏д_сам ја̑ би̏о мо̏мак, би́ла_је… за̏ ме̏не_је би́ло по́јам.

Иако је близу?

А̏ко_је ту̑! И̏шли_смо пе̏шке̄. Ја̑ неде̏љом о̏де̄м. Ѝмамо дево̑јке ту̑, ба̏ш оне̑ та̏мо, та̏мо_сам у̏познао (показује на старе фотографије и смеје се) са̏ једно̑м и̏з Но̏вог Се̏ла и̏ редо̑вно_сам и̏шо, збо̏г ње̑_сам и̏шо у̏ Ба̏њу. И̏ ше̄та̏ли_смо ма̏ло.

Сами сте се шетали, без пратње?

Са́ми, бе̏з пра́тње. Ни̏је би́ло пра́тње. Кре̄ну̏ло_је ма̏ло – култу́ра та̑, и̏ шта̏ ја̑ зна̑м , разуме̄ва̑ње̄ и̑…

Кад кажеш култура мислиш на слободу и слободу избора?

Слобо̏да, дабо̏ме, то̑ ти̑_је слобо̏да – обра́ди то̑. И̏ ма̏ло_је слободни̏је би́ло и̏ то̑.

Значи, та девојка је могла слободно да иде из Новог Села у Врњачку Бању и да се с тобом дружи и шета јавно и да јој нико због тога не замери?

Мо̏гло_’е. То̏_је не̏где би́ло педе̏сет о̏сме̄ го̏дине, педе̏сет… педе̏сет о̏сме̄ го̏дине пре̏д во́јску. Та̏д_сам ја̑ и̏шо у̏ Ба̏њу и̑… и̏ дрӯжи̏ли_смо_се и̏ и̏шли_смо за̏’едно у̏ Ба̏њу и̏ вра̏ћалӣ_се (шеретско смејање). И̏ на̏ игра̑нке̄.

Ви сте се уствари забављали…

Па̏, да̑.

… били сте момак и девојка? Али нисте остали заједно? Кад си ти отишао у восјку све се променило?

Па̑, зна̑ш шта̑, пӣса̏ла_ми… и̑ мо̏жда_ми пи́сма стоје̑ и̏з во̄јске̑… у̏ во́јски. Пӣса̏ле_су_ми дево̑јке у̏ во́јски, ја̑ има̑м пѝса̄ма̄… Чини̑_ми_се да̏_ми сто’е̑ пи́сма, ни́сам гле̏дао, ту̑ Рави’о̑јла (супруга) ни̏је би́ла… ни̏је ту̑ завӣри̏вела у̏ је̏дан мо̑ј ку̏фер, је̏дан војни̑чкӣ. У̏ те̑м војни̑чке̄м ку̏феру и̏ма пѝса̄ма̄. И̏ о̏д де̏де_ми сто̄је̑ пи́сма! Ко’е̑_ми пӣса̏о у̏ а̏рмију.

Деда ти је писао?

Дабо̏ме.

Деда одавде или деда из Ратине?

О̄-да̏вде. Ова̑ј де̏да ода̏вде ви̏ше_ми пӣса̏о не̏го де̏да и̏з Ра̏тине.

А да ли је деда из Ратине био писмен?

Па̏, о̏н_је… Ова̑ј_је би̏о писмѐнији. Ова̑ј де̏да о́вде и̏з Грача̏ца, о̑н_је писме̏нији би̏о о̏д… о̏д де̏да-До́кса.

И шта ти је писао?

О̏бичне ства̑ри, да̏ л’_су, шта̏_су ра̄ди̏ли ко̏д ку̏ће, је̏су л’ по̏сeјали, јесу л’ по̏орали, је̏су л’… Шта̑ дру̏го да̏ при̑чамо о́нда? Ни̏шта ни̏је ни̏ би́ло о̏нда не̏што… шта̏ ја̑ зна̏м… пи̑шӯ шта̏_је… о̏ о̏бичном жи̏воту у̑… у̑… у̑… и̏ ра́ду у̏ ку̏ћи. Шта̏_се ра̑ди и̏ тако̑.

То је био једини начин да будете у контакту, нисте могли да су чујете телефоном, је л тако?

Ма̏, не̏ма по́јма то̑, ка̏ки телефо̑н!

И тако значи, деда теби пише писмо, ти њему.

