Jedan od gradova na K

Neka žena na Fejsbuku kaže kako su „horde varvara uništile Beograd“. Možda misli na Hune, Avare, Slovene, ali pošto nije pisala na latinskom, već na srpskom, bojim se da sam i ja nekad bila u toj „hordi“, a da nisam ni znala da sam varvarka niti da, zapravo, uništavam Beograd živeći u njemu. Budići da sam se vratila u svoju varvarsku bazu u Kraljevu, možda bi mi njena starograđanska eminencija oprostila tu destruktivnu epizodu iz prošlosti.

Pitala sam se da li još negde ljudi pričaju takve stvari, verovatno ne u Njujorku ili u Tokiju, pa sam se setila da je mojoj prijateljici, kad je živela u Barseloni, neka komšinica rekla kako je došla iz quinto coño, što na španskom znači doslovno „iz pete pičke“, a aludira na ono što se kod nas kaže pripizdina ili vukojebina. A moja prijateljica je došla u Barselonu iz Beograda. Eto, za nekog je i Beograd quinto coño.

U gužvi jednog beogradskog kluba stojim u blizini šanka i ćaskam s do maločas nepoznatom osobom. Prilazi nam zajednička poznanica i obraća se mom sagovorniku:
– Ee, upoznao si Bojanu, ona je super, znaš, ona je iz jednog od onih gradova na K: Kragujevac, Kraljevo, Kruševac… To bi valjda trebalo da bude kuriozitet koji me identifikuje, a možda i kvalifikuje, ko bi ga znao. Zamislite, u tamo nekim gradovima na K u mračnim dubinama Srbije postoje poznati oblici života…
Hm, nije to sve, ima i gorih stvari od toga, mislim se. Ne zna ona da ja ustvari i nisam ni iz grada na K, već iz Ribnice kod Kraljeva. Ko bi još i to pamtio, uostalom.
Ali zato to znaju najkraljevačkiji Kraljevčani među nama. Oni koji nas sve rado podsećaju na naše neplemenito poreklo, na prigradski ili seoski background i prelažnje mosta na Ibru.

Jedan od njih je moj vršnjak sa ugla Cara Dušana i Hajduk Veljkove. Živi u velikoj staroj kući koju je napravio njegov sposobni deda, proslavljeni majstor i izumitelj. Po zanimanju je kafedžija, ali je to sekundarno u odnosu na primarno samoproklamovano zanimanje – „gradski lik“, „čaršijaner“ i „stari Kraljevčanin“. Na zidu kafane, smeštene u prizemlju te iste kuće, uramio je devizu svog života: „Ja u grad ne izlazim, ja u gradu živim, kako možeš busom, stvarno ti se divim“. Pošto nigde nije mrdnuo iz Kraljeva, koje je još uvek po svemu u XX veku, za vrhunac manifestacije svoje urbanosti smatra rock’n’roll čiji se zvuci razležu sa ćoška, iz njegovog kafančeta s musavim izlogom.

Jedan od vrlih Kraljevčna je i debeljko koji dane provodi u kafani dijagonalno od ove. Takođe je veoma zainteresovan za čistotu kraljevačke rase i porekla, toliko da smatra da niko ko nije odrastao u gradu ne treba previše vremena da provodi u njemu. Ne bih to ni znala da ga je jedano moj novostečeni gradski komšija, koji mi je veoma drag jer je dobar čovek, nije doveo kod mene na rođenedansku sedeljku na koju ni sam nije bio pozvan, već je prolazeći i čuvši razdragane glasove u milini avgustovskog popodneva i senovitom zelenilu dvorišta, prosto svratio da vidi šta se dešava, a ja sam ih kao svaka prostodušna i gostoljubiva osoba sa seoskim vaspitanjem poslužila, između ostalog, klasičnom sladoled-tortom koju je po mojoj skromnoj rođendanskoj želji moja majka ljubazno napravila od domaćih jaja i ostalih svežih sastojaka, dovezla mi je do grada, ne znajući da će obična, odavno nepopularna torta, biti prava senzacija za čije će se parče repete gosti otimati. Među ostalima i narečeni debeljko koji je nakon što je olizao tacnicu počeo da isleđuje slavljenicu, tj mene, povodom njenog porekla. Shvativši da nisam odatle gde slavim rođendan, bio je iskreno iznenađen, pa me je pitao zašto ne slavim u Ribnici. Naviknuta na svakve provokacije u svom dugačkom i dinamičnom životu, rekla sam mu da eto ne znam šta mi je bilo ove godine, ali da ću od sledeće sasvim sigurno da se vratim preko mosta, makar tog dana kad mi je rođendan da ne vređam osećanja i uzvišene navike ljudi iz grada. Nego odakle si ti, zainteresovala sam se. Iz solitera kod bolnice, kaže. Wow, soliteri, šteta pa kraljica ne zna šta propušta, uzvraćam ljubazno. Nije razumeo moju opasku, repliku iz Mućki. Kad Rodni jednom prilikom stoji na prozoru i posmatra Pekam s njega upadne u zanos, pa iznese čitavu tiradu o tome kako je lepo živeti u soliteru s mnogo ljudi u načičkanim stanovima, kako iako siromašni, ljudi koji tu stanuju nisu otuđeni i svi su blizu jedni drugima kao u košnici i slično, na šta mu Del Boj posprdno odogovori: „Da Rodni, kraljica ne zna šta propušta!“