И̏ ја̑ ње̏мӯ.

Јесу ли ти другови писали?

Је̏су, стоје̑_ми пи́сма и̏ о̏д дру̏гова.

Значи деда, другови и девојке?

Е̏, и̏ дево̑јке.

Чијем си се писму највише обрадовао? Дедином, од другова или од девојака?

Чија̑?! О̏д дево̏јака̄, но̏рмално.

А шта ти пишу девојке?

Па̏, пи̑шу у̏спомене не̏ке, ка̏о што̏_је и̏ она̑ о́нде напӣса̏ла би́ла (мисли на полеђину фотографије коју ми је показивао)… Ово̑-оно̑, ле́по… ко̏ с ки̑м и̏де, ва̏мо-на̏мо, а̄бро̏ве, ко̏ја̄ дево̑јка… (напланирано појављивање моје сестричине и прекидање тока мисли и концентрације)

(…)

Добро, ујко, кад си се вратио из војске јесу ли су те терали да се жениш? Ти си тада имао дваедесети две године, кад си дошао, је л тако?

Ка̏д_сам до̏шо, ни́сам ба̏ш ѝмао два̏ес две̑ го̏дине, два̏ес дру̏га_ми би́ла.

О̏нда_сам… Ни́сам мо̏го да̑… да̏ ку̑пим… Ни́сам би̏о у̏ могӯћно̏сти да̏ ку̑пим ’армо̏нику бо̏љу. Иза̏шле_су Дала̏пе, о̏нда. Ја̑_сам свӣра̏о у̏ о̏бичну кармони̏ку. А̑ о̑-ва̑ј… О̏нда_су иза̏шле оне̑ кармони̏ке… ску́пе би̏ле до̑… ја̑ ми̏слим, милио̑н ди̏нара. И̏ то̑ ни́смо мо̏гли, једи̑но да̏ прода́мо зе̏мљу. И̏ о̏нда ја̏ одлу̑чим: не̑ћемо… Де̏да ка̑же, зна̑ш шта̑, а̏ко прода̑ш – не̑маш. О̏нда_је би̏ла це̑њена зе̏мља сачу̏вај бо̏же. И̑ до̏бро, ја̑_се о̏нда опреде̑лим, д’и̑м, запо̏слим_се.

Došla mu pamet, spašena mu duša

–  Au, da znaš samo šta ti je sve bilo s njega! Moj tata ga zavijao u lanac. I noge i ruke. Nije mu dao ni leba da jede ni vodu da pije.
– Tvog brata? Zašto?
– Jeste, njega! Što je vuk’o travu.
– Šta je radio?
– Stavljao zelenu travu u papir i pušio. Ima i bela droga, to se vuče na nos. Al’ nije tu drogu uzijo, samo zelenu travu. Zvao ga iz školu nastavnik, mog tatu. Da čuješ šta radi tvoj sin! A on se šatirao, stavio žute kose, obuk’o farmerke reperske, one što viru gaće, patike duboke, pravio se mangup. Kaže moj tata: nećeš ti, boga mi, više u školu!
– Čekaj, misliš da se u školi pokvario?!
– Jeste!
– A kako se posle izbavio iz lanaca?
– Ja sam mu spasio dušu! Išla, zvala s’rica. Doš’o s’ric da se svađa s tatu. Da ga pusti ovaj. Pustili ga. Rekli mu prvo da će ga nose kod spihijatra i u zatvor, što vuče travu. Onda ga ženili. Doneli mu ženu iz Prištinu. Onaj moj ujko, onaj mršavi Muhamed, znaš ga, on mu doneo ženu. I tako se smirio, došla mu pamet.