Ova dvojica, čuvara nepisanog kraljevačkog zaveta kaldrme nisu jedini zagovornici „čaršijanerstva“ koje poznajem. Neko (neću sad da ofiram još ljudi koji su mi zamerali ribničko poreklo) svoj ponos izgrađan na antitezi postojanja Ribnice i sličnih staništa u odnosu na ono što zovu gradom, nose diskretnije, pa im se javlja kroz steroptipne šale ili u pijanstvima, neki shvataju koliko je to anahronizam i veruju da je zauvek ostao u gradskim legendama o obračunima između Picmalaca i Ribničana i nikada ništa slično ne pomišljaju ili pominju, ni ne znajući da smo mi iz Ribnice makar jednom u životu bili suočeni sa recidivima ovih ideja o agroikosu.* Sad ovo poslednje što sam napisala zvuči ozbiljno, skoro dramatično, kao da sam stvarno bila ugrožena ili povređena, ali naravno sve je to smešno i veoma passe još mnogo pre nego što je nekom palo na pamet da to uopšte i spominje.

Što se ovih koji ne mogu da zapampte razliku između gradova na K tiče, zamišljam neki drugi sinhronicitet u kome sam ja na primer u Njujorku i iz Njujorka, recimo, i u veselom društvu nekog njujorškog kluba okrećem se nekom svom drugaru: „upoznao si M! Znaš, ona je iz Istočne Evrope, iz jednog od onih gradova na B: Bukurešt, Beograd, Budimpešta… Ali je inače super.“

 

*

Propušten poziv

Smrt je malopre bila u komšiluku, dve kuće udaljena, na vrhu ulice. Nisam je osetila, dremuckala sam u ćebencetu, dok je suton pokrivao mutno nebo i gole krošnje, sanjajući kako sam u avionu gde mi stjuardesa govori: „Da li vaš telefon zvoni!? Molim vas, isključite telefon.“
„Kakav telefon, ja nemam telefon. Zašto ste me probudili kad sam sanjala da sam na Goču. Bilo mi je tako lepooo.“
Ustvari i nisam sasvim slagala stjuardesu u snu, osim ovo za telefon koji nažalost imam, pošto sam na javi prethodno stvarno bila na Goču. Vratila sam se pospana i puna mlečne magle i prigušene beline snega koja mi se, u mutnom danu, zavukla pod kapke.
A stari komšija je stvarno umro. Njegova stara žena je zakukala. Neko je čuo i istrčao napolje. Ja ništa nisam čula. Tek posle su mi rekli, kad je smrt već bila otišla objavljenog posla, a ja se probudila.
I stvarno mi je zvonio telefon. Imala sam dva propuštena poziva. Za jedan znam ko me je zvao, za drugi nemam pojma.

Pollyannaism na kineski način

Na ovom listu iz blokčeta možemo pročitati pregršt pohvala za Vojkana, Ackija, Nikolu J. i mene. To nam je sve napisala naša mila i dobra prijateljica Shuang iz jednog velikog grada s juga Kine, gde živi i predaje filozofiju na fakultetu…
Shuang je skromna i ljubazna pa ni ne priča o tome, tek usput, ono što želi je da vidi nove stvari i upozna Srbiju, Tursku i Gruziju na svom značajnom i prvom putovanju van Azije. Zanimljiv odabir zemalja! U Srbiji je bila u Beogradu, Nišu i Kraljevu, ali su najsnažniji utisak na nju ostavili Studenica i Maglič. I to možemo pročitati na ovom papiru. Pod uslovom da znamo kineski.

Ima takvih dana u kojima se sve sklopi i sve klizi tako fino da moraš samo da im se prepustiš i uživaš.