Biti veseo

– Moramo da selimo baraku.
– Gde?
– Kod stanovi.
– Pa to je dobra vest.
– Moramo, trava porasla, zmije, gušteri, pacovi. Ajjj, što ćemo da imamo veliki pos’o. I skupo. Pedeset evri da damo za bužuder da ravni mesto. A poslen pedeset za drugi, za viljuškar. Onda vadimo grede, podovi, s’vari. Poslen tamo pravimo novo da bude. Da stavimo zavese. Čiste s’vari, vitrine pakovane, da kad dolazi narod bude lepo.
– Čekaj malo, kako kažeš, s čim će da poravnja?, smeškam se.
– Prvo sa bužuder. A kod nas se kaže na romski bageri.
– Pa i kod nas se kaže bager.
– Eto vidiš.
– Haha, šta vidim?
– Sad sam rek’o za Marijanu da dođe. Ja je zovem, kad sam je vid’o na ulicu, a njen brat joj kaže: ajde mori kući da ne dobiješ batine!
– Od koga da dobije batine, od njega?!, pridižem se instiktivno sa stolice i počinjem da koračam besciljno na uskom potezu između stola i šporeta.
– Od majku i oca. Da vidiš samo što su je zarobili u kuću. Preterano, ne sme da mrdne.
– A što su je zarobili? Hoće da je udaju možda uskoro?, nervozna sam još više.
– Ona mnogo se šara, da ti kažem. Bila je s jednog dečka pa je dobila batine.
– Od koga je dobila batine bre više?! Poludeću!
– Od njene majke. Ali ne sada. To je bilo davno.
– Jao. I šta ja sad da radim kad mi sve to pričaš?
– E, tako je kod nas.
– Kod kojih vas, dođavola, ko ste to vi, a ko smo mi?
– Al’ smo crkli bez soka danas. Iš’o sam u semafor da prosim da kupimo jedan ladni sok. Imam još sto dinara, ‘oćeš da kupim za tebe i mene sad u prodavnicu?
– Nemoj, hvala ti. Baš si zlatan. Nemam s čim da te poslužim danas, ali nema veze. Kupi sebi sladoled kad već imaš pare.
– ‘Oćeš tebi da kupim?
– Neću! Ne mogu. Nije mi do sladoleda. Vidiš da pijem kafu i pušim cigare.
– Blago tebi što znaš brzo da kucaš u laptop.
– Hočeš da ti pustim neku pesmu?
– Pusti Jelenu Karleušu.
– Joj, ne mogu. Može nešto drugo?
– Može Lepa Brena.
– Može, odlično. Ali stara, ustvari mlada.
– Pusti onu „robinja sam tvoja, ubi’ me…“
– Ne mogu tu.
– Pa to je stara Brena.
– Da, ali je loša poruka pesme, kako kaže tek tako „ubij me“? Nema ubijanja!
– Al’ ti zezaš Bojana, pa to je samo u pesmu, tako kaže onako.
– Dobro. Pustiću.
– Možeš i onu „Ja pripadam uvek tebi“.
– Mogu, smejem se i malo zaplačucnem, ali samo na tren, na milisekund.
On ne primeti. Čim se zvuk harmonike i klavijature s početka Brenine pesme protegnuo između nas dvoje sve do kuhinjskih vrata, on počinje da igra i uvija svojim gipkim kukovima. Što je dobro biti gay, pomislim. Nije slučajno gay stara engleska reč za veseo. Ja nisam vesela.

Posleratna moda – iz kolekcije trt fašizmu

Fotografija starog nemačkog džaka za brašno iz II svetskog rata postoji na interentu!
Nikada mi ne bi palo na pamet da guglam ovako nešto da se nisam setila priče svog dede i jedne anegdote iz vremena tik nakon oslobođenja.

Tada su svi bili toliko siromašni da su šili garderobu od čega god su imali i mogli. Onda je jedan, po rečima mog dede, veoma vešt krojač, sašio mom mladom dedi „fine letnje pantalone“ od ovakvog džaka, sa sve wehrmacht orlom, koga nije opsekao da bi iskoristio svaki pedalj platna. Deda se smejao i veselio kad je pričao kako je šnajder to rešio, taj detalj s orlom. Jer osim što je bio vešt, bio je i pravi šeret – „pa metnuo orla na guzicu, kako ga je lepo udesio kad je krojio, stoji pravo gde treba“.

Pušenje i švalerka

Posmatram baba-Veru kako tankim suvim prstima čeprka po kutiji cigareta Monus i vadi jednu malo krivu i zgužvanu cigareticu, ispravlja je, pali drhturavo i žudno izdiše gust dim. Plavičasti pramen dima joj se podiže oko nosa, namrštenih bledih obrva i cvetne smeđe marame i čili među prstima.

– Kako je moguće da pušiš, pitam se, gledam je radoznalo, znam da pušiš, toliko puta sam te videla, ali opet…

– Što, ko mi brani, podiže obrvu upitn ka meni, zatim zagleda žar i premeće cigaretu među prstima.