Tako je bilo i sa Shuang tog dana – sve je išlo baš onako kako je ona zamislila i preko toga. Imala je društvo, obilazila je znamenitosti iz srednjeg veka, kupala se na čistim planinskim rekama na drugom kraju sveta (gledano iz perspektive nekog ko je iz Kine). U Studenici je imala i bonus – snimanje serije Nemanjići. Kad smo kročile u dvorište manastira zatekle smo par ljudi u sredenjovekovnim kostimima kako sede ispred i čekaju svoj set. Unutra, u manastiru, je snimana neka važna scena. Iako sam se i sama veoma obradovala ambijentu i kostimima koji su u rangu Game of thrones, bila sam nestrpljiva da što pre odem u kafanu, a Shuang je ostala u nadi da će ući u crkvu i videti znamenite freske. Kad sam se nešto kasnije vratila, zatekla sam Shuang na sedmom nebu kako se muva okolo u srdačnoj interakciji s gomilom ljudi „iz srednjeg veka“. U međuvremenu su glumci i statisti u velikom broju izašli iz manastira i ispostavilo se da su svi blagonakloni prema njoj, pa se slikala, ćaskala, radovala se kao da je bila u zabavnom parku, ali tematskom – srednji vek.
Bo-ya-na, I’m so lucky, I’m so happy, ponavljala mi je dok smo stajale kraj ljubazne dadilje Stefana Prvovenčanog i zagledale njene predivno dizajnirane grube kožne sandale i vez na njenoj pregači i zapitkivale je koješta. Posle mi je dok smo sedele ponovo u zadružnoj kafani gde se odmaćila i prepustila udobnostima i gastronomskim izazovima pokazivala slike sa nekim mladim i naočitim glumcima i zapitkivala me koji se kotira u srpskom sistemu percepcije lepote kao zgodan. Ja bih radije rangirala sredovečne, pomislila sam, ali ajde: ovaj, ovaj, i ovaj, hm, ne, ipak ovaj. Oh, in my opinion too, tapšala je od radosti, zabavljajući se kao tinejdžerka. Tako razdragano je i izgledala. Ona je inače toliko mila i ljubazna da je videvši kako u Srbiji puno ljudi puši kupila neke glupe tanke cigarice slims najtanji i nudila svakog njima, i one koji puše i one koji ne. Ćak je i ona kao pušila ponekad, iako je nikad nisam videla da zapali.
Posle smo se kupali na Magašnici, čarobnoj maloj reci, ispod vodopada, na viru okruženom velikim toplim ravnim kamenjem za ležanje i upijanje sunca i sve to s pogledom na tvrđavu Maglič. XIII vek. Uveče nam je spremala ukusnu kinesku hranu. Srećom imali smo wok i začine, a leto je i povrće u Srbiji je raznovrsno i dobro.
Sutradan je bila orna kao malo ko od nas, pa je stajala pored mene pospane i mrzovoljne, držala me za obe ruke i govorila mi koliko je srećna u Srbiji. Čak i ja, stari cinik tvrdog srca, nisam mogla da ne reagujem na njenu radost i njen slatki zaokruženi naglasak na zvonkim glasovima. Oh, I’m so lucky, smejala sam se. Me too, ajde, nek ide život.
U jednom trenutku dok sam bila zaokupljena svojim poslom čula sam kako pokušava da se sporazume s nekim u dvorištu, a zatim kako žurno korača ka sobi do ulice gde sam ja boravila i kucala nešto užurbano i usput tapše svojim malim ljupkim šakama: Bo-ya-na, I think that there are Gypsies in the yard! Tapšala je rukama i ponavljala: Gypsies. Ta reč je zvučala kao Đdzip-ziz i nikad nisam videla da se neko toliko obradovao grupici Roma kao ona. Došla nam je bila inače jedna mlada žena sa troje dece, od kojih je jedno bilo beba. Shuang je preuzela kenjkavu bebu od nje, ljubila je i nunala okolo dok je nije umirila. Isijavala je sreću i zadovoljstvo, a beba se čvrsto držala svojim malim šakama za nju i blentavo je gledala. Detetova majka je komentarisala: baš dobra ova neka Kineska (Kineskinja), fina. Onda se smejala i radovala kako ju je Šuang ljubazno i teatralno ispraćala. Kad su zamakli sledilio je: I’m so happy…
Njena sreća je bila preplavljujuća. Tako da sam joj obećala da ću doći kod nje u Kinu, iako me Kina nikada nije privlačila. I da ću ostati u Kini neko vreme da živim i radim. Mislim, šta mi drugo preostaje, sad sam i ja malo pecnuta, ipak ne mogu baš da kažem kako sam zaražena happy go lucky sindromom, kineskom verzijom. Možda sasvim malo.

Nudistička plaža

Kada sam pre skoro trideset godina letovala s roditeljima, bratom i malom sestrom u odmaralištu Fabrike vagona u Buljaricama, trudila sam se da nedostatak sadržaja za zabavu i zamornu blizinu porodice nadomestim druženjem i plivanjem deleko iza bova, ali i avanturističkim istraživanjem okolne prirode.

Tako sam jednom predvodila grupu devojčica kroz močvarni teren i zemljane i kamenite staze do samog kraja zaliva gde je bila divlja plaža i jedna jedina, uslovno rečeno, visoka stena na koju sam im predložila da se popnemo. Zašle smo kroz trsku, popodnevno sunce je padalo koso kroz divlje zelenilo, već smo izgubile iz vida pučinu koja će nam se opet kasnije ukazati i probile se do uzane stazice koja se gubila negde u kamenjaru. Na jednom uskom potezu smo zatekle usamljenog čoveka s brkovima, grubom platnenom šortsu i košulji kratkih rukava iz čijeg džepa viri žuta paklica cigareta Zeta, kako stoji i gleda u pravcu kamenitog poteza obale koja se okomito spušta ka moru. Nekoliko golih i ravnomerno preplanulih tela je ležalo na ogromnom raštrkanom kamenju. Začudila sam se koliko su svi crni i u isti mah se postidela od njihove golotinje.