– Pa više niko, ali sam sigurna da su ti pre pedeset godina, koliko si mi rekla da pušiš, branili. Muž, svekrva, roditelji, braća, neko od njih ti je sigurno prigovarao. Nije uobičajeno da žene iz našeg kraja puše. Znam, pričale su mi o tome moje babe. Jedna mi je rekla da se to smatralo velikim… kako da kazem, zazorom i sramotom. Govorili su da samo kurve puše,  da, tako su vređali i kategorisali sve žene koje rade nešto mimo ustaljenih normi…

– Ma da vidiš, kako sam ja propušila…

– Kako?

– Imao moj muž švalerku…

– Stvarno? Ali kakve to veze ima s tvojim pušenjem?

– Ja sam volela da pušim. Probala, poneku zapalim krišom. Nismo mi tad, dete, imale pare za cigare, mi žene. Nemaš, ne radiš nigde u preduzeću kao oni. Nemaš školu, ne da ti muž.. Radiš ti sve po kući, čuvaš decu, samo ti, al’ te niko ne zarezuje. Ne da ti da se zaposliš. A i gde ćeš, nemaš školu, nemaš ništa. Ja sam radila u nadnici, kopam, kupim šljive, sve radim kad ima negde. Al’ sam svaki dinar davala u kuću, za decu. Bila mi mala deca, sve im ja pletem, šijem, nemaš od čega da kupiš, pravili smo i kuću, mnogo smo se mučili…

– Dobro i šta je onda bilo, prekidam je nestrpljiva da saznam vezu između švalerke i cigrareta.

– Onda saznam kako se moj čovek spanđao tu sa jednom iz sela. Nema ga kući, radio on u fabrici, druga smena, radilo se tad, dobro radila fabrika…

– Znam, tad su radile sve fabrike dobro.

– Jes’ vala… Onda ti ja saznam za njega i tu ženu.

– Jao, jesi li se potresla zbog toga?!

– Jok ja… Dođe on kući tako, a ja mu kažem da znam i da će odsad svaki dinar što zaradi da mi donese u kuću, odmah kad primi platu, isti dan. Nek’ radi on šta ‘oće, al’ pare kod mene da budu i da ne sme da me pipne. Nikad! Da ću glavu da mu rascopam sekirom ako treba… On poče da galami, a ja mu se okrenem: Šta ‘oćeš bitango jedna, da tuđu decu ‘raniš? On ućuta. Ima još nešto, velim mu, ja sad pušim! Kuku, brecnu se on, sram te bilo! Ma ima da pušim ako mi se puši, niko da mi ne brani! M-da… I tako ti ja propušim.

– Pa bravo, baba, to carice!, veselim se retroaktivno obrtu situacije koji je napravila.

Baba se smeje, prija joj moja burna iskrena reakcija.

– A švalerka? Ko je ona? Da li si je poznavala?

– Jesam, kako nisam, radile mi zajedno u nadnici, sirotinja to bilo. Imala čoveka, bolje da nije, pijanicu, radi on po ceo dan, pa se napije i kad dođe kući legne onako pijano u krevet, konjoše , ne zna ništa, mogla je ona d’ ide ‘de ‘oće i s kim ‘oće. On pet para ne daje za to, samo da ima njemu rakije. Pu, pogan je bio. A ona bila onako otresita, lepuškasta.

– Jeste, bila, pa je to primetio i tvoj muž, čikam je.

– Neka je dete, uh, baš se usrećila s njim. Mani ga, odmahuje rukom uz smeh.

Baba! Kako si super, kako si kul, i ja to isto mislim!, hvata me eufrorija od njenog jednostavnog racionalisanja. I ja to znam. Isto je…

Srećna je što je razumem. I ja sam srećna što ona razume da je razumem i zato što i ona mene razume i ne osuđuje. I zato što ne pokušava da abolira muškarce kako bi to činile neke druge žene. I tadašnje, i sadašnje.

Moj pradeda i sv. Sava

Jedan od mojih četvorice pradeda je bio promućurni druželjubivi seljak Jevdoksije Simović iz Ratine kod Kraljeva. Umro je pre nego što sam se rodila i o njemu znam tek nekoliko anegdota koje su mi ispričale tetke, njegove unuke jedine sklone pričanju zanimljivosti iz porodične istorije i ono što sam mogla da zaključim na osnovu dve fotografije na kojima je već u ozbiljnim godinama s gustim dugačkim brkovima i šubarom.
Pradeda je pre rata  vozio komendiju što znači da je na kolima koja se verovatno vukli volovi, možda i neki konjić, prevozio rekvizite i članove amaterske i sasvim sigurno diletantske trupe koja je svoje komade izvodila u kafanama po selima od Kraljeva do Kruševca…

Kada je narodna vlast narodne republike Srbije već 1945. ukinula sv. Savu kao školski praznik, meštani sela Ratina se nisu naročito uzbudili. Svetog Savu niko nije slavio kao kućnu slavu, što je bila olakšavajuća okolnost da ne osete zabranu kao ličnu i porodičnu sankciju. Za školu manje više. Novo vreme je donelo novu ikonografiju i simbole. Sveti Sava je i onako bio živi deo folklora u legendama i brojnim toponimima oko Kraljeva, u selima u dolini Ibra.

Jevdoksije je sačuvao sklonost ka kostimiranju još od onih dana kad je vozio komendiju i video kako se to radi. Na sv. zabranjenog Savu 1946. napravio je bradu od kučine, ogrnuo neku kostret, prikrao se i pokucao na prozor kuće u kojoj su se njegove komšije okupili na prelu, gde u se socijalizovali u dugim ledenim noćima, žene dok zajedno pletu i predu, a muškarci dok igraju karte i piju (a na taj način su štedeli i ogrev i gorivo za svetiljke – šaljiva pesmica koja poziva na prelo i ujedno opominje na štednju glasi: „gori lampa, gori gas, i kod nas i kod vas“ svedoči o tome) povirio i zagrmeo svečano-ljutitim glasom: „Sram vas bilo, predete i pletete na moj praznik, niko ga ne slavi!“ Svi su poskakali, a žene bacile preslice od čuda.

Nisam sigurna da li mi je tetka i pomenula kako je sutradan bio na saslušanju kod nekog komesara i šta je posle bilo. Prepliće mi se sa pričama o nekim drugim seoskom dedicama koji su „prenoćili u apsu“ zbog pevanja monarihističkih pesmica. Ovo je ipak bio manji prestup. Možda je baš bilo poželjno da se neko našali i makar iz sasvim drugačijih pobuda desakralizuje autoritete prethodne epohe.

U Japanu

… A onda se spusti niže i smjesti među njene butine i razgrnu lavlju grivu i stane ljubiti lava u purpurna usta…
Ovako su pisali Arapi još u XV veku, a naše zakorelo patrijarhalno društvo ovu vrstu seksualne slobode i dostignuća u praksi počinje da upražnjava, po mojoj slobodnoj proceni, tek 80-ih godina XX veka. I to u gradovima. U selima dve decenije kasnije.

A kako znam?
Često sam razgovarala sa svojom starom kumom, učiteljicom u penziji, koja je rođena pre osamdesetak godina u selu, ali najveći deo svog života provela u gradu. Istina, nikada eksplicitno o seksu, naročito ne o detaljima, iako sam antropološki i ljudski zaintersovana za razinu sloboda generacije koja je učestovala u obnovi i izgradnji zemlje nakon II svetskog rata i velikom socijalnom i ekonomskom napretku čije su blagodeti uživali. Pa i za privatnu, i veoma privatnu istoriju pojedinaca iz tog vremena.
Ali jednom se ta tema nenadano i sasvim slučajno nametnula. Naime, moja kuma, kao pasionirana čitateljka, iako budući u poznim godinama, nije propuštala aktuelne naslove i nova izdanja. Tako je tih dana pročitala i Murakamijev Istočno od granice, zapadno od sunca. Samo što je završila knjigu, pod snažnim utiskom, kad sam joj došla u tradicionalnu nedeljno-popodnevnu posetu, nakon posluženja i konvencionalnog ćaskanja, pohvalila mi se i ujedno požalila kako je čitala strašnu (odličnu, i stari ljudi koriste sleng, sleng svog vremena i razočaravajuću) knjigu.
– Pa šta je po sredi, iskreno sam se zainsterovala.
– Znaš, Murakami je odličan pisac… Ali ne znam kako da ti kažem, ne mogu da ti kažem…
Nisam mogla ni da pretpostavim šta je to toliki tabu da ne može da mi kaže, naročito jer sam knjigu već čitala.
– Tebi nije ništa bilo čudno?, gledala me je upitno.
– Ne. Ne sećam se…
– Onda ne mogu da ti kažem.
Recite, slobodno, nismo deca, zvučala sam ubedljivo, iako me je često nazivala detetom, uprkos mojih , tadašnjih recimo 33 godine.
– Znaš, ja nisam znala… nisam znala… da u Japanu… da u Japanu sisaju polni organ, spustila je pogled.
Tras! Osmeh mi je titrao na licu. Šta da kažem na ovo? Umesto da sam se pretvarala da sam iznenađena i umirila je, samo sam je gledala sa osmehom koji je tiltivao, a onda ubrzo eksplodirao, njoj u lice.
– Hahahaha, nemoguće! Nemoguće da nikad niste čuli… hm… kako da kažem… za to?!