Ipak, mi nismo došli njih da gledamo, trebalo je samo brzo proći tuda i zamaći ka steni, na samom kraju uvale. Okrenula sam se ka svojim drugaricama. Jedna od njih se smejuljila, drugim dvema je bilo neprijatno, skretale su pogled. Čovek je parkirao stari Rog bicikl na stazi i mi stadosmo da ga zaobilazimo.
– Izvinite, možemo li da prođemo?
– Ada đe ste pošle? okrenuo je kao nama svoje koščato lice s debelim brkovima.
– Na stenu, onu skroz na kraju, moramo ovuda da prođemo.
– Kaka stena, marš kući!
– A šta vi ovde radite?, dosetila sam se, naša kuća je daleko, uostalom, prkosno sam ga pogledala. Znala sam iz filmova ko su vojaeri, ali ovaj je delovao toliko neugledno i tužno i obično, nije imao ni dvogled, ni lulu, ni novine, ni šešir, ni velike crne naočare za sunce, samo stari bicikl i prste žute od duvana. Nisam ga se plašila jer su tu bile moje drugarice, a i neki ljudi na hridima, ma koliko izgledali odsutno i daleko.
– Aaa, čuš! Sram te bilo!
– Zašto mene sram bilo, kezila sam, ali sa sigurne udaljenosti zaklonjena biciklom.
Moje drugarice su se komešale. Jedno golo telo se pridiglo iza glomaznog kamenja i gledalo u našem pravcu začuđeno, verovatno se pitaju odakle ta deca sada tu i zašto ih ovaj smutljivac tera odatle. I meni je već bilo nelagodno.
– Ajde, marš kad kažem, nemoj da vam zovem roditelje!
Moje dugarice su se poslušno okrenule i pozvale i mene. Znala sam da su male šanse da on nađe naše roditelje, ali uslovni refleks da se plašim i hipotetički takve mogućnosti me je pokolebao. Malo sam zastala, nisam znala šta da radim. Nije mi se odustajalo.
– Brže, kad kažem! A ti krakata, pu kaka si bezobrazna i nevaspitana, pu!

Krakata! To sam bila ja. Inače mršava i iždžigljala, uvek viša za glavu od svojih vršnjakinja. Sad sam i čula glasno i jasno ono čega sam se pribojavala – da me tako svi percipiraju. Jednom je u predstavi na školskoj priredbi trebalo da glumim rodu, pa sam uz silne izgovore odbila, u strahu da me ne zavitlavaju, jer ću stvarno ličiti na rodu. Nikom nisam smela ni da kažem za svoje razloge. Taj sredovečni muškarac koji se nije kupao i sunčao, koji je po svemu sudeći došao da gleda nudiste je uvredio devojčicu od 13 godina, nepogrešivo je pogodio u centar njene bojazni. Nevaspitanje je bila još jedna od ključnih reči. Mozak mi je bio ispran toliko, da sam, znajući koliko moja majka polaže na to da svi kažu za mene kako sam vaspitana, inistiktivno uzmakla pred presudom nepoznatog čoveka. Pokunjila sam se i postidela, umesto da je bilo obrnuto.

Provlačile smo se kroz trsku ponovo, a ja sam ćutala. Jedna od mojih drugarica je htela nešto da me pita, sva je treperila.
– Jesi li videla kako ona gola žena leži raširenih nogu?
– Nisam.
– A kolike su joj sise!
– Baš me briga!, grubo sam je prekinula.

Bilo me je briga, videla sam i ja ono što je ona videla, vulvu, velike teške grudi, pogled koji bludi ka pučini, ulje za sunčanje, knjigu neobavezno otvorenu pored peškira. Činilo mi se da mi nikad neće porasti grudi, da će mi se uvek videti rebra i kosti štrčati iz bokova i da nikada neću tako zadovljno i preplanulo ležati pored mora koje prska o hridi, da ću uvek biti mršava i najviša od svih, prva u vrsti za fizičko.

– Nećemo nikom da pričamo o ovome, pribrala sam se.
– Jesi li luda, naravno da nećemo, zagalamile su njih tri.

Stalać

Predložak za priču o rudimentarnosti i univerzalnosti narodne muzike 

 

Sinoć, kad su naši gosti i drugari iz Velsa i Engleske, Laura i Stephan (Lora i Stefan) stigli nešto pre 23 h, nakon 7 sati puta iz Niša, stajali su tiho i letargično na kapiji, dok je psić Branko lajao na njih, dve izgubljene duše, čakajući da se neko pojavi i pusti ih na sigurno. Malo preterujem, ali moglo je tako da bude da se oni nisu brzo oraspoložili, sprijateljili si se Brankom, zapalili cigarete i pitali da li ima otvorene radnje u to doba, da kupe pivo. Stefan me je podsetio na naše prethodno druženje, Lora je tu prvi put. Veoma je srdačna i zahvalna na svemu. Verujem joj da je srećna. I ja bih bila nekoliko hiljada kilometara od kuće, na zagrejanom kamenu stapenica u svežini dvorišta, u nekom nepozantom gradu na jugu Evrope, u zenitu leta.

Uz pivo su me odmah pitali da li sam ikad bila u, kažu Stejlaku, selu u kome su oni ostali zaglavljeni 2,5 sata. Stalać se zove, a i to je epsko mesto, doslovno, kažem im. Iz poznog srednjovekovnog doba, kao i iz 20. veka, kasnije, kad postaje raskrsnica železničkih puteva. There was local Duke. His name was Prijezda. He lived there, in the fortress above the mouth of Zapadna and Južna Morava, he and his wife hold hands and jump together to river Morava, didn’t want to surrend to the Turks invaders, it was like in an ancient tragedy. And in XX century, so many trains along the way from Europe to the East were passing through Stalać and were crossing down there as well. Tako da mislim da bi se meštani Stalaća ne bi složili kad bi čuli da kažete za Stalać selo. Oh, wow, oh what a story, ljubazni su to ljudi, nenavikli na našu autorironiju.

Gledaju me poverljivo i s odobravanjem dok pričam tako olako… Ha, dakle, 2,5 sata u Stalaću, vreme stoji, retki meštani vas posmatraju ćutke, wild west!, prasnem u smeh. Exactly!, galame u glas. Laknulo im je što se šalim, što i ja znam da je Stalać nedođija i selendra, mesto mitskog čekanja, a ne tragičnih heroja i heroina. A i ne šalim se sasvim. Nego, nema veze. Neke stvari se ne mogu objasniti.

Lora koja na Islandu završava najviše škole klasične muzike, budući muzikalna, često je pevala dok je boravila kod nas u Heroja Maričića. Jednog jutra sam zalivala ružu, hortenziju i sadnicu jabuke, a ona je čistim zvonkim glasom pevala Branku neku staru englesku narodnu pesmu u kojoj se između ostalog kaže you are my flower… Branko je pažljivo slušao, uzbuđen, skoro tronut jer ona ne samo da zanosno peva i posvećuje mu svoju ljupku pažnju, već i sprema doručak koji mu miriše i obećava. Ja sam usporila svoje nosanje kofe s vodom gore-dole i oslušnula. Osetila sam čeznju za životom, kao što je osećala neka seoska engleska devojka koja ostavlja svoja polja i pašnjake i odlazi u grad da radi u fabrici,  u smogu i dimu ranog industrijskog doba. Univerzalnost narodne muzike, njene teme i motivi, njena ljupkost i jednostavnost, njen žal i njeni sentimenti su verovatno svuda u svetu isti.

Priče iz kuhinje

 

 

‘No woman gets an orgasm from shining the kitchen floor.’

 

Majka Marine Le Pen, francuske političarke, kandidatkinje za predsednicu Francuske, slikala se svojevremeno za Playboy. To nema nikakve veze s političarkom i njenom kandidaturom, naravno, ali ima veze s mojom širokom asocijacijom na trenutak kad sam to pročitala. Obnažene slike žene i majke dvoje uticajnih francuskih političara će u ovom slučaju biti moje prustove madlene, moj okidač u afektivno sećanje.

Suvo toplo leto 2000. godine sam provela na Novom Beogradu, u Pohorskoj ulici. Komšija, drugar nešto stariji od mene mi je dao ključeve svog novog novcijatskog stana koji su mu roditelji kupili čim je završio fakultet, a on otišao u Kraljevo na raspust. Stan je mirisao na nov parket i stolariju. Nameštaj je bio oskudan, tek neki komadi su bili kupljeni i odavao je malograđanski, diskretno pretencozni ukus iz provincije. Podovi su srećom bili još uvek nezastrti tepisima i nije, takođe srećom, bilo ni jedne jedine slike na zidu. Bili su čisti i sjajni, gusto premazani lakom.  Klizala sam se po njima i sedela dole u svim položajima kad ne bih ležala na velikom madracu koji sam nacentrirala na sredinu najveće sobe. Svaki prozor, doslovno svaki, je bio u krovu i da bih videla šta se dešava na ulici morala bih da donosim stolicu iz kuhinje i penjem se na nju da virim kroz rupu iskošenog prozora. Napolju su bile krošnje drveća, nebo ka Zemunu, asfalt pešačkih staza ispod drvoreda, nepregledni beton školskog dvorišta i soliteri u daljini s desne strane, ka bulevaru Goce Delčeva.