Netremice me je gledala. Jao, šta sada da radim?
– Pa znate, ne znam da li ste nekada videli freske iz Pompeje, to je uobičajen prizor, vadila sam se. i… i…. i, kod recimo… Kiš! Vi volite Kiša. Ima jedna zbirka pesama koju je on preveo. Bordel muza. To je zbirka erotskih pesama, francuskih, neke od njih su veoma stare, znatno pre XX veka napisane. I ne samo tu. Koliko je erotike u raznim knjigama. Filmovi? Dobro, niste možda obraćali pažnju. Sigurno ste videli… Nemoguće da niste, ne baš očigledno, ali ukazuje. Znate već… zapetljavala sam se sve više.

Tišina. Namrštila se. Gledala me je netremice, kao pomalo zabrinuto, s nekim upitnim prezirom. Nije valjda, mislila sam, nije vajda njena sumnja sad upućena meni… Suzila je pogled, škilji na jedno oko. Jao, ona sada misli kako ja previše apologetišem i obrazlažem i kako tu sigurno ima nešto. Ona misli da ja sve znam o tome. Ne samo iz literature i filmova. Šta to njoj treba da misli. Ona ne treba o tome da misli! Tko sablazni jedno od ovih malenih, bilo bi mu bolje da objesi mlinski kamen. Isto važi i za najstarije, moj je dodatak. Uvek sam bila tako obazriva prema njima, šta mi sad naspelo da budem iskrena i zrela, pitam se. Ona ćuti i dalje. Kao da nešto čeka, neko krucijalno objašnjenje. Preznojavam se. Možda misli… A sad sam tu došla da pijem sok iz njene čaše… Ona je poznata po higijeni, ona dezinfikuje kvake asepsolom i ponosna je zbog toga. Ne krije, već zagovara takvu praksu. Uh. Ako je sad pitam da li je mislila, pa da nastavim, kad je pričala o tome šta rade Japanci, na felacio ili kunilingus? Naravno da bih morala da je pitam na narodnom jeziku, prevedeno, jer očigleno nije u toku. Izbaciće me iz kuće.

– Ma bezveze… kuma M…. stvarno, nije ni važno…
– Hoćeš još vanilica? Jesi li pila kafu posle ručka? Hajde da popijemo po kafu, baš mi treba, sva sam se nešto uspavala. Hoćeš i ti? Odoh da skuvam, sedi tu, zlato, sačekaj me, sad ću ja, doneću i još vanilica. Hoćeš još malo soka? Lep je, domaći, od ove naše višnjiice iz dvorišta.
– Hoću, hvala, baš sam žedna… Hvala.