U jednom krilu chippendale kredenca u dnevnoj sobi stajala je hrpa novina i stripova. Stripovi su bili iznad, a časopisi ispod, kad sam ih podelila i rasporedila po podu zinula sam od iznenađenja. Desetine primeraka uglavnom američkog izdanja Playboya i Hustlera, iz 80-ih i 90-ih. Prvo sam pregledala Hustlere, za njega sam znala samo po čuvenju, nikada ga nisam videla ranije. Wow, bio je baš eksplicitan. Pregledala sam naslove stripova. Ostaviću ih za kasnije, pomislila sam. Imala sam već 26 godina i naučila sam bila da odlažem senzacije zadovoljstva i tempiram ih u pravo vreme. Ispred mene su sada mirno ležali Playboy-evi. Slike, slike, reklame, nešto intervjua i ponovo slike na finom kvlitetnom papiru. Puno plavuša s bujnim grudima i zlatnim kovrdžama, toplim ponekad zbunjenim ili melanholičnim pogledima, sočnim osmesima vlažnih usana i belih zuba. I zlaćanim vulvama u brojevima iz 80-ih. Primerci iz 90-ih su imali drugačije intimne frizure, znatno kraće.

I onda sam naišla na članak zajedno sa slikama o ženi francuskog desničarskog političara, Madam Le Pen. Za Le Pena sam čula uglavnom u prolazu, neki su ga upoređivali sa meni mrskim Šešeljom. I to je sve što sam znala o njemu. Slike su nastale posle afere s njihovim razvodom. Muž je poručio ženi da joj je mesto u kuhinji i ona je rešila da mu uzvrati na tu provokaciju. Na slikama je skoro gola, zaista u kuhinji, riba pod ribaćom četkom, a velike teške sise ispale iz tanke bele bluze joj se njišu nad pločicama. Na drugoj slici ima razrez na minijaturnoj suknji iz kojeg joj, dok pozira s velikim usisivačem, vviri mesnata zadnjica, malo onako evropski ravna. Imala je jednostavno lice, nalik gomili žena koje sam poznavala, i pedesetak godina. Po prvi put sam tada razumela da zrelo žensko telo, ne više u prvoj mladosti, može da bude lepo. Bila sam zatečena njenim postupkom, gledala sam slike, čudila se onim delom konzervativnog vaspitanja koje sam imala i smejala se istovremeno njenom manevru u osveti arogantnom mužu koji je hteo da je ponizi, a za uzvrat dobio udarac tamo gde je po retorici najtanji, u mačo-pleksus. Haha, hasta la vista, grozni mračni političaru, pomislila sam.

Tako sam provela nekoliko dugih toplih nedelja u dokolici, okružena lepim licima i velikim grudima, putenim sjajnim kožama sa slika, čitackajući uz jutarnju kafu u Playboyu intervjue sa glumcima, umetnicima i državnicima. Preko dana sam cunjala Novim Beogradom, Zemunom i pored Dunava, a uveče bih pila pivo negde u kraju, u parku ili na zidićima ili izlazila u grad. Imala bih uvek živopisno društvo, uglavnom bismo, kad nas je bilo po dvoje ili troje razgovarali o književnosti, muzici i smislu života. O bože, to je bilo tako dvadesetovekovno. Ili samo nezrelo, ne znam. Tada nismo imali mobilne telefone ni interent, ali smo se nekako već čuli i videli i dogovorili za šetnju ili izlazak. Sada mi to izgleda nemoguće. To je bila sasvim jedna drugačija dinamika u komunikaciji. Pride, ja sam bila u vremenskom i prostornom vakuumu privremenog života u Pohorskoj i nije se nazirao kraj mom summerdreaming-u, vrelini u gradu i plutanju mojih misli i mog tela kroz topli vazduh Novog Beograda.

 

Spomenik u Gradima

Današnji mali čas zavičajne istorije je posvećen usamljenom spomeniku, iz nekog razloga smeštenom van ograde seoskog groblja u selu Gradi, u podnožju Stolova. U njemu više nema nijednog stalnog stanovnika.

oвде леже кости радисава радоњића кои поживе 28 год. а погину од божидара јаблановића 8. новембра 1936. год
овај спомен подиже отац никола и браћа благота и периша

 

Pre 83 godine je poginuo Radisav, a neko je stavio njegov spomenik van groblja i uklesao ime njegovog ubice na ploču, za tugu i opomenu ostalima.
Pitala sam se, nije da nisam, kako i zbog čega se sve to desilo.
8. novembra je Mitrovdan. Da se nisu potukli pijani posle slave, izboli noževima.

U to vreme su snegovi padali već krajem oktobra (sv. Luka sneg do kuka), pa je krv curila po snegu kao u Kill Bill-u, a brda su ječala od povika i kukanja.