Medvedica

Moj debeli mekani đubretarac, sašiven od nekog ćebastog materijala kome ne mogu da zapamtim naziv, je udoban, ali je katkad u kombinaciji sa pojednim duksevima prepun elektriciteta. To valjda zavisi od sastava – udela pamuka i sintetike.
Uglavnom, ponekad taj elektricitet i osećaj težine i slojevitosti zimskih stvari izozove jedno od onih napetih stanja kože i nerava koje liči na svrab. Tako je bilo i danas kad sam izašla na ulicu punu sunca. Neću ga više nositi, šta mi je bilo i da ga obučem!, kajem se tako u sebi zaboravivši koliko mi je dobar kad je vetrovito. Da li da se vratim i presvučem se i kod kuće malo počešem leđa na miru, pitam se. Ne mogu da se drapam na ulici. Napravim još nekoliko koraka. Onda se dosetim kako da se „kulturno“ počešem. Čučnem kod jednog drveta da kao vežem pertlu, pa se naslonim na njega tražeći najbolji položaj i lagano ustajem trljajući pritom leđa o hrapavu koru. Onda me ponese osećaj olakšanja/zadovoljstva pa se malo meškoljim u tom ustajanju prelazeće plećkama sve brže i grublje preko stabla sa željom da urliknem kao Tarzan koliko mi je dobro. S druge strane ulice me za to vreme jedna žena gleda zapanjeno. Ne samo da se ponašam kao medvedica, nego verovatno tako i izgledam. Odvojim se brzo od drveta, izvadim telefon iz džepa čačkajući nešto po njemu i praveći se da nekog čekam dok žena ne prođe.
Zatim se setim kako jedan ugledan kraljevački dermatolog objašnjava svrab leđa nedostakom seksa. Čula  sam za tu njegovu dijagnostiku još odavno, ali sam pre neki dan potvrdila kad sam u prolazu zakačila deo razgovora u kome se komšinica jada u neverici mojim ukućanima da je mislila da je doktor zavitlava kad je otišla kod njega da se požali na nesnosan i uporan svrab leđa, a on joj rekao: „Žao mi je, ja ne mogu da vam pomognem, ali znam zbog čega vas svrbe leđa.“ A toliko je nade polagala u njegovu dijagnozu i terapiju jer je čula o njemu kao lekaru sve najbolje. Nisam ništa komentarisala, ali sam setila da je isto to rekao i mojoj prijateljici pre nekoliko godina. Ona se nije uvredila ni začudila, već je rekla kako je u pravu i da joj je rekao istinu.
Možda su već svi u Kraljevu čuli za tu čudnu simptomatiku, pa je ova prolaznica koja me je danas gledala preko ulice stekla pogrešan utisak, zbijam glupu i lascivnu šalu u sebi i sa sobom da odagnam neprijatnost. 

Garrulus glandarius

Dok pijemo kafu na stepenicama njegove stare kuće i mačka lenjo žmirka u blizini, moj prijatelj R. mi kaže da obratim pažnju na zvuk koji se iz zvižduka pretvara u slabašno mjaukanje. A onda mi prstom pokaže na kržljavo drvo u blizini koje zaklanja loza. Virim kroz splet grana, pažljivo se izvijam da ne oteram nekim nesmotrenim pokretom to što to treba da vidim. Sojka ili kreja, u studeničkom kraju poznata kao krešta. Smeđe telo, pepeljasta ćubasta glavica, crni krajevi repa i kljun. I po jedna brižljivo dizajnirana by mother nature, plava šara, simetrično na krilima.

„Čuješ li kako zeza mačku?“, pita me R.
„Nemoguće! Pazi stvarno“, razmišljam gde sam ostavila aparat. Kasno, negde mi je unutra. A plava šara na krilima joj se presijava na suncu u psihodeličnu metalik nijansu.
„Ume i ovce da imitira, da samo to čuješ kako je to smešno. Kod nas kažu kako krešta govori 77 jezika.“
„Vau!“

R. se zamisli, kao da se nečega priseća. Očekujem da mi otkrije još neke od tih „jezika“.

„Kad sam bio dete jednom smo ulovili kreštu… Pravili smo zamku. Lovili smo je za komšiju koji je mucao. Onda su je njegovi odneli kod vračare, da mu da njen jezik da pojede…“

Toliko sam zatečena pričom da piljim netremice u njega (ne znam o čemu bih pre mislila: da li bi mi bilo žao ptice, njega dečaka koji je lovi ili njega odraslog koji se seća, a poznajući njegovo dobro srce i njegovu osetljivost i sklonost ka refleksiji, zatim o zapanjujućem animizmu u narodnom verovanju, neupitnom načinu da se dođe do „leka“, prastaroj uverenosti u magični transfer moći koja treba da pređe sa jezika kao organa na jezik kao aparat…), da zaboravljam da pitam, cinizma i logike radi, da li je komšijski dečak prestao da muca nakon toga.