Onda sam se setila natpisa sa stećka:
„Ti koji prolaziš projdi u miru i ne spominji si i ne gonetaj grijehe nase. Zalud ti je taj posao. Naši dani su izbrojani, nase notći potrošene, naši grijesi dim.
Svojih koraka se plaši, oni tće ti glave dojći na putu kojim hodiš.“

I prestala da nagađam.

„Gradi su mesto koje ima najčudnije priče i čuvenu mikroklimu. Ovo je Radisav, jedan od trojice braće Radonjića na koje je bačeno prokletstvo jer su obesili maćehu. Druga dva brata su takođe ubijena u prilično gadnim okolnostima, ali je ovo mesto prekratko za opis… U svakom slučaju, natpis je precizan do kraja.“ V.S.

 

 

Poštar uvek zvoni dvaput

Jedan stariji čovek mirno sedi ispred seoske kafane. Na Tomosu pristiže umoran, raščupan i zajupren poštar s brkovima i donosi mu penziju.
Nekoliko crvenih novčanica leže kratko na sintetičkom kariranom stolnjaku, dok ih ovaj ne ubaci u notes među debele najlonske korice s pohabanim ceduljicama koje vire iz njih. Čovek zatim naručuje pivo, poštaru i sebi. Konobarica ga otvara izlizanim gvozdenim ključem. Laka izmaglica se podiže sa grlića flaše, a plastičan sto se,  zajedno s flašama, još neko vreme, dok se udaljava, njiše od pritiska njene šake i zgloba.
Čovek nestrpljivo prihvata flašu, gurne brzo kažiprst u nju, malo ga savije i naglo ga izvuče uz zvuk „plop“. Poštar i on se zatim kucnu kratko i bez reči. Klo-klo-klo.
Za susednim stolom srkućem svoju kafu i razgovaram s prijateljicom.
Žuta tenda nas odvaja od izlokanog asfalta. Prolaze retki automobili u punom zaletu, podižu prašinu i roj čestica lebdi u kosom sunčevom zraku. Mir seoskog popodneva usporava naše ćaskanje i naše misli.
U pauzi razgovora čujem kako čovek sa susednog stola kaže poštaru: „Bolestan, bolestan…ih, nije bolest samo to. Bolest je i kad pogneš glavu, kad nema inicijative, kad nema druženja, sloge, kad ne znaš da kažeš lepu reč. I to je bolest! E, onda je, ono što kažu – arivederči! Jelte!“
U sledećoj pauzi čujem opet samo isečak razgovora. Ponovo će čovek poštaru poverljivo, skoro brižno: „Nemoj tako, poštar, što se kaže uvek zvoni dvaput, je l’ tako.“ Ovaj zuri ispred sebe pokunjeno i ćuti. Smešno mi je, vrpoljim se da se  ne bih glasno nasmejala.  Nisam sigurna šta bi tačno trebalo da znači poštar uvek zvoni dvaput jer nisam gledala taj film, ali mi se čini kako je u pitanju ljubavna ili erotska afera, nikako izreka koja afirmiše drugu šansu. Ne mogu da verujem da se poštar nije oraspoložio. „Ajde, ajde, sve ti je to život, što bi rekli – se la vi“, ne odustaje čovek, penzioner i optimista.
C’est la vie! Kako ga ne mrzi da samo prosipa izreke i pseudoizreke. Verovatno to uvek radi. Ali ne sasvim uobičajene. Po skromnoj debljini štosa novčanica i valuti vidim da nije penziju stekao van zemlje. Dakle, nigde nije bio gde je mogao sve ovo da čuje. Samo je došlo dao njega, a nešto je, budući sklon, domislio. Upustila bih se s nim u razgovor, možda čujem još neku frazu koja će me razgaliti, ali vreme je za pokret. 

Raspitujemo se za bus. Poštar okreće umorne oči i obešene brkove ka nama, dok nam njegov sagovornik daje uputstva da pitamo za linijski taksi ili satnicu buseva u obližnjoj prodavnici, dvesta metara niz put, precizira, pokazujući rukom na prodavnicu, iako je sasvim dobro vidimo na pravcu i srdačno nas pozdravlja.

Spisak MHE na teritoriji Kraljeva

Spisak napravljenih MHE, kao i onih predviđenih za gradnju možete pogledati na linku ispod:

Pregled MHE_Tabela 22.12.2018 11 (1) (1)

O apsurdima partokratije

 

Apsurdi partokratije se mogu videti na svakom koraku, ali ja volim primer s Lolom.

Pre par nedelja sam greškom previše posekla šiške, pa sam se pitala na koga ličim, nešto sam sebi bila poznata. I setila sam se – ličila sam na Lolu! Ipak, za razliku od mene, Lola nije bila nezodovoljna svojim koketnim mikro-šiškama koje joj podjednako loše stoje kao i meni.

Kad je pre pet godina naš mali tim iz  Fenomene udarnički radio na uvođenju principa ravnopravnosti polova u lokalne politike i institucije, upoznali smo prvu liniju fronta lokalnih stranaka. Među njima najistureniju – Lolu. Lola je bila sekretarica u SNS-u, ali i osoba za sve. Provodila je tamo svoje vreme, bolje reći gubila je svoje vreme, jer iako se ne može reći kako Lola nije bila ambciozna, naprotiv, „mudrije“ od nje, čitaj proračunatije, s kakvim-takvim fakultetski diplomama, kotirale su se mnogo bolje  u stranci,  i znatno pre dobijale poslove i prestižne funkcije. Lola, prostodušna i poverljiva devojka sa sela, sa šarenim šnalicama u kosi i osmehom oko glave, pored redovnih obaveza u stranci, kao svaka dobra kadetkinja partije, isticala se u pomaganju seoskom starijem stanovništvu, donosila im lekove iz grada, volontirala kad je bila poplava, učestvovala u manifestacijama i raznim sezonskim i ostalim prigodama .

… I tako je Lola radeći za zajednicu zapravo radila za partiju, jačala poverenje svojim primerom u zalog. Ipak, nikako da dobije ono što su ostale, činilo se, s lakoćom – stalan posao, funkciju,  privilegije ili počastii. Ma ništa od toga, i dalje je u stranci kuvala kafe svima, pravila društvo klijentima kad čekaju, verovatno i delila neki propagandni materijal i dežurala na štandovima, dočekivala, ispraćala i sve ostale neprestižne stvari…

Sećam se pokunjenog lica kad nije bilo izvesno da li će imati mesta za nju, u busu kojim je grupa lokalnih opštinara i opštinarki u našoj organizaciji išla na regionalnu konferenciju o rodnoj ravnopravnosti u Mostar, a zatim ozarenog, kad je najposle upala uz tim koji predstavlja Kraljevo na konferenciji. Nije njoj bilo naročito stalo do ravnopravnosti polova, već do druženja i putovanja. Nije ni ostalima, ruku na srce, oni su takođe najpre želeli da se malo prošfrćkaju po Mostaru, naročito jer su se na konfernciji, ergo u hotelu, čuvala mesta za uglednije partijašice, odbornice i članicu gradskog veća, zamenike gradonačelnika i ostale uvažene na pozicijama za lobiranje. Em je bilo prestižno, em ugodno.

Odavno sam izgubila Lolu iz vida, samo bih je ponekad srela na ulici sa očima navrh glave, raznobojnim šnalicama i šiškama kako mi se srdačno javlja: Ćao, Boko, hoćete li imati nekih akcija uskoro? Mi smo bile umorne od mukotrpnog agitovanja za principe jednakih mogućnosti u odrebama, strategijama i zakonima i tzv. senzibilizaciji političara/ki, ali samo bih zbunila Lolu da sam joj to iznela. Ne znam, stvarno, muljavo bih odgovarala, malodušna, kao i svi čiji je entuzijazam u krizi. Korak napred, dva koraka nazad. Šta bi nju to uostalom bilo briga. Oni takvih problema u svojoj organizaciji nemaju.

Onda sam jednog jutra otišla u bolnicu da dam krv na analizu.  Apatično sam prišla šalteru da predam dragocenu knjižicu, koju sam kao nezaposleno lice jedva dobila, iako, u tom trenutku, rovitog zdravlja i socijalne bespomoćnosti. Ispred šaltera su se tiskali stari i bolesni ljudi, trudnice koje su zahtevale prvenstvo, a ostali su im ga nevoljno i rasejano davali.

A za tim šalterom, zaštićenim debelim staklom, iza koga su sestre preko mikrofona prozivale pacijente i primale knjižice kroz uske proreze, tiskajući se za stolom zajedno sa još tri sestre i štosevima papira i nalaza, sedela je Lola. Leđa je držala pravo i bila je za glavu viša od cele te formacije iza stakla. Izgledalo je kao da sede u akvarijumu, sve u belim uniformama, a ispred njih se pružao red pokunjenih prilika u zagasitim jaknama i kaputima. Ne samo da je nas koji smo se rojili iza staklenog pulta bilo previše, nego je i njih unutra bilo mnogo. Imale su sliku, ali ne i ton. Zaista su ličile na ribe ovako iz daleka dok mrdaju usnama iza stakla. Pažljivo sam posmatrala kako slažu i preslažu knjižice i papire. Lola je posebno volšebno, kao da slaže špil karata, premetala red i raspored.

Eto, Lola je dobila posao. Ne znam da li je pomislila kako joj je posao glup i kako može da radi nešto izazovnije u više prostora, ali nije delovala nezadovoljno. Sva ona pregnuća u  prostorijama stranke, mitinzima, lepljenju plakata, nošenje štandova sa propagandimnim materijalom, mahanje zastavicama, sve to za nekoliko reči gospodara radnih mesta tamo gde treba i – eto te iza šaltera